Sa­ču­vaj me Bo­že sr­p­skog ju­naš­tva, hr­vat­ske kul­tu­re i boš­njač­kog mer­ha­me­tlu­ka

Express - - PRVA STRANICA - Pi­še:

Dva do­ga­đa­ja ko­ji su se odi­gra­li pro­tek­lih tje­da­na u Bos­ni i Her­ce­go­vi­ni, ia­ko raz­li­či­tog ka­rak­te­ra, ima­ju is­ti za­jed­nič­ki pred­z­nak: otvo­re­na ar­ti­lje­rij­ska palj­ba “al­ter­na­tiv­nim či­nje­ni­ca­ma”, bez ob­zi­ra što se ra­di­lo o pri­god­ni­čar­skim, pro­to­ko­lar­nim ma­ni­fes­ta­ci­ja­ma. To je, na ža­lost, mo­gu­će, jer se laž ov­dje vi­še ne pre­is­pi­tu­je, pos­ta­la je sa­mo­ra­zum­lji­va, bez ob­zi­ra što je već po­odav­no preš­la u po­dru­čje pa­to­lo­škog. Pos­to­ji kod Ive An­dri­ća jed­na pri­po­vi­jet­ka, “Na la­đi”, ko­ja go­vo­ri o pa­to­lo­škom la­ž­ljiv­cu. “Naj­pre je go­vo­rio po­la­ga­no i is­pre­ki­da­no, pre­ko za­lo­ga­ja, ali nje­go­va po­tre­ba da go­vo­ri, da pri­ča i iz­miš­lja, pod­sti­ca­na pi­ćem, ras­la je ne­pres­ta­no... A u sve što je pri­čao uno­sio je iz­ves­nu žes­ti­nu i kao ne­ki skri­ve­ni i dub­lji smi­sao. Čo­vek je imao od­lič­no pam­će­nje, ali je bi­lo oči­to da ni­je uprav­ljao on pam­će­njem, ne­go je ono ra­di­lo na svo­ju ru­ku”, pi­še An­drić. O če­mu se ra­di? Naj­pri­je je Ba­kir Izet­be­go­vić, član Pred­sjed­niš­tva BiH, 9. svib­nja u Trav­ni­ku, na “tra­di­ci­onal­nim” su­sre­ti­ma “Zlat­nih lji­lja­na Fe­de­ra­ci­je BiH” (“Zlat­ni lji­ljan” je naj­vi­še rat­no od­li­čje u Ar­mi­ji BiH), po tko zna ko­ji put po­no­vio jed­nu man­tru ko­ju je za ži­vo­ta i nje­gov otac Ali­ja Izet­be­go­vić iz­re­kao bez­broj pu­ta: “Na­ši bor­ci se ni­su sve­ti­li, ni­su pa­li­li se­la, ni­su ubi­ja­li ne­vi­ne ci­vi­le ni ru­ši­li bo­go­mo­lje”. To je na­zvao “su­šti­nom na­šeg an­ti­fa­šiz­ma”. Da­le­ko bi nas odve­lo na­bra­ja­nje po­pa­lje­nih se­la, ubi­je­nih ci­vi­la, lo­go­ra i po­ru­še­nih i de­vas­ti­ra­nih bo­go­mo­lja od stra­ne Izet­be­go­vi­će­vih “an­ti­fa­šis­ta”. Ovo “an­ti­fa­šis­ti” ni­je tu slu­čaj­no, to je plod vi­še­go­diš­njeg for­si­ra­nja ves­tern-si­že­ja Pos­to­ja­li su de­ta­lji po ko­ji­ma ste ne­po­gre­ši­vo mo­gli pre­poz­na­ti ko­ja je voj­ska “obra­di­la” mjes­to u ko­jem ste se za­tek­li po ko­je­mu su Boš­nja­ci, bez ob­zi­ra na či­nje­ni­ce i kon­tekst, “go­od gays”, a svi os­ta­li “bad gays”, što u pri­je­vo­du na ov­daš­nje je­zi­ke gla­si: mi smo “par­ti­za­ni”, zna­či an­ti­fa­šis­ti, a oni “fa­šis­ti”, us­ta­še, od­nos­no čet­ni­ci. Ka­ko za­pra­vo sto­je stva­ri po ovom pi­ta­nju? Na­gle­dao sam se za vri­je­me ra­ta mjes­ta kroz ko­ja su pro­tut­nji­li HVO, Ar­mi­ja BiH ili VRS. Pos­to­ja­li su de­ta­lji po ko­ji­ma ste ne­po­gre­ši­vo mo­gli pre­poz­na­ti ko­ja je voj­ska “obra­di­la” mjes­to u ko­jem ste se za­tek­li. Glav­na me­ta HVO-ovih voj­ni­ka bi­le su ga­ra­že. A ako su, pri­je ne­go što su ku­će za­pa­lje­ne, iz zi­do­va bi­le iš­ču­pa­ne elek­trič­ne ins­ta­la­ci­je, to je bio “znak Ar­mi­je BiH”. Na ta­kav na­čin