KOMENTAR TA­LI­JAN­SKA KOALICIJA SIMPTOM JE POLITIČKE PROPASTI NEOLIBERALNE GLOBALIZACIJE

Upo­zo­re­nje Od op­ćih iz­bo­ra odr­ža­nih proš­log ožuj­ka, po­li­tič­ka sce­na te zem­lje is­to­vre­me­no fas­ci­ni­ra i uža­sa­va me­đu­na­rod­ne pro­ma­tra­če. Na­kon for­mi­ra­nja li­je­vo-des­no ori­jen­ti­ra­ne po­pu­lis­tič­ke vla­de mno­gi se pi­ta­ju je li to sret­na slu­čaj­nost ili po­ka­za­telj i

Poslovni Dnevnik - - Svijet - ✑ HAROLD JA­MES re­dak­ci­[email protected]­lov­ni.hr

Kao ko­li­jev­ka Rim­skog Car­stva i pri­jes­tol­ni­ca re­ne­san­se, Ita­li­ja je već du­go pre­dvod­ni­ca po pi­ta­nju kul­tu­ro­lo­ških do­ga­đa­nja u Eu­ro­pi i za­pad­noj Eu­ro­azi­ji. No, ona je ta­ko­đer već du­go pri­mjer po­li­tič­kog slab­lje­nja. Na­po­s­ljet­ku, knji­ga Edwar­da Gib­bo­na pod na­zi­vom Slab­lje­nje i pro­past Rim­skog Car­stva, sma­tra­na kla­si­kom, tre­ba­la je pos­lu­ži­ti kao upo­zo­re­nje na auto­ro­ve su­vre­me­ni­ke usre­do­to­če­ne na iz­grad­nju car­stva.

Eko­nom­ska stag­na­ci­ja Ita­li­je na­kon ra­nog se­dam­na­es­tog sto­lje­ća ta­ko­đer se sma­tra­la pri­čom upo­zo­re­nja. En­gle­ski kri­ti­čar iz de­vet­na­es­tog sto­lje­ća, John Ru­skin, prek­li­njao je čla­no­ve bri­tan­skog tr­go­vač­kog druš­tva da raz­mo­tre o tra­ge­di­ja­ma Ti­ra i Ve­ne­ci­je. Opi­su­ju­ći Ve­ne­ci­ju ti­je­kom “po­s­ljed­njeg raz­dob­lja nje­nog slab­lje­nja”, on je pi­sao o “du­hu na mor­skom pi­je­sku, to­li­ko sla­bom – to­li­ko ti­hom – to­li­ko li­še­nom sve­ga osim vlas­ti­te ljup­kos­ti, da se s pra­vom mo­že­mo pi­ta­ti, dok pro­ma­tra­mo nje­gov bli­je­di odraz u fa­ta­mor­ga­ni la­gu­ne, što je grad, a što sje­na.”

Za­tim je doš­lo raz­dob­lje na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta, ka­da je Ita­li­ja bi­la ti­pi­čan pri­mjer plo­do­nos­nih europ­skih in­te­gra­ci­ja. Ta je zem­lja ra­zvi­la kul­tu­ro­lo­ški stil ko­ji do da­naš­njeg da­na ima je­dins­tven utje­caj, oso­bi­to u do­me­ni mo­de u ko­joj se Ita­li­ja sma­tra glo­bal­nim tren­d­set­te­rom. Di­ljem svi­je­ta, luk­suz­ni tr­go­vač­ki cen­tri, glav­ne uli­ce s naj­bo­ljim tr­go­vi­na­ma i zrač­ne lu­ke vr­ve bu­ti­ci­ma s ro­bom ta­li­jan­skih di­zaj­ne­ra (kao i ta­li­jan­skim pro­izvo­di­ma).

Me­đu­tim, tre­nu­tač­no pri­mjer Ita­li­je po­nov­no slu­ži kao upo­zo­re­nje. Od op­ćih iz­bo­ra odr­ža­nih proš­log ožuj­ka, po­li­tič­ka sce­na te zem­lje is­to­vre- me­no fas­ci­ni­ra i uža­sa­va me­đu­na­rod­ne pro­ma­tra­če. For­mi­ra­nje li­je­vo-des­no ori­jen­ti­ra­ne po­pu­lis­tič­ke vla­de do­ve­lo je do to­ga da se mno­gi pi­ta­ju je li tak­va koalicija sret­na slu­čaj­nost ili simptom političke i in­te­lek­tu­al­ne propasti neoliberalne globalizacije.

