Još i danas imam tre­mu pri­je nas­tu­pa

aša poz­Na­ta glu­mi­ca go­vo­ri o to­me ka­ko us­kla­đu­je ka­ri­je­ru i maj­čiNs­tvo, aN­ga­žma­Nu za uNi­cef te ko­ji su joj ma­li mod­Ni uži­ci

Vecernji list - Hrvatska - Diva - - INTERVJU - RAZ­GO­VA­RA­LA FO­TO­GRA­FI­JE

No­si­te ti­tu­lu UNI­CEF-ove am­ba­sa­do­ri­ce do­bre vo­lje. Mo­že­te li nam ukrat­ko objas­ni­ti što taj an­ga­žman obu­hva­ća? Obu­hva­ća sve gdje me UNI­CEF tre­ba, od sni­ma­nja rek­la­ma, us­lu­ga vo­di­te­lji­ce, raz­go­vo­ra s po­li­tič­kim čel­ni­ci­ma do od­la­ska i dru­že­nja s dje­com po ško­la­ma i u to­me naj­vi­še uži­vam. Nećete vje­ro­va­ti ko­li­ko je te­ško, bez ob­zi­ra na ple­me­ni­tost UNI­CEF-ovih ci­lje­va, do­bi­ti ne­ko­ga tko do­is­ta ima moć da vas slu­ša i da nam po­mog­ne pro­mi­je­ni­ti ne­ke stva­ri na Već kao dje­voj­či­ca ba­vi­li ste se ba­le­tom te svi­ra­li kla­vir. Je­su li vas ro­di­te­lji us­mje­ri­li k umjet­nos­ti, ili ste sa­mi po­ka­zi­va­li za­ni­ma­nje za ples i glaz­bu? Ras­la sam uz umjet­nost jer su mi oba ro­di­te­lja film­ski dje­lat­ni­ci, ali nji­ho­ve že­lje bi­le su da kre­nem sto­pa­ma svog dje­da i upi­šem me­di­ci­nu. No, tvr­do­gla­va kak­va je­sam, ni­sam odus­ta­ja­la od svo­jih sno­va, ta­ko da su ba­let i glu­ma bi­li ne­što o čemu sam sa­nja­la od ma­lih no­gu. Na­kon jed­ne te­že po­vre­de, ples u sva­koj pred­sta­vi od La­bu­đeg je­ze­ra do onih mo­der­nih ko­je smo igra­li 90-ih u HNK, pos­ta­ja­le su pro­blem i ta­da sam od­lu­či­la oti­ći na ADU i oku­ša­ti sre­ću kao glu­mi­ca. Mis­lim da sam ima­la sre­će i odi­gra­la pre­kras­nih ulo­ga, a sva­ka­ko među naj­zah­tjev­ni­ji­ma su Bre­za – od­nos­no Ja­ni­ca, Pav­le u Su­to­nu, Fe­dra i u tom ni­zu do­da­la bih još Me­li­tu iz ak­tu­al­ne Le­de. Vr­lo br­zo na­kon što ste ro­di­li kćer­či­cu Zoe, vra­ti­li ste se na po­sao – ko­li­ko je te­ško us­kla­di­ti obve­ze s bri­gom za di­je­te? Po­ma­že li vam su­prug? Us­kla­đu­je­mo po­sao i ro­di­telj­stvo kao i svi os­ta­li za­pos­le­ni ro­di­te­lji – ima da­na ka­da sve ide fan­tas­tič­no, ima da­na ka­da ne dr­ži­mo baš kon­ce u ru­ka­ma i ima da­na ka­da ne zna­mo tko nam gla­vu no­si, a pot­pu­ni fi­ja­sko je ne­iz­bje­žan. Ali, sve je to ži­vot, a ka­da bu­ra pro­đe – uvi­jek se pre­pri­ča­va­ju baš te smi­ješ­ne si­tu­aci­je ka­da ni­šta ni­je šti­ma­lo. Što se po­ma­ga­nja ti­če, po­ma­žu svi – Enes pr­vens­tve­no, ali tu su i mo­ja ma­ma i moj otac ko­ji nam uska­ču ka­da god tre­ba i bes­kraj­no smo sret­ni što mo­že­mo ra­di­ti opu­šte­no jer zna­mo da su Zoe i Ra­ul u do­brim ru­ka­ma.

Li­di­ja Pa­lun­ko i, hva­la Bo­gu, pre­ži­vje­la. S kim se od ko­le­gi­ca naj­bo­lje sla­že­te? Ka­ko pro­vo­di­te slo­bod­no vri­je­me? Mi smo u Ga­vel­li je­dan sja­jan tim, ali ne­ka su pri­ja­telj­stva po­seb­na, ona s Bar­ba­rom No­lom, s mo­jim “se­ka­ma” Je­le­nom Mi­ho­lje­vić i Na­ta­šom Ja­njić. U slo­bod­no vri­je­me dru­ži­mo se s os­tat­kom obi­te­lji i pri­ja­te­lji­ma, ovih hlad­nih da­na naj­češ­će kod ne­kog od nas do­ma, a obo­ža­va­mo ugoš­ći­va­ti svo­je pri­ja­te­lje u na­šoj ku­ći­ci na Pe­lješ­cu. Uži­va­ti u do­broj hra­ni i na­kon ku­pa­nja i igre s klin­ci­ma, na te­ra­si na­ve­čer, ka­da ma­le­ni spa­va­ju, uži­va­ti u ča­ši vi­na i po­gle­du na mo­re. Izja­vi­li ste da vit­ku li­ni­ju du­gu­je­te ge­ni­ma i du­go­go­diš­njem ple­sa­nju ba­le­ta. Ko­li­ko ju je te­ško odr­ža­va­ti? Pa­zi­te li na pre­hra­nu, ka­ko se hra­ni­te, ba­vi­te li se ne­kim spor­tom? Po­ku­ša­vam se hra­ni­ti zdra­vo, što po­ne­kad

