INTERVJU

Vecernji list - Hrvatska - Diva - - Diva - Na­pi­sa­la Ja­smi­na Ro­dić Fo­to­gra­fi­je Mar­ko Gru­bi­šić

Glu­mi­ca Nadia Cvitanović, zvijezda se­ri­je "Na gra­ni­ci", ot­kri­va ko­ji joj je tre­nu­tak pro­mi­je­nio ži­vot i ka­ko se no­si s po­pu­lar­noš­ću

Ta­len­ti­ra­na split­ska glu­mi­ca lju­bi­te­lje fil­ma osvo­ji­la je ulo­gom Ukra­jin­ke Ju­li­je u "Osmom po­vje­re­ni­ku", hr­vat­skom kan­di­da­tu za na­gra­du Os­car, a te­le­vi­zij­sku pu­bli­ku ULO­GOM ŠVERCERICE PETRE U PO­PU­LAR­NOM DRAM­SKOM SERIJALU "NA GRA­NI­CI". Priz­na­je da se još na­vi­ka­va na no­vos­te­če­nu po­pu­lar­nost, ko­ja je po­ne­kad do­ve­de u pri­lič­no neo­bič­ne si­tu­aci­je

Ni­je la­ko bi­ti šver­ce­ri­ca. Pri­mje­ri­ce, mo­že vam se do­go­di­ti da vas u ame­rič­kom ve­le­pos­lans­tvu pre­sret­ne osi­gu­ra­nje i za­pri­je­ti vam ne­iz­da­va­njem vi­ze zbog šver­ca­nja, a vas obli­je hlad­ni znoj pri­je ne­go shva­ti­te da se oni sa­mo ša­le. Upra­vo se to do­go­di­lo Na­di­ji kad je u stu­de­nom proš­le go­di­ne s eki­pom fil­ma “Osmi po­vje­re­nik” doš­la u ve­le­pos­lans­tvo is­ho­di­ti pa­pi­re za ula­zak u SAD, tj. put u Los An­ge­les na pre­mi­je­ru fil­ma ko­ji je bio hr­vat­ski kan­di­dat za pres­tiž­nu na­gra­du Os­car. “Ta­man sam proš­la de­tek­tor me­ta­la kad mi je pri­šao čo­vjek iz osi­gu­ra­nja i re­kao da ne mo­gu da­lje.” Us­pa­ni­či­la sam se i za­bri­nu­to ga upi­ta­la za­što, na što je uz­vra­tio: “Za­to što ste šver­ce­ri­ca.” Tre­ba­lo mi je ne­ko­li­ko se­kun­di da sve pro­ce­su­iram i shva­tim da se ša­li, tj. alu­di­ra na mo­ju ulo­gu u se­ri­ji “Na gra­ni­ci”. Tih ne­ko­li­ko se­kun­di bi­lo je sa­svim do­volj­no da me obli­je hla­dan znoj i već sam se vi­dje­la ka­ko na Fa­ce­bo­oku ko­le­ga čez­nut­lji­vo gle­dam sli­ke iz L.A.”, kroz smi­jeh pre­pri­ča­va 30-go­diš­nja glu­mi­ca. U me­đu­vre­me­nu se na­vik­la na tak­ve si­tu­aci­je, do­vi­ki­va­nje na uli­ci i mjer­ka­nje u du­ća­ni­ma. Dok ne do­đe li­panj i ne pad­ne zad­nja kla­pa po­pu­lar­ne do­ma­će se­ri­je u ko­joj glu­mi glav­nu žen­sku ulo­gu, sve je po­dre­đe­no "Pe­tri". Na­di­jin