Uru­ša­va­nje sta­rog sus­ta­va

Čes­to se ka­že da je od­stu­pa­nje Ita­li­je u odnosu na os­ta­le zem­lje Eu­ro­pe (po pi­ta­nju do­hot­ka po gla­vi sta­nov­ni­ka) po­če­lo ili ra­ti­fi­ka­ci­jom Ugo­vo­ra iz Ma­as­tric­h­ta 1993. go­di­ne ili usva­ja­njem eura 1999. go­di­ne. Me­đu­tim, tak­va kro­no­lo­gi­ja pri­kri­va dub­lju pre­obraz­bu mo­der­ne Ita­li­je. Na­po­s­ljet­ku, do ras­pa­da sta­rog ta­li­jan­skog dvos­tra­nač­kog sus­ta­va doš­lo je ta­ko­đer ti­je­kom ra­nih 1990­tih, ka­da su kr­š­ćan­ski de­mo­kra­ti des­nog cen­tra i so­ci­ja­lis­ti li­je- vog cen­tra pok­lek­nu­li u ko­rup­cij­skom skan­da­lu Tan­gen­to­po­li (na hr­vat­skom Mi­to­grad, grad u ko­jem ca­ru­je pod­mi­ći­va­nje).

Nas­lo­vi o ko­rup­ci­ji te­me­lji­li su se na či­nje­ni­ci da sta­ri­je ide­je o po­dje­li od­go­vor­nos­ti vi­še ne vri­je­de. Sto­ga je ras­pad dvi­ju glav­nih stra­na­ka u Ita­li­ji do­veo do korupcije ko­ja je bi­la u sve ve­ćoj mje­ri ins­ti­tu­ci­ona­li­zi­ra­na, utje­lov­lje­ne u liku biv­šeg premijera Silvija Berlusconija.

Gra­di­telj ne­kret­ni­na kao i zna­čaj­na oso­ba na po­dru­čju za­ba­ve te me­dij­ski taj­kun, Ber­lus­co­ni je kom­bi­ni­rao spek­takl se­rij­skih ne­vje­ra i gla­mu­roz­nih mla­dih že­na s po­pu­lis­tič­kom po­li­ti­kom te­me­lje­nom na po­rez­nim re­zo­vi­ma i su­osje­ća­njem s auto­krat­skim zem­lja­ma ko­je obi­lu­ju naf­tom, po­put Ru­si­je. Ber­lus­co­ni­jev po­li­tič­ki stil, kom­bi­na­ci­ja la­kr­di­ja­škog nar­ci­siz­ma i neo­buz­da­ne pot­kup­lji­vos­ti, bio je trum­pi­zam avant la let­tre.

Du­bo­ka pre­obraz­ba

Po­li­tič­ka revolucija u Ita­li­ji ni­je bi­la re­zul­ta­tom slu­čaj­nos­ti, već je nastala uslijed specifičnih društvenih događaja iz raz­dob­lja ko­je Ta­li­ja­ni na­zi­va­ju “go­di­ne olo­va” u 1970­ima. To raz­dob­lje i nje­go­ve im­pli­ka­ci­je na sa­daš­njost te­ma su du­gač­kog, vr­lu­da­vog, ali za­ču­đu­ju­će us­pješ­nog ro­ma­na Edo­ar­da Al­bi­na­ti­ja pod na­zi­vom Ka­to­lič­ka ško­la, ko­ji će ove go­di­ne bi­ti objav­ljen na en­gle­skom je­zi­ku.

Al­bi­na­ti kom­bi­ni­ra po­en­ti­lis­tič­ki opis s da­le­ko­sež­nom druš­tve­nom ana­li­zom. Kao biv­ši za­tvor­ski nas­tav­nik u Ri­mu, on je us­pio opi­sa­ti niz ne­po­sred­nih su­sre­ta sa ši­ro­kim po­preč­nim pre­sje­kom ta­li­jan­skog druš­tva. Za­pra­vo, taj je ro­man po­lu auto­bi­ograf­ski, jer se usre­do­to­ču­je na “ma­sakr u Cir­ceu” iz 1975. go­di­ne, bru­tal­no si­lo­va­nje i uboj­stvo u ko­je su bi­li uple­te­ni ne­ki od auto­ro­vih škol­skih ko­le­ga, pri­pad­ni­ka vi­še sred­nje kla­se.

