Dra­ma u re­ži­ji i pre­ma tek­s­tu Ve­dra­ne Kle­pi­ce vr­lo dr­skim hu­mo­rom pro­go­va­ra o te­ško­ća­ma bi­va­nja že­nom Dra­ga, aj’ se ti li­je­po ubij jer ti po­mo­ći ne­ma

Express - - PRVA STRANICA - Pi­še:

“Bi­je­li bu­bre­zi“pre­ma tek­s­tu Ve­dra­ne Kle­pi­ce i u re­ži­ji Ve­dra­ne Kle­pi­ce po­či­nju stra­vič­no i me­lan­ko­lič­no: če­ti­ri sta­ri­ce iz ne­kog dav­nog do­ba po­jav­lju­ju se na sce­ni s bi­je­lim ko­pre­na­ma pre­ko li­ca ko­je su­ge­ri­ra­ju nji­ho­vu nez­na­nost. Jed­na od njih dr­ži sje­ki­ru, dok se os­ta­le tri po­na­ša­ju na gra­ni­ci nor­mal­nos­ti. Iza njih bdi­je mrač­na i tmur­na šu­ma, po sve­mu su­de­ći ne­ka sla­von­ska ili lič­ka. Do­is­ta sve po­vu­če na do­jam ne­ke kr­va­ve dra­me, spo­mi­nje se i se­dam­na­es­to­go­diš­nja­ki­nja ko­ja je umr­la pri po­ro­đa­ju, a tu je i nje­zi­na be­ba. Sve dok sta­ri­ce ne kre­nu bi­ti ko­mič­ne do bo­la. I po­tu­že se na svo­je te­ške ži­vo­te. Svi­ma nam je ži­vot te­žak, zar ne? Ali Kle­pi­čin tekst vr­lo dr­skim hu­mo­rom pro­go­va­ra o te­ško­ća­ma bi­va­nja že­nom. I pri­je sto go­di­na, i u rat­nom raz­dob­lju, a i u ne­kom neo­dre­đe­nom pos­ta­po­ka­lip­tič­nom do­bu, kad je ne­kim fa­moz­nim De­kre­tom za­bra­nje­no go­to­vo sve, od ža­lje­nja do eman­ci­pa­ci­je, ona­ko or­ve­lov­ski. I dok se pre­da­je­mo in­tri­gant­nom Kle­pi­či­nu tek­s­tu, pu­šta­mo mu da nas usi­še u raz­go­vo­re iz­me­đu pro­ta­go­nis­ta ko­ji su on­kraj zdra­ve pa­me­ti, shva­ća­mo da se iza sve si­le po­ša­li­ca kri­je jed­na tu­rob­na pri­ča o Že­ni. O sta­ri­ci, maj­ci, kće­ri, ses­tri – že­ni – ko­ja ne zna dru­go ne­go šu­tje­ti, ko­ja ne zna dru­go ne­go pri­ča­ti pre­vi­še, ko­ja ne zna što zna­či po­jam so­cio-eko­nom­ska si­tu­aci­ja, pa iz nje ne mo­že ni iz­i­ći. Ele­men­tar­na po­tla­če­nost na­ših ba­ka bdi­je kroz pr­vi dio po­put ne­ke usme­ne pre­da­je ko­ju smo svi ču­li, ali u nju ne vje­ru­je­mo jer smo u ne­kom na­pred­nom druš- tve­nom sta­di­ju. Ali trp­lje­nja, pre­la­ma­nja le­đa, ču­va­nja kr­va­vih taj­ni i vječ­na ti­ši­na ko­ja ža­mo­ri u tim po­vi­jes­nim že­na­ma pri­ča je ko­ja se iš­či­ta­va i u da­le­koj bu­du­ćo­nos­ti. “Bi­je­li bu­bre­zi” is­ku­ša­va­ju moć tran­s­gre­si­je žen­skih pra­va, mo­guć­nost li­ne­ar­nog na­pret­ka eman­ci­pa­ci­je, ali po­jam “li­ne­ar­no” u se­bi po­dra­zu­mi­je­va i ne­ki kraj­nji cilj, ne­ki kraj ili ba­rem odu­šak. Me­đu­tim, na­še pro­ta­go­nis­ti­ce go­vo­re da to ni­je mo­gu­će ona­ko ka­ko si to ide­alis­tič­ki za­miš­lja­mo. Ako že­ne ne­će ug­nje­ta­va­ti oče­vi, ug­nje­ta­vat će ih su­pruž­ni­ci; ako ne­će su­pruž­ni­ci, sis­tem će se po­bri­nu­ti za to. I to se li­je­po vi­di u iz­ma­šta­noj si­tu­aci­ji kod dok­to­ri­ce ko­ja upor­no pa­ci­jen­ti­ci li­še­noj sve­ga pre­pi­su­je je­dan je­di­ni li­jek – sa­mo­uboj­stvo. Ia­ko je hu­mor­ni po­ten­ci­jal ovog tek­s­ta izvan­red­no is­ko­ri­šten i ia­ko nas auto­ri­ca uv­la­či u su­ma­nu­te ba­ljez­ga­ri­je na­še sva­kod­ne­vi­ce (ko­je se ipak po­ka­žu iz­nim­no po­ten­ci­jal­no opas­ni­ma i zna­ko­vi­ti­ma), bo­lja kon­cep­ci­ja ci­je­le pred­sta­ve je ono ne­što što je či­ni manj­ka­vom. Ta tri frag­men­ta iz žen­ske po­vi­jes­ti, sa­daš­njos­ti i bu­duć­nos­ti po­treb­no je uči­ni­ti ko­he­rent­ni­ji­ma u cje­li­ni. Ina­če, nas­lov li­je­po pa­še uz ci­je­lu pri­ču: bi­je­li bu­bre­zi bi­ko­va su mu­da, vr­hun­ska gas­tro­nom­ska pos­las­ti­ca u ko­joj uži­va­ju sa­mo naj­ve­ći sla­do­kus­ci.

Hr­voj­ka Be­go­vić igra jed­nu od glav­nih ulo­ga u dra­mi za­gre­bač­kog Te­atra &TD

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.