pri­vat­ni ži­vot u po­s­ljed­njih je mje­se­ci "on hold", tj. tra­je sve­ga ne­ko­li­ko sa­ti u da­nu, od se­dam po­pod­ne kad se vra­ti sa se­ta do 22.30 uve­čer, kad se obič­no mr­tva umor­na sru­ši u kre­vet. Za opu­šta­nje na­kon sni­ma­nja, tu je nje­zi­na Tos­ca, gra­mo­fon kup­ljen u jednom za­gre­bač­kom se­cond hand du­ća­nu, na ko­jem si pri­je spa­va­nja pus­ti Be­atle­se i al­bum "Sgt.Pep­pers Lo­nely He­arts Club Band" ili ne­što od Bowi­eja. Tem­po ra­da na dram­skoj se­ri­ji po­put ove pri­lič­no je žes­tok: mla­da glu­mi­ca us­ta­je već u 5 ujutro, u 6:15 po nju do­la­zi vo­zač i vo­zi je u stu­dio, na­kon če­ga sli­je­de šmin­ka­nje i sni­ma­nje u in­te­ri­je­ru, pa od­las­ci na vanj­ske se­to­ve s ko­jih se ku­ći vra­ća tek na­ve­čer. A i ta­da je če­ka po­sao, uče­nje tek­s­ta za slje­de­ći dan. No da­le­ko od to­ga da se ža­li.

Kak­vi su vam doj­mo­vi, je li sni­ma­nje TV se­ri­je lak­še ili te­že ne­go što ste za­miš­lja­li? Mno­gi glum­ci to zo­vu "ru­dar­skim pos­lom".

Bi­lo je te­ško na po­čet­ku, po­go­to­vo za­to što su mo­ja pret­hod­na is­kus­tva bi­la film­ska. Sad mi je pu­no lak­še. Ovaj mi je an­ga­žman omo­gu­ćio ve­li­ko is­kus­tvo u ra­du s raz­li­či­tim part­ne­ri­ma i s eki­pom, sa­da bo­lje poz­na­jem ka­me­ru i objek­ti­ve - što je ja­ko važ­no za film­sku glu­mu, br­že učim tek­s­to­ve… Dos­lov­no mi je po­tre­ban sa­mo po­gled na pa­pir. Opu­šte­ni­ja sam i slo­bod­ni­ja u glu­mač­kim iz­bo­ri­ma. Da, na ne­ki na­čin do­is­ta je “ru­dar­ski po­sao”, ali je i ne­pro­cje­nji­va ško­la.

Jes­te li po pri­ro­di ranoranilac ili noć­na pti­ca?

Već go­di­nu da­na ra­dim u ovak­vom tem­pu i na­vik­nu­la sam se, no mo­ram priz­na­ti da pri­je nisam bi­la ranoranilac. Ne­dav­no smo ima­li pa­uzu od sni­ma­nja ko­ja je tra­ja­la mje­sec da­na. Ia­ko nisam ima­la oba­ve­ze i mo­gla sam si pri­ušti­ti spa­va­nje do­kad sam htje­la, i da­lje sam se rano bu­di­la. Pr­vih ne­ko­li­ko da­na u pa­ni­ci, mis­le­ći da kas­nim na set, a kad me pa­ni­ka proš­la, nas­ta­vi­la sam s ra­nim bu­đe­nji­ma, is­ko­ris­tiv­ši ih da bih ra­di­la sve one stva­ri ko­je su mi ne­dos­ta­ja­le za vri­je­me sni­ma­nja, po­put gle­da­nja fil­mo­va i se­ri­ja, šet­nje sa psom i sport­skih ak­tiv­nos­ti.

NISAM RANORANILAC PA MI JE TRE­BA­LO VRE­ME­NA DA SE PRIVIKNEM NA USTAJANJE U PET UJUTRO, NO SVE JE STVAR NAVIKE. SAD SE USTAJEM RANO I KAD NE SNIMAM

S kim ste se od ko­le­ga i ko­le­gi­ca iz se­ri­je naj­vi­še zbli­ži­li?

Sve glu­mi­ce i glum­ci su mi ja­ko dra­gi i pri­ras­li sr­cu, ali pri­rod­no je da sam se vi­še zbli­ži­la s oni­ma s ko­ji­ma uglav­nom igram. To su Ni­na Erak, Fi­lip Ju­ri­čić, Mi­lan Štr­ljić, Bar­ba­ra Vic­ko­vić, Mar­ti­na Stje­pa­no­vić i Lu­ci­ja Šte­fa­ni­ja Gla­vić Man­da­rić.

