Poz­na­ti su ot­pri­je, no nje­gov služ­be­ni nas­ta­nak, kao i brak s os­vje­ža­va­ju­ćom ljet­nom pos­las­ti­com, sklop­ljen je na Svjet­skom saj­mu u St. Lo­uisu u SAD-u pri­je toč­no 110 go­di­na, odak­le se hr­ska­vi tu­ljac otis­nuo u svi­jet

Vecernji list - Hrvatska - Diva - - Style// Ledeno I Hrskavo -

Sladoledu je te­ško odo­lje­ti ti­je­kom ci­je­le go­di­ne, no ovoj se de­li­ci­ji ipak naj­vi­še ra­du­je­mo lje­ti ka­da je naj­češ­će uži­va­mo iz kor­ne­ta, nje­ne ne­za­obi­laz­ne dru­ge po­lo­vi­ce. Ovaj ukus­ni tu­ljac, obvez­ni dio po­nu­de sva­ke slas­ti­čar­ni­ce ili štan­da sa sla­do­le­dom, svo­jom slat­kom hr­ska­voš­ću sa­vr­še­no na­do­pu­nju­je mr­z­lu glat­ko­ću omi­lje­ne ljet­ne pos­las­ti­ce či­ne­ći spe­ci­fi­čan spoj oku­sa. Ka­ko je pra­vo po­dri­je­tlo kor­ne­ta žes­to­ko os­po­ra­va­no, pri­ča o nje­go­vu nas­tan­ku ima go­to­vo jed­na­ko ko­li­ko i hlad­nih oku­sa ko­ji­ma se iz nje­ga kri­je­pi­mo. Pa kre­ni­mo tra­gom za­nim­lji­ve po­vi­jes­ti slas­nog tuljca. U Eu­ro­pi su le­de­ni de­ser­ti još pri­je dva mi­le­ni­ja bi­li gas­tro­nom­ski luk­suz re­zer­vi­ran sa­mo za naj­vi­še slo­je­ve druš­tva. Ta­ko su, pre­ma pre­da­ji, za stol rim­skog ca­ra Ne­ro­na ro­bo­vi iz Al­pa do­no­si­li sni­jeg ko­ji se mi­je­šao s nek­ta­rom, pul­pom vo­ća i me­dom. Ka­ta­ri­na de Me­di­ci je, pos­tav­ši fran­cu­skom kra­lji­com, „os­vje­ži­la“re­ne­san­s­ni dvor pre­te­čom sla­do­le­da ko­ji je, pre­ma le­gen­di, osmis­lio je­dan od nje­nih broj­nih ku­ha­ra ko­je je do­ve­la iz rod­ne Fi­ren­ce. Do 18. sto­lje­ća sla­do­led je na­ve­li­ko uži­va­la europ­ska aris­to­kra­ci­ja, a u le­gen­dar­nom pa­ri­škom caf­fèu Fras­ca­ti, otvo­re­nom 1789. go­di­ne, ot­mje­ne su da­me iz vi­so­kog druš­tva uz mo­ku i sla­do­led kra­ti­le svo­je vri­je­me raz­go­vo­rom, koc­ka­njem i ko­ke­ti­ra­njem bez stra­ha da će im ugled bi­ti na­ru­šen. Ko­lo­ni­za­to­ri su u is­tom sto­lje­ću sla­do­led do­ni­je­li na po­dru­čje Ame­ri­ke, a Ge­or­ge Wa­shin­g­ton je čak po­sje­do­vao po­se­ban stroj za nje­go­vu iz­ra­du. Pr­vi jes­ti­vi tulj­ci spo­mi­nju se u fran­cu­skim ku­ha­ri­ca­ma pa 1825. go­di­ne Ju­li­en Ar­c­ham­ba­ult opi­su­je pos­tu­pak iz­ra­de – ka­ko za­ro­la­ti tu­ljac od ma­le­nih va­fla. No kor­net ka­kav poz­na­mo da­nas ipak još ni­je pos­to­jao. Ka­ko je ci­je­na sla­do­le­da pa­da­la pro­por­ci­onal­no ras­tu nje­go­ve po­pu­lar­nos­ti, u kas­nom 19. i po­čet­kom 20. sto­lje­ća po­čeo se uži­va­ti iz ma­le­nih stak­le­nih po­su­da ko­je su se na­zi­va­le „pen­ny lic­ks“(ko­šta­le su pen­ny i li­za­le su se iz posudice). No pro­blem tak­ve pro­da­je ni­je pred­stav­ljao sa­mo ma­njak hi­gi­je­ne već i či­nje­ni­ca da kup­ci čes­to po­su­de ni­su vra­ća­li pa su upra­vo u to vri­je­me dva pro­da­va­ča sla­do­le­da osmis­li­li i pa­ten­ti­ra­la jes­ti­ve sprem­ni­ke za hlad­nu de­li­ci­ju. Pr­vi je bio Ita­lo Mar­c­hi­ony ko­ji je u to vri­je­me te­ških eko­nom­skih pri­li­ka bio je­dan od mno­gih ta­li­jan­skih emi­gra­na­ta ko­ji