Ia­ko naj­poz­na­ti­ji po fil­mo­vi­ma ‘Kad ja­ganj­ci utih­nu’ i ‘Phi­la­delp­hia’, opus ame­rič­kog re­da­te­lja, pre­mi­nu­log 26. trav­nja, bro­ji kva­li­tet­nim os­tva­re­nji­ma ko­ja po­djed­na­ko is­tra­žu­ju ne­sa­vr­še­nost i snoš­lji­vost kao na­ve­de­ni kla­si­ci

Express - - PRVA STRANICA -

Vi ste tu da za sva­ko­ga stvo­ri­te naj­si­gur­ni­ju mo­gu­ću at­mo­sfe­ru, go­vo­rio je o sa­mom sni­ma­nju fil­ma re­da­telj Jo­nat­han Dem­me na­gla­ša­va­ju­ći ka­ko su za nje­ga glum­ci naj­važ­ni­ji: “Mo­že­te ima­ti naj­ču­des­ni­je ka­dro­ve, re­zo­ve, glaz­bu i što god ho­će­te, ali ako se sve ne do­ga­đa u glu­mač­koj iz­ved­bi, ne do­ga­đa se ni­šta”. Na­rav­no, glum­ci su važ­ni za sva­kog re­da­te­lja i za sva­ki igra­ni film, no u slu­ča­ju Jo­nat­ha­na Dem­mea stvar je mno­go za­nim­lji­vi­ja i ot­kri­va ono naj­važ­ni­je u nje­go­vu po­gle­du na svi­jet i film: glum­ci su naj­važ­ni­ji gos­ti u nje­go­vu fil­mu. Naj­važ­ni­ji, jer su i svi os­ta­li ta­ko­đer gos­ti pre­ma ko­ji­ma se po­na­ša lju­baz­no i gos­to­lju­bi­vo. Oni ko­ji su poz­na­va­li Dem­mea tvr­de da je s is­tom paž­njom re­ži­rao sva­ko­ga tko se u nje­go­vu fil­mu po­jav­lju­je: pro­laz­ni­ke, ulič­ne pje­va­če, glaz­be­ni­ke, dje­cu, svo­je pri­ja­te­lje, pse, sve ži­vo što bi se (ne slu­čaj­no, na­rav­no, ne­go nje­go­vom od­lu­kom) naš­lo pred objek­ti­vom ka­me­re. Nje­go­vi pri­ja­te­lji tvr­de da u nje­go­vim fil­mo­vi­ma ne­ma glav­nih ulo­ga jer su svi glav­ni. Ako ste gle­da­li, na pri­mjer, nje­go­vo naj­poz­na­ti­je os­tva­re­nje, ho­ror “Kad ja­ganj­ci utih­nu”, bi­lo kak­va pri­ča o gos­ti­ma u fil­mu či­nit će vam se na pr­vi po­gled be­smis­le­nom. Ka­ko mo­že zlo­či­nac, se­rij­ski ubo­ji­ca, k to­me lju­do­žder, bi­ti “gost” u ho­ro­ru? Ne zo­ve­te u gos­te ubo­ji­ce, lju­do­žde­re i ma­ni­ja­ke. No po­gle­daj­te film pa­ž­lji­vi­je i uočit će­te po če­mu se raz­li­ku­je od svih ra­ni­jih i kas­ni­jih fil­mo­va o ma­ni­ja­ci­ma i se­rij­skim ubo­ji­ca­ma (osim, mo­žda, Hit­c­h­coc­ko­va “Psi­ha” i Wyle­ro­va “Ko­lek­ci­ona­ra”, i to sa­mo u ne­kim de­ta­lji­ma). Dem­me je vr­lo vješt re­da­telj (da ni­je ta­ko po­šten i otvo­ren re­kao bih da je pre­pre­den) i ne ba­ca vam svo­je stil­ske pos­tup­ke u li­ce kao es­tet­ske udar­ce ša­kom u oko, ne­go vas njež­no (u ho­ro­ru!) zbli­ža­va s oba glav­na li­ka fil­ma, agen­ti­com FBI-a Cla­ri­ce Star­ling i lju­do­žde­rom Han­ni­ba­lom Lec­te­rom. jež­no, ali i zas­tra­šu­ju­će, jer Han­ni­ba­lo­va ka­riz­ma ko­ja op­či­nja­va Cla­ri­ce mo­že re­zul­ti­ra­ti nje­zi­nom smr­ću. Upo­zo­ri­li su je da mu se ne pri­bli­ža­va jer je spo­so­ban ubi­ti ne­ko­ga na na­čin o ko­jem obi­čan smrt­nik ne mo­že ni sa­nja­ti. Re­da­te­ljev tra­de­mark, krup­ni plan u ko­je­mu glu­mac gle­da di­rek­t­no u ka­me­ru, pre­div­no funk­ci­oni­ra kao pos­tu­pak ko­jim se gle­da­telj po­is­to­vje­ću­je s li­cem, što u slu­ča­ju

