Iako se go­le­mi dio ro­ma­na do­ti­če lju­bav­nih od­no­sa, nje­gov je te­melj ipak (ne)sa­vr­še­na lju­bav maj­ke i kće­ri ko­ja se pres­li­ka­va iz ge­ne­ra­ci­je u ge­ne­ra­ci­ju

Express - - PRVA STRANICA - Pi­še:

Pr­vi ro­man Ta­nje Stu­par Tri­fu­no­vić “Sa­to­vi u maj­či­noj so­bi” iz­a­šao je proš­le godine i do­nio joj Europ­sku na­gra­du za knji­žev­nost. Ova iz­van­red­na knji­žev­ni­ca ro­đe­na je u Za­dru 1977. godine. Di­plo­mi­ra­la je sr­p­ski je­zik i knji­žev­nost u Ba­nja­lu­ci te je ured­ni­ca ča­so­pi­sa za knji­žev­nost, umjet­nost i kul­tu­ru Pu­te­vi. Au­to­ri­ca je ne­ko­li­ko zbir­ki pje­sa­ma, ali je za svo­ju pr­vu pro­zu rek­la da je nje­zi­no “naj­po­etič­ni­je dje­lo”. Ro­man je pi­san vi­še­glas­nom teh­ni­kom te je smje­šten na gra­nič­nom po­dru­čju po­ezi­je i pro­ze, sna i ja­ve te pred na­šim oči­ma raz­dva­ja slo­je­ve stvar­nos­ti uhva­će­ne u onom sta­nju kak­vi za­pra­vo je­su. Prus­tov­ski pre­osjet­lji­va Ta­nja Stu­par Tri­fu­no­vić otvo­ri­la je vra­ta pre­ma pa­ra­lel­nim svje­to­vi­ma od ko­jih se sas­to­ji sva­ko ljud­sko bi­će, ali ih ni­je u mo­guć­nos­ti de­fi­ni­ra­ti. Ona to či­ni umjes­to nas. U po­go­vo­ru “Com­brayu” An­dre Ma­uro­is je po­ku­šao do­ku­či­ti taj­nu ve­li­či­ne Pro­us­to­va pri­po­vje­dač­kog pos­tup­ka i učin­ka ko­ji iz­a­zi­va na zre­log či­ta­te­lja. Nje­go­vu je vje­šti­nu sveo na ne­ko­li­ko jed­nos­tav­nih ele­me­na­ta: “Pro­ust je uzeo jed­nu sta­ru ku­ha­ri­cu, je­dan pljes­ni­vi mi­ris, jed­nu pro­vin­cij­sku so­bu, je­dan glo­gov grm i re­kao nam: Po­gle­daj­te ma­lo bo­lje, is­pod ovih ta­ko obič­nih obli­ka kri­ju se sve taj­ne ži­vo­ta”. Is­te te taj­ne kri­je i ro­man “Sa­to­vi u maj­či­noj so­bi” čija ju­na­ki­nja pri­zi­va svo­je “biv­še ja” u po­ku­ša­ju ra­zu­mi­je­va­nja pro­ce­sa odras­ta­nja i onog ključ­nog raz­dob­lja pre­la­ska iz dje­čje u odras­lu dob, po­djed­na­ko te­šku i za mu­škar­ca i za že­nu. Iako se go­le­mi dio ro­ma­na do­ti­če lju­bav­nih od­no­sa, nje­gov je te­melj ipak (ne)sa­vr­še­na lju­bav maj­ke i kće­ri, ko­ji se uvi­jek iz­no­va pres­li­ka­va iz ge­ne­ra­ci­je u ge­ne­ra­ci­ju. U ovoj vi­še­glas­noj pro­zi Ta­nja Stu­par Tri­fu­no­vić da­je glas dje­voj­či­ci, že­ni i maj­ci u sva­koj od nas. Nje­zi­na se ju­na­ki­nja pre­obra­ža­va pred na­šim oči­ma po­put glu­mi­ce ko­ja učas iza zas­to­ra mi­je­nja kos­tim i iz­la­zi na po­zor­ni­cu pre­pu­na oži­lja­ka svo­je pret­hod­ni­ce. U toj je po­li­fo­ni­ji maj­čin glas naj­ja­či jer ni­či­ji glas ne mo­že iz­a­zva­ti to­li­ku bu­ji­cu emo­ci­ja ko­li­ko maj­čin. Od tog se zvu­ka mo­že­te ra­su­ti u mi­li­ju­ne ko­ma­di­ća. Pri­po­vje­da­či­ca “Sa­to­va” maj­ku uis­ti­nu upoz­na­je nakon smr­ti kroz stva­ri i tra­go­ve ko­je je os­ta­vi­la u obi­telj­skoj ku­ći. One oživ­lja­va­ju u nje­zi­nim ru­ka­ma i pri­ča­ju svo­ju pri­ču. Ova gus­to tka­na pro­za vr­vi mo­ti­vi­ma ko­ji se kre­ću od onih is­kon­skih, kao što je ra­đa­nje/stva­ra­nje ži­vo­ta, pa sve do ku­ša­nja raz­nih obli­ka tog is­tog ži­vo­ta. Oči­te alu­zi­je na Tol­s­to­je­vu Anu Ka­re­nji­nu, fe­mi­nis­tič­ku he­ro­inu, svje­do­če o uni­ver­zal­nos­ti i ak­tu­al­nos­ti žen­skog pi­ta­nja u pa­tri­jar­hal­nom druš­tvu glu­hom za one unu­tar­nje je­ke: “Ana pa­ti od pre­vi­še oče­ki­va­nja. Ako se ma­lo bo­lje za­gle­daš, iz sva­ke že­ne vi­ri Ana, ko­ja ma­šta da po­bjeg­ne od mu­ža. Ko­joj pok­lop­ci is­pa­da­ju iz ru­ku i ru­čak za­go­ri­je­va jer pre­vi­še že­lje i sna mi­je­ša u svojim ru­ka­ma. Ane u če­ta­ma ho­da­ju gra­dom. Ne­ke se kri­ju bo­lje, ne­ke go­re. Ane pro­da­ju pa­pri­ku na pi­ja­ci i sje­de za pul­tom u ban­ci. Ane lju­be dje­cu i mu­že­ve, po­tom za­tvo­re oči i pu­tu­ju u ko­smos. Ane su as­tro­na­uti, pi­lo­ti i bli­je­de že­ne što je­du su­pu za sto­lom”. U po­seb­nom di­je­lu ro­ma­na na­zva- nom “Ani­ne bi­lje­ške” au­to­ri­ca pra­vi ko­laž knji­žev­nih, žen­skih li­ko­va, ma­hom ne­sret­nih, one pri­ča­ju svo­ju pri­ču i pri­ču sva­ke že­ne. To knji­žev­no pu­to­va­nje za­po­či­nje ugrab­lje­nom že­nom Ba­no­vić Stra­hi­nje iz ep­ske na­rod­ne pje­sme ko­ja su­prot­stav­lja tra­di­ci­ju i ljud­sko u čo­vje­ku te pri­zi­va vri­je­me kad se že­na mo­gla ukras­ti kao ne­ki priv­la­čan pred­met: “Što me Stra­hi­nja ne os­ta­vi Ali­ji, lak­še bi mi bi­lo pod­no­si­ti tu­đi­na kraj se­be ne­go tu­đi­na u se­bi. Pla­ka­la sam kad me Ali­ja od ku­će otr­gao, pla­ka­la sam kad me Stra­hi­nja ku­ći vra­tio. Ve­lik je Stra­hi­nja, opros­tio mi je. Ali če­mu. Nit­ko me ni­šta ni­je pi­tao”. Nakon nje pro­go­va­ra sa­ma Ana Ka­re­nji­na opra­šta­ju­ći se od ži­vo­ta: “Re­ci mu da je maj­ka otiš­la vo­zom da pro­na­đe ne­ki svi­jet sa vi­še lju­ba­vi, za nje­ga, za nas. Opros­ti mi Ka­re­nji­ne, što ni­sam zna­la bo­lje da nas la­žem”. “Sa­to­vi u maj­či­noj so­bi” je ro­man ko­ji ne­ma kon­kre­tan po­če­tak i kraj, a ipak či­ni har­mo­nič­nu cje­li­nu. On je iz­re­za­ni ko­mad ži­vo­ta ko­ji se vr­ti u krug te nu­di osje­ćaj i ilu­zi­ju ot­kri­ve­nja. Nje­go­va se ju­na­ki­nja, kao i pri­po­vje­dač “Com­braya”, iz­di­gla iz­nad svi­je­ta i smr­vi­la sve oko se­be da mu pro­na­đe svr­hu, po­če­tak i kraj. To je ro­man o sva­koj že­ni, Ana­ma ko­je su nas za­ro­bi­le i Ana­ma ko­je smo mi za­ro­bi­le.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.