je u ino­zem­s­tvo oti­šao tr­bu­hom za kru­hom. U New Yor­ku, ka­mo se do­se­lio, imao je 40 ko­li­ca za pro­da­ju sla­do­le­da ko­jeg je i sam pro­da­vao iz stak­le­nih po­su­di­ca, što je bi­la ta­li­jan­ska tra­di­ci­ja još od po­čet­ka 19. sto­lje­ća. Ma­ši­nu za iz­ra­du jes­ti­vih tu­lja­ca pa­ten­ti­rao je 1903. go­di­ne, a ne­što kas­ni­je otvo­rio tvor­ni­cu za njihovu pro­izvod­nju u Ho­bo­ke­nu u New Jer­seyju. Mar­c­hi­ony je ta­ko­đer zas­lu­žan i za kre­aci­ju pr­vog sla­do­led­nog sen­dvi­ča, sla­do­le­da iz­me­đu dvi­je po­lut­ke od va­fla. Sa­mo go­di­nu da­na pri­je tr­go­vac sla­do­le­dom iz Man­c­hes­te­ra An­to­nio Val­vo­na do­bio je pa­tent za stroj ko­ji je pro­izvo­dio jes­ti­ve ša­li­ce na­či­nje­ne od kek­sa. Ti su pro­da­va­či bi­li poz­na­ti kao Ho­key-po­key men, što je za­pra­vo is­kriv­lje­na ri­ječ iz­ve­de­na iz ta­li­jan­skih uzvi­ka pro­da­va­ča „Ec­co un po­co“i „Oh che po­co“(što je za­pra­vo zna­či­lo: „Evo ma­lo sla­do­le­da“, „ Za ma­lo nov­ca“). Ipak, naj­po­pu­lar­ni­ja i op­će­pri­hva­će­na pri­ča o služ­be­nom nas­tan­ku hrskavog kor­ne­ta vo­di nas na Svjet­ski sa­jam ko­ji se 1904. go­di­ne odr­ža­vao u St. Lo­uisu u Mi­sso­uri­ju, na ko­jem se naš­lo vi­še od 50 pro­da­va­ča sla­do­le­da, me­đu ko­ji­ma je bio i Arnold For­nac­hou. Nje­gov su­sjed Er­nest A. Hamwi, ina­če po­dri­je­tlom iz Da­ma­ska iz Si­ri­je, pri­pre­mao je po­seb­ne de­li­ci­je na­lik va­fli­ma, tzv. za­la­bi­je na za to pre­dvi­đe­noj ta­vi, obla­gao ih je še­će­rom te još to­ple ro­lao u tu­be ka­ko bi se lak­še no­si­le i kon­zu­mi­ra­le. Ka­ko je For­nac­hou, pre­ma pre­da­ji, os­tao bez po­su­da za sla­do­led, upo­moć mu je usko­čio Hamwi, ko­ji je za­la­bi­je za­ro­lao u tulj­ce ka­ko bi se ko­ris­ti­li za pos­lu­ži­va­nje sla­do­le­da. Ta­ko su za­la­bie pos­ta­le poz­na­te kao „Kor­nu­ko­pi­je Svjet­skog saj­ma“(kor­nu­ko­pi­ja – rog obi­lja) i kon­cept kor­ne­ta je ro­đen. Hamwi je usko­ro os­no­vao tvrt­ku Cor­nu­co­pia Waf­fle Oven Com­pany, a pu­tu­ju­ći zem­ljom i pro­mo­vi­ra­ju­ći pro­izvod, no­vi se na­čin uži­va­nja sla­do­le­da pro­ši­rio di­ljem SAD-a. Šest go­di­na kas­ni­je ute­me­ljio je „Mi­sso­uri Co­ne Com­pany“i pro­izvod je pos­tao poz­nat kao „ice cre­am co­ne“(tu­ljac za sla­do­led). Na­kon Svjet­skog saj­ma ma­ši­ne za pro­izvod­nju kor­ne­ta bi­le su čes­ta po­nu­da u pro­daj­nim ka­ta­lo­zi­ma, a 1912. go­di­ne Fre­de­rick Bruc­k­man osmis­lio je ma­ši­nu ko­ja je vru­će va­fle iz ta­ve auto­mat­ski ro­la­la u tulj­ce. Po­traž­nja za kor­ne­ti­ma je kon­tu­ni­ra­no ras­la pa ih se do 1924. go­di­ne u SAD-u kon­zu­mi­ra­lo čak 245 mi­li­ju­na go­diš­nje. Če­ti­ri go­di­ne kas­ni­je „Stub­by“Par­ker iz For­th Wor­t­ha u Tek­sa­su osmis­lio je kor­net ko­ji se mo­gao

U pa­ri­škom caf­fèu Fras­ca­ti otvo­re­nom 1789. da­me su kra­ti­le vri­je­me uz mo­ku i sla­do­led

Bri­tan­ske pro­da­va­če sla­do­le­da, ve­ći­nom Ta­li­ja­ne, zva­li su Ho­key-po­key men

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.