N“Ja­ga­nja­ca” zna­či po­djed­na­ko s ju­na­ki­njom i ne­ga­tiv­cem. Gle­da­telj u is­tom pri­zo­ru ima dva do­živ­lja­ja: onaj Cla­ri­ce, ko­ja sa stra­hom i fas­ci­na­ci­jom gle­da Han­ni­ba­la, kao i Han­ni­ba­lov ko­ji s ve­li­kim za­ni­ma­njem pro­uča­va Cla­ri­ce. Mi se, dak­le, po­is­to­vje­ću­je­mo i sa zlo­čin­cem, ne zna­ju­ći že­li­mo li se, kao i on, dru­ži­ti ili mo­žda spri­ja­te­lji­ti s Cla­ri­ce ili je po­jes­ti za ve­če­ru. Pri­zor Cla­ri­ci­na ula­ska u hod­nik za­tvo­ra i pri­bli­ža­va­nja će­li­ji iza či­jih re­še­ta­ka sto­ji Han­ni­bal je re­mek-dje­lo re­ži­je, sce­no­gra­fi­je, fo­to­gra­fi­je i at­mo­sfe­re, je­dan od naj­fas­ci­nant­ni­jih pri­zo­ra u po­vi­jes­ti fil­ma, ko­ji kul­mi­ni­ra krup­nim pla­no­vi­ma Jo­die Fos­ter i An­t­honyja Hop­kin­sa. U tre­nut­ku kad glum­ci gle­da­ju di­rek­t­no u ka­me­ru, oni pos­ta­ju re­da­te­lje­vi gos­ti. Sve os­ta­lo, ka­ko ka­že Dem­me, “naj­ču­des­ni­ji ka­dro­vi, re­zo­vi, glaz­ba i što god ho­će­te”, pos­ta­je ne­važ­no. Li­ca gle­da­ju jed­no dru­go, gle­da­telj glum­ce. U tim se tre­nu­ci­ma sve do­ga­đa u glu­mač­koj iz­ved­bi. Dem­mea ne­ma. Film pre­uzi­ma­ju nje­go­vi gos­ti, za ko­je je stvo­rio “naj­si­gur­ni­ju mo­gu­ću at­mo­sfe­ru”. ao što je u pot­pu­nos­ti bio po­sve­ćen svo­jim ju­na­ci­ma, glum­ci­ma i nji­ho­vim krup­nim pla­no­vi­ma, Dem­me je bio po­sve­ćen i ši­ro­kim pla­no­vi­ma ži­vo­ta kao tak­vo­ga, ukrat­ko, sve­mu što pos­to­ji pod ne­bom. Ma­lo je ko­ji ame­rič­ki re­da­telj to­li­ko vo­lio ži­vot kao Dem­me i, po­put Je­ana Re­no­ira, pri­hva­ćao raz­lo­ge svo­jih li­ko­va, bez ob­zi­ra na to bi­li oni do­bri ili ma­nje do­bri (zlo kao ka­te­go­ri­ja ne pos­to­ji u nje­go­vim fil­mo­vi­ma). Ne­sa­vr­še­nost i snoš­lji­vost za­jed­nič­ki su mo­ti­vi svih nje­go­vih fil­mo­va, od pr­va tri, snim­lje­na u eks­plo­ata­cij­skoj pro­duk­ci­ji men­to­ra i pri­ja­te­lja Ro­ge­ra Cor­ma­na (“Za­tvor­ska že­ga”, “Lu­da ma­ma”, “Fig­h­ting Mad”), do re­mek-dje­la “Ci­ti­zen’s Band”, “Ču­des­na dje­voj­ka” i “Kad ja­ganj­ci utih­nu”, pa sve do fas­ci­nant­nih kas­ni­jih fil­mo­va kak­vi su “Man­džu­rij­ski kan­di­dat” i “Rac­hel se uda­je”. Dem­me je, kao fil­mo­fil, lju­bi­telj kla­sič­nog fil­ma i fran­cu­skog No­vog va­la, u svo­jim fil­mo­vi­ma stvo­rio mi­ro­lju­biv su­ži­vot tra­di­ci­je i mo­der­niz­ma te us­pio stvo­ri­ti ne­ke od naj­lu­cid­ni­jih kri­ti­ka ame­rič­kog druš­tva i ins­ti­tu­ci­ja, bez trun­ka mrž­nje pre­ma oni­ma ko­ji tvo­re to druš­tvo i nje­go­ve ins­ti­tu­ci­je. Uo­bi­ča­je­na ri­ječ za ta­kav od­nos pre­ma svi­je­tu je hu­ma­ni­zam.

KDem­me je, kao fil­mo­fil, lju­bi­telj kla­sič­nog fil­ma i fran­cu­skog No­vog va­la, u svo­jim fil­mo­vi­ma stvo­rio mi­ro­lju­biv su­ži­vot tra­di­ci­je i mo­der­niz­ma te us­pio stvo­ri­ti ne­ke od naj­lu­cid­ni­jih kri­ti­ka ame­rič­kog druš­tva

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.