Al­bi­na­ti se ko­ris­ti tom šo­kant­nom epi­zo­dom po­vi­jes­ti ka­ko bi ana­li­zi­rao ras­pad ta­li­jan­ske bur­žo­azi­je i slab­lje­nje tra­di­ci­onal­ne vje­re. Nje­go­va pri­ča pri­ka­zu­je be­sko­ris­nost lju­di u mo­der­nom druš­tvu. Ti­je­kom ve­ćeg di­je­la ljud­ske po­vi­jes­ti, su­pe­ri­or­na fi­zič­ka sna­ga mu­ška­ra­ca, agre­siv­nost i ju­naš­tvo u bor­bi pre­tva­ra­li su se u neo­s­por­nu druš­tve­nu i po­li­tič­ku do­mi­na­ci­ju. Me­đu­tim, u no­vom svi­je­tu ured­ske po­li­ti­ke, oni ko­ji po­sje­du­ju kre­ativ­nost i spo­sob­nost za uprav­lja­nje slo­že­nim druš­tve­nim od­no­si­ma ima­ju pred­nost i kon­tro­lu.

Uslijed te du­bo­ke druš­tve­ne pre­obraz­be, mu­škar­ci se kons­tant­no osje­ća­ju na­pad­nu­ti­ma te ima­ju očaj­nič­ku po­tre­bu za do­ka­zi­va­njem vlas­ti­te mu­žev­nos­ti. Oni su odras­li uz druš­tve­ne pri­vi­le­gi­je ti­pič­ne za pos­li­je­rat­no raz­dob­lje, ali su iz­ne­na­da bi­li osu­đe­ni na ire­le­vant­nost. Pos­ta­li su be­sko­ris­tan spol, ko­ji Al­bi­na­ti u svo­joj pri­či us­po­re­đu­je s gu­šte­ro­vim re­pom ko­ji se na­kon odva­ja­nja još ne­ko vri­je­me tr­za. Broj­ni su re­agi­ra­li bi­je­som i na­si­ljem. Ne­ki su po­tra­ži­li uto­či­šte u za­jed­ni­ci neo­fa­šis­tič­kih po­kre­ta, ko­ji su ka­na­li­zi­ra­li agre­si­van oblik mu­žev­nos­ti, dok su se os­ta­li pri­dru­ži­li sku­pi­na­ma kraj­nje lje­vi­ce s vlas­ti­tim kul­to­vi­ma na­si­lja.

U svi­je­tu ko­ji opi­su­je Al­bi­na­ti no­vac do­bi­va po­seb­nu važ­nost. Pro­ši­re­nje no­vih slo­bo­da na ši­ru kla­su lju­di na­go­vi­je­šta da je sve mo­gu­će, ali sa­mo ako ras­po­la­že­te sred­stvi­ma za to. Al­bi­na­ti ne­volj­ko priz­na­je da su ga na taj za­klju­čak na­ve­le “spo­re mar­k­siz­ma”.

Po­dje­la od­go­vor­nos­ti

Me­đu­tim, to je ne­mi­nov­no: no­vac stva­ra ilu­zi­ju ve­će slo­bo­de te je sto­ga u sve ve­ćoj mje­ri po­čeo de­fi­ni­ra­ti mo­de­ran svi­jet. Iako se Al­bi­na­ti­jev ro­man do­ga­đa u Ita­li­ji, nje­go­va te­ma je ta­kav svi­jet, što os­tav­lja otvo­re­nim pi­ta­nje pos­to­ja­nja ikak­vog bi­je­ga od neo­buz­da­ne po­tra­ge za osob­nim pro­bit­kom na ko­joj se te­me­lji da­naš­nja prev­la­da­va­ju­ća druš­tve­na i po­li­tič­ka sla­bost.

Rim­sko Car­stvo ni­je se mo­glo spa­si­ti na­kon pa­da i ta­li­jan­skom po­lu­oto­ku bi­lo je po­treb­no go­to­vo ti­su­ću go­di­na za po­nov­no ot­kri­va­nje vlas­ti­tog kla­sič­nog na­s­lje­đa. Al­bi­na­ti­je­va po­ru­ka, ko­ja zas­lu­žu­je bi­ti oz­bilj­no shva­će­na, jest da pos­ti­za­nje no­ve re­ne­san­se u da­naš­nje vri­je­me, iz­i­sku­je de­mis­ti­fi­ci­ra­nje kul­ta slo­bo­de i ja­ča­nje stan­dar­da po­dje­le od­go­vor­nos­ti u po­li­ti­ci, eko­no­mi­ji i druš­tve­nom ži­vo­tu.

RAS­PAD DVI­JU GLAV­NIH STRA­NA­KA DO­VEO DO KORUPCIJE KO­JA JE BI­LA UTJELOVLJENA U LIKU BIV­ŠEG PREMIJERA SILVIJA BERLUSCONIJA

PO­LI­TIČ­KA REVOLUCIJA U ITA­LI­JI NASTALA JE USLIJED SPECIFIČNIH DRUŠTVENIH DOGAĐAJA U 1970-IMA

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.