Na vr­hun­cu mo­ći Is­lam­ska je dr­ža­va kon­tro­li­ra­la ve­ći te­ri­to­rij od Ve­li­ke Bri­ta­ni­je, pa njen nes­ta­nak, i zbog to­ga, po­red sve­ga dru­go­ga, ni­je mo­gao bi­ti brz, ali je bio iz­vjes­tan

Express - - PRVA STRANICA -

Ni­je to ni ta­ko dav­no bi­lo. Kra­jem 2014. go­di­ne, evo baš u ovo vri­je­me, vo­di­le su bor­be za Ko­ba­ne – grad na gra­ni­ci Si­ri­je i Tur­ske. Na­pa­da­li su ga voj­ni­ci ta­ko­zva­ne Is­lam­ske dr­ža­ve, a bra­ni­li ma­hom Kur­di. Či­ni­lo se ta­da, na kra­ju pro­sin­ca jed­ne i po­čet­kom si­ječ­nja dru­ge, 2015. go­di­ne, ka­ko sa­mo­pro­gla­še­ni ka­li­fat mo­žda, ma si­gur­no, ne­će bi­ti u pla­ni­ra­nim gra­ni­ca­ma – onim ko­je su se u ma­šti fa­na­ti­ka pru­ža­le do iza Ri­ma – ali ni da iz­me­đu dvi­je dr­ža­ve, Ira­ka i Si­ri­je, na či­jem je te­ri­to­ri­ju nas­tao, vi­še ni­kad ne­će bi­ti kon­tro­la, ram­pi, nad­zor­nih ka­me­ra i ca­rin­skih služ­be­ni­ka. Is­lam­ska dr­ža­va do­ima­la se, zbi­lja, kao dr­ža­va: ima­la je voj­sku, su­do­ve, na za­po­sjed­nu­tim po­dru­čji­ma otva­ra­la je jav­ne ku­hi­nje, po­prav­lja­la da­le­ko­vo­de, vo­do­vod­ne ci­je­vi i pu­to­ve, pro­vo­di­la oba­vez­no ci­jep­lje­nje i, da, uvi­jek pred ka­me­ra­ma, re­za­la gla­ve za­rob­lje­ni­ci­ma. onih što ih je ne­mo­gu­će bi­lo za­mis­li­ti u is­tom ho­te­lu, a ka­mo­li u is­tom ra­tu i na is­toj stra­ni, iz­vjes­nom su či­ni­la mo­guć­nost da opet iz­me­đu Ira­ka i Si­ri­je sto­je ram­pe, nad­zor­ne ka­me­re, ca­rin­ske i kon­tro­le pu­tov­ni­ca. Na vr­hun­cu mo­ći Is­lam­ska je dr­ža­va kon­tro­li­ra­la ve­ći te­ri­to­rij od Ve­li­ke Bri­ta­ni­je, pa njen nes­ta­nak, i zbog to­ga, po­red sve­ga dru­go­ga, ni­je mo­gao bi­ti brz, ali je u pro­sin­cu 2015. i si­ječ­nju 2016. bio iz­vjes­tan. Ote­gao se sve do ovog lje­ta, do utor­ka, 17. ko­lo­vo­za, kad je, već je pa­la noć, objav­lje­no da je glav­ni grad Is­lam­ske dr­ža­ve os­lo­bo­đen. Ma­lo kas­ni­je, ne­važ­no ko­li­ko, sva­ka­ko ne pre­du­go, služ­be­no je pro­gla­šen kraj ka­li­fa­ta. Pre­ži­vio ga je vo­đa ISIL-a Abu Bakhr al-Bag­h­da­di, s ne­ko­li­ko ti­su­ća voj­ni­ka ra­su­tih po pus­ti­nji. Njih oko 4000 iz­vuk­lo je i ži­vu gla­vu i obi­te­lji iz Ra­ke: ko­ri­dor za iz­la­zak im je osi­gu­ran do­go­vo­rom ta­ko­zva­nih Si­rij­skih de­mo­krat­skih sna­ga, arap­skih i kur­d­skih mi­li­ci­ja, s lok­la­nim ple­men­skim vo­đa­ma, ali pod jed­nim uvje­tom: oti­ći mo­gu sa­mo do­ma­ći. Os­ta­li, ro­đe­ni od Kav­ka­za do Bal­ka­na, od Be­ča do Lon­do­na, os­tav­lje­ni su da iz­gu­be i po­s­ljed­nju bit­ku, onu vo­đe­nu na no­go­met­nom sta­di­onu. I ne sa­mo da je iz­gu­be ne­go i da po­raz ne pre­ži­ve: nji­ho­vi su pro­tiv­ni­ci do­bi­li jas­nu ins­truk­ci­ju da što vi­še ino­zem­nih bo­ra­ca mo­ra bi­ti ubi­je­no!

U vre­me­nu u ko­jem je bi­la ve­li­ka, Is­lam­ska dr­ža­va objav­lji­va­la je 200.000 po­ru­ka na dan sa­mo na Twit­te­ru

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.