Hr­vo­je Ser­dar bo­lje. Is­ko­ris­tit ću vaš ma­ga­zin da za­hva­lim po­je­din­ci­ma, njih vi­še od 3000, ko­ji svo­jim do­na­ci­ja­ma pu­tem uplat­ni­ca sva­ki mje­sec kon­ti­nu­ira­no i us­traj­no po­ma­žu pro­gra­me za dje­cu i na to­me im bes­kraj­no hva­la. Ima­te li i danas, na­kon go­to­vo 15 go­di­na na da­ska­ma, i da­lje tre­mu pri­je pred­sta­ve? Da, imam. Ne tre­mu u smis­lu stra­ha, već jed­nog po­vi­še­nog adre­na­li­na jer sva­ka pred­sta­va je po­put ži­vog or­ga­niz­ma, ne mo­že­te je u pot­pu­nos­ti kon­tro­li­ra­ti i iz­ne­na­đe­nja su uvi­jek mo­gu­ća. Že­lim bi­ti naj­bo­lja što mo­gu i sna­ći se bez ob­zi­ra što se do­go­di – od bje­so­muč­ne zvo­nja­ve mo­bi­te­la ko­ji je net­ko za­bo­ra­vio uga­si­ti do pa­da re­flek­to­ra s cu­ga, što sam is­to do­ži­vje­la u jur­nja­vi ti­je­kom da­na i ne us­pi­je­vam, no sa­da to­me pri­da­jem vi­še paž­nje zbog do­je­nja. Ne­mam vre­me­na za bi­lo kak­ve ak­tiv­nos­ti osim mi­je­nja­nja pe­le­na i po­vre­me­nog igra­nja pred­sta­va, ta­ko da su za mo­ju li­ni­ju ge­ni naj­zas­luž­ni­ji. Enes je ne­dav­no obo­ga­tio na­šu kuć­nu te­re­ta­nu s ben­c­hom pa ću even­tu­al­no pri­je lje­ta raz­miš­lja­ti o plo­či­ca­ma na tr­bu­hu i is­pro­ba­ti za što smo to da­li no­vac. Ne­dos­ta­je li vam, uz dvo­je ma­le dje­ce i po­sao, vri­je­me za sebe? Ka­ko si uga­đa­te? Mo­je uga­đa­nje se­bi sa­da je sve­de­no na to da na­zo­vem ta­tu i ka­žem: ”Čuj, ni­sam spa­va­la ci­je­lu noć, mo­lim te pro­še­taj ih sat vre­me­na da bar ma­lo leg­nem.” Ku­pu­je­te li do­ma­ća di­zaj­ner­ska ime­na? Ko­je su vam mod­ne stras­ti? Ja­ko vo­lim Li­neu Ex­clu­si­ve, uvi­jek mi je kod njih pro­blem od­lu­či­ti se iz­me­đu svih tih pre­div­nih ha­lji­na, sa­koa, odi­je­la. Ka­da se ko­nač­no od­lu­čim za je­dan odjev­ni pred­met, već dru­gi re­zer­vi­ram za ne­ku dru­gu pri­go­du. U mo­jem or­ma­ru ima sve­ga, od pre­kras­nih ha­lji­na do ve­ćeg bro­ja kož­nih jak­ni, ali naj­vi­še ci­pe­la. Njima naj­te­že odo­lim pod iz­go­vo­rom da se mo­gu no­si­ti do­vi­je­ka. Pra­ti­te li tren­do­ve? Vo­li­te li vi­so­ku pot­pe­ti­cu ili rav­ne ci­pe­le? No­sim ono što mis­lim da mi pris­ta­je i u čemu se do­bro osje­ćam. U utr­ci gra­dom bo­lje se osje­ćam u ni­skim pe­ta­ma, no za sve­ča­ne pri­li­ke vi­so­ke pot­pe­ti­ce i od 12 cm ni­su mi pro­blem. Ka­da je mo­da u pi­ta­nju, na što ste sprem­ni iz­dvo­ji­ti naj­vi­še nov­ca? Što je naj­skup­lje što ste si pri­ušti­li? Imam ne­kih sku­pih ko­ma­da odje­će u or­ma­ru i, prem­da danas vi­še ni­sam sprem­na da­ti pu­no no­va­ca za kr­pi­ce, ti skup­lji ko­ma­di sta­ri i po 10 go­di­na i danas su pre­div­ni i no­si­vi. Naj­vi­še me ve­se­li ka­da uklju­čim ma­štu i ne­ki već za­bo­rav­lje­ni ko­mad odje­će os­vje­žim no­vim de­ta­ljem. Naj­skup­lje što sam ku­pi­la je­dan je kož­ni ka­put ko­ji i danas no­sim, a nje­gov kla­sič­ni kroj, lje­po­ta i funk­ci­onal­nost oprav­da­li su tu po­pri­lič­no hra­bru svo­tu nov­ca.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.