Psi­ho­lo­ški kri­mić Ves­ne Ću­ro-Tomić na vi­dje­lo iz­no­si ko­li­ko o na­šem fi­zič­kom iz­gle­du ne ovi­si sa­mo na­ša sud­bi­na ne­go i sud­bi­na mno­gih dru­gih lju­di

Express - - PRVA STRANICA - Pi­še:

Je­dan neo­pje­va­ni mis­li­lac svo­je­dob­no je za­fr­kant­ski pro­va­lio da mu ni­je jas­no za­što mu lju­di go­vo­re da je os­ta­rio kad se sva­kog ju­tra po­gle­da u ogle­da­lo i vlas­ti­tim oči­ma vi­di da je uvi­jek is­ti. I ta­ko ci­je­li ži­vot. Čak i u do­ba či­pi­ra­nih pu­tov­ni­ca, ske­ni­ra­nja oti­sa­ka pr­sti­ju i rož­ni­ce ili kak­vih li sve ne teh­no­lo­ških ču­de­sa, pr­vi ko­rak iden­ti­fi­ka­ci­je lju­di još je fo­to­gra­fi­ja li­ca. Pre­tr­pje­ti ošte­će­nje li­ca odvaj­ka­da je pred­stav­lja­lo jed­nu od ve­ćih ne­sre­ća u ži­vo­tu. Oda­tle od pam­ti­vi­je­ka ona­ko je­zi­va stig­ma obo­lje­lih od le­pre. Oda­tle i te­melj­na toč­ka ho­ror dra­me iz “Fan­to­ma u ope­ri”. Oda­tle i mo­tiv Ves­ne Ću­ro-Tomić da svoj naj­no­vi­ji ro­man “Li­ce iza ogle­da­la” poč­ne krat­kim opi­som ži­vot­ne tra­ge­di­je ne­koć pre­kras­ne, da­nas po­koj­ne glu­mi­ce La­ure An­to­nel­li, ko­ja na­kon kob­nog ru­tin­skog tret­ma­na bo­tok­som iz 1992. i te­ške aler­gij­ske re­ak­ci­je vi­še ni­je bi­la ni­ti pre­kras­na, ni­ti glu­mi­ca, ni­ti se vi­še ikad po­ja­vi­la u jav­nos­ti. Je­di­ni put kad su no­vi­na­ri us­pje­li do­ći do nje i te­le­fon­ski je za­mo­li­ti za in­ter­v­ju, od­bi­la ih je, re­kav­ši im: “La­ura An­to- nel­li vi­še ne pos­to­ji”. Pri­ča Ves­ne Ću­ro-Tomić ni­je o ta­li­jan­skoj ne­go o fik­tiv­noj hr­vat­skoj glu­mač­koj di­vi ko­joj je o iz­gle­du ovi­si­lo is­to ono­li­ko u ži­vo­tu kao La­uri An­to­nel­li. Sa­mo što je u “Li­cu iza ogle­da­la” dra­ma­ti­čan splet okol­nos­ti na vi­dje­lo iz­nio ko­li­ko o na­šem fi­zič­kom iz­gle­du ne ovi­si sa­mo na­ša sud­bi­na ne­go i sud­bi­na mno­gih dru­gih lju­di. Za­to se i mo­glo do­go­di­ti da osob­na tra­ge­di­ja He­le­ne Bo­rić na­kon ka­tas­tro­fal­no iz­ve­de­nog es­tet­sko­ga ki­rur­škog tret­ma­na za so­bom po­vu­če niz uboj­sta­va. U do­bu kad je es­tet­ska ope­ra­ci­ja odav­no pres­ta­la bi­ti pu­ki na­čin is­prav­lja­nja ne­sa­vr­še­nos­ti li­ca, stvar­nih ili umiš­lje­nih, ne­go je pos­ta­la čin kao sta­tus­ni sim­bol da si do­tič­na oso­ba mo­že do­pus­ti­ti luk­suz ki­rur­ške in­ter­ven­ci­je u naj­is­tak­nu­ti­ji