je “obra­đe­na” i mo­ja obi­telj­ska ku­ća ti­je­kom ra­ta. Tak­va “pe­dant­nost” se ri­jet­ko vi­đa. Za­pa­lje­na je na­kon što je te­me­lji­to op­ljač­ka­na, ta­ko da tu vi­še ni­je ima­lo što go­rje­ti. Po­ku­pi­li su i mo­je knji­ge, njih oko 1.500, te ne­ko­li­ko sto­ti­na gra­mo­fon­skih plo­ča. Tu Ar­mi­ji BiH tre­ba ski­nu­ti ka­pu, na­ime pri­pad­ni­ci HVO-a bi knji­ge naj­vje­ro­jat­ni­je za­pa­li­li ili bi, kao u Ši­po­vu 1995., Grad­sku bi­bli­ote­ku pre­tvo­ri­li u jav­ni WC, na­kon što su sve knji­ge s po­li­ca sru­še­ne na pod. Mo­že­te li za­mis­li­ti mi­ris sta­rog pa­pi­ra iz­mi­je­šan s nes­noš­lji­vim za­da­hom fe­ka­li­ja? La­ži se naj­češ­će go­vo­re oni­ma ko­ji ih že­le ču­ti. U tom slu­ča­ju čak mo­že­mo go­vo­ri­ti i o do­go­vo­re­noj la­ži. Me­đu­tim, po­ne­kad do­đe do “krat­kog spo­ja”. Ka­da se Ba­kir Izet­be­go­vić svo­je­vre­me­no, pri­je go­to­vo tri go­di­ne, “za­mje­rio” bo­rač­koj po­pu­la­ci­ji, “ko­ri­gi­ra­ju­ći” nak­nad­nom pa­me­ću Dayton­ski mi­rov­ni spo­ra­zum, la­pr­da­ju­ći ka­ko je tre­ba­lo sr­p­skoj stra­ni da­ti “vi­še Sa­ra­je­va”, a ma­nje “te­ri­to­ri­ja uz Dri­nu”, do­bio je žes­to­ke od­go­vo­re. Ivi­ca Šu­ta­lo, do­bit­nik naj­vi­šeg rat­nog po­li­cij­skog priz­na­nja, “Zlat­ne znač­ke”, i pot­pred­sjed­nik “Udru­že­nja ve­te­ra­na odre­da Bos­na”, Izet­be­go­vi­će­ve ri­je­či opi­sao je kao “uvre­du za sve po­gi­nu­le i pre­ži­vje­le bor­ce Sa­ra­je­va”. “Ko je Ba­kir Izet­be­go­vić da ne­što ne­ko­me da­je? Dok smo mi kr­va­ri­li, taj je čo­vjek spa­vao u se­fu Na­rod­ne ban­ke u Sa­ra­je­vu. Sad, na­kon svih pat­nji, pro­li­ve­ne kr­vi, on sma­tra da bi ne­ko­me ne­što dao vi­še. Ka­da ovo bu­de nje­go­va dr­ža­va je­dan kroz je­dan, ne­ka on­da ne­što da­je i di­je­li”, iz­ja­vio je Šu­ta­lo. Tre­ba ra­zu­mje­ti i Ba­ki­ra Izet­be­go­vi­ća, sla­bo se bi­lo što mo­glo vi­dje­ti iz se­fa Na­rod­ne ban­ke, naj­si­gur­ni­jeg mjes­ta u Sa­ra­je­vu za vri­je­me rat­ne op­sa­de, u ko­je­mu je, po jed­nom od mi­to­va iz rat­nog Sa­ra­je­va, ba­bo Ali­ja ču­vao svog je­din­ca. (Na upit “Izet­be­go­vić sef Na­rod­ne ban­ke”, Go­ogle da­je čak 3.990 od­go­vo­ra.) On­da se s pra­vom mo­že pos­ta­vi­ti pi­ta­nje je li Ba­kir Izet­be­go­vić ijed­nom iz­i­šao iz tog fa­moz­nog se­fa i po­sje­tio bi­lo ko­je mjes­to kroz ko­je su pro­tut­nja­le voj­ske, po onoj “kud na­rod­na voj­ska pro­đe”. I je­su li se do­bit­ni­ci naj­vi­šeg od­li­čja Ar­mi­je BiH ijed­nog tre­nut­ka za­pi­ta­li tko im to so­li pa­met? Tri da­na na­kon Izet­be­go­vi­će­va lu­pe­ta­nja u Trav­ni­ku, u Fo­či je otvo­re­na ob­nov­lje­na Ca­re­va dža­mi­ja ko­ju je VRS 1992. po­ru­ši­la do te­me­lja. Ra­di se o jed­noj od naj­sta­ri­jih dža­mi­ja u BiH i jed­noj od tri­de­se­tak ta­ko­zva­nih “car­skih dža­mi­ja”. Iz­gra­đe­na je po na­lo­gu sul­ta­na Ba­ja­zi­ta II 1501. go­di­ne. Po­nov­na iz­grad­nja

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.