dio fi­zič­kog iz­gle­da, ro­man “Li­ce iza ogle­da­la” re­le­van­tan je kao ma­lo ko­ja dru­ga druš­tve­na te­ma. S tom raz­li­kom što je Ves­na Ću­ro-Tomić i ovaj put dra­ma­tič­ni psi­ho­lo­ški ro­man “po­dva­li­la” u kri­mi­na­lis­tič­ki žanr. Slič­no kao i pri­je ne­ko­li­ko go­di­na u hom­ma­geu svim duž­nič­kim ro­bo­vi­ma u švi­car­ci­ma u ro­ma­nu “Cr­na vre­ća”. Ona se ne li­bi ot­kri­ti oči­to osob­ne de­ta­lje po­put ono­ga da je i ovaj put in­s­pi­ra­ci­ju cr­pi­la pje­ša­če­ći od svog do­ma na Gor­njem gra­du do pos­la na Pri­sav­lju. Pri­tom ta že­na ta­ko pam­ti iz­gled lju­di ko­je su­sre­će i s tak­vom pro­nic­lji­voš­ću uoča­va od­no­se me­đu pro­laz­ni­ci­ma da otva­ra vr­lo oz­bilj­nu sum­nju da po­sje­du­je fo­to­graf­sko pam­će­nje. A to on­da vje­što pre­no­si u pri­ču. U jed­noj jed­nos­tav­noj re­če­ni­ci, pri­mje­ri­ce, objas­ni­la je su­per­po­pu­lar­nu uz­re­či­cu dr. Gre­goryja Ho­usea po ko­joj se “lju­di ni­ka­da ne mi­je­nja­ju”, ko­ju ge­ni­jal­ni mi­zan­trop­ski di­jag­nos­ti- čar ni­kad ne objaš­nja­va ne­go je se u se­ri­ji po­nav­lja dog­mat­ski. Kod hr­vat­ske spi­sa­te­lji­ce od­go­vor sti­že od sre­do­vječ­ne že­ne ko­ja je jed­nos­tav­no “ne­kad neg­dje či­ta­la da to ima ne­kak­ve ve­ze s ne­uro­ni­ma”. Dru­gom pri­li­kom me­na­džer­sko sta­nje svi­jes­ti kor­po­ra­tiv­no­ga ka­pi­ta­liz­ma 21. sto­lje­ća ži­go­sa­la je ci­ta­tom iz fil­ma “Do­bar, loš, zao”, kad sin­di­ka­list svom “klas­nom ne­pri­ja­te­lju“sa smi­je­škom u fa­cu objaš­nja­va da on ra­zu­mi­je čo­vje­ka ko­je­ga kroz ži­vot vo­di mi­sao: “Ti si mi pri­ja­telj i za­to ću te ubi­ti bes­plat­no”. Ili kad svu si­lu so­ci­olo­ških is­tra­ži­va­nja o ma­sov­nom is­e­lja­va­nju iz Hr­vat­ske, ko­je to­li­ko zbu­nju­je jav­nost ove na­ci­je da po­je­di­ni du­še­briž­ni­ci u oča­ju po­se­žu čak i za na­dre­al­nim op­tuž­ba­ma za de­zer­ti­ra­nje, čis­to us­put­no objaš­nja­va krat­kom iz­ja­vom čo­vje­ka s di­plo­mom ko­ji je bio u Šved­skoj te bio pri­si­ljen vra­ti­ti se bi­ti por­tir: “Zna­te li da Šved­ska 200 go­di­na ni­je ima­la he­ro­ja? Eto, tak­va je to zem­lja”. A u tak­voj zem­lji auto­ri po­put Ves­ne Ću­ro-Tomić dje­li­ma kao što su nje­na po­s­ljed­nja dva ro­ma­na u pra­vi­lu pos­ta­ju po­pu­lar­ne knji­žev­ne zvi­jez­de.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.