Ima li glu­ma­ca ko­ji se ne vole gle­da­ti u film­skim ili TV pro­jek­ti­ma ko­je su sni­mi­li? Što vi pr­vo po­mis­li­te kad se vi­di­te na te­le­vi­zi­ji ili ve­li­kom plat­nu?

Do­bro je sam se­be gle­da­ti jer ta­ko mo­žeš is­pra­vi­ti stva­ri, to ne iz­bje­ga­vam. Kad je ri­ječ o fil­mu, po­gle­dam ga jednom, vi­še od to­ga je ma­zo­hi­zam, tra­žim stva­ri ko­je tre­bam za­dr­ža­ti i ra­zvi­ti za bu­du­će pro­jek­te, ali i stva­ri ko­je tre­ba mi­je­nja­ti. For­mat se­ri­je je za­hval­ni­ja po­zi­ci­ja za­to što du­že tra­je i to mi da­je pri­li­ku za po­prav­ke.

Sva­ku ve­čer gle­da vas 700 ti­su­ća gle­da­te­lja, ka­ko vam to zvu­či?

Imam po­mi­je­ša­ne osje­ća­je u ve­zi s ti­me.

Kad ste se za­lju­bi­li u glu­mu? I ka­ko to da ste tre­ba­li do­ći mal­te­ne do kra­ja stu­di­ja eko­no­mi­je u Spli­tu pa da ta že­lja za glu­mom pre­vag­ne?

To je bi­la zre­la od­lu­ka, ko­ja na van mo­žda dje­lu­je is­hi­tre­no, ali, vje­ruj­te mi, ni­je. Sve je ne­ka­ko kul­mi­ni­ra­lo i vo­di­lo k to­me. Odu­vi­jek sam zna­la da eko­no­mi­ja ni­je za me­ne, ali mi je tre­ba­lo vre­me­na da se pro­na­đem. Lju­bav pre­ma glu­mi ot­kri­la sam u stu­di­ju PlayDra­ma u Spli­tu. Dok sam bi­la ma­la, svi­ra­la sam gi­ta­ru, bub­nje­ve i kla­vir u Mo­za­iku u stu­di­ju te­te Le­pe Smo­je, pos­li­je je prev­la­da­la lju­bav pre­ma ple­su i os­ta­vi­la

MONONUKLEOZA JE BI­LA NAJBOLJA STVAR KO­JA MI SE DESILA: PRIKOVALA ME ZA KRE­VET 6 MJE­SE­CI, TI­JE­KOM KO­JIH SAM LEŽALA I GLEDALA FILMOVE. I JE­DAN DAN POMISLILA: MO­ŽDA BIH I JA MO­GLA OVO RADITI

sam ins­tru­men­te ka­ko bih ple­sa­la hip hop u stu­di­ju Style For­ce. Ples me du­go “dr­žao”, bi­la sam dr­žav­na pr­va­ki­nja u raz­li­či­tim ka­te­go­ri­ja­ma. Ono što me uda­lji­lo od ple­sa bi­la je po­vre­da zglo­ba i mononukleoza zbog ko­je nisam smje­la šest mje­se­ci ple­sa­ti. To je za me­ne bi­lo po­la go­di­ne pat­nje, ali u tom vre­me­nu sam shva­ti­la da od ple­sa ne­ću mo­ći na­pra­vi­ti ka­ri­je­ru jer se to­me vi­še nisam mo­gla vra­ti­ti i tre­ni­ra­ti onom žes­ti­nom ko­jom sam tre­ni­ra­la. Za­pra­vo, ta mononukleoza je naj­bo­lje što mi se do­go­di­lo, prikovala me za kre­vet, nisam mo­gla ići u ško­lu i sa­mo sam gledala filmove. Gledala sam "Black Swan" i pomislila: “Ovo bih mo­žda i ja mo­gla.” Na­kon te fa­ze mi­ro­va­nja od­mah sam se upi­sa­la na PlayDra­mu. Os­ta­lo je po­vi­jest.

Iz kak­ve obi­te­lji do­la­zi­te, ima li u njoj još umjet­nič­kih du­ša?

Ne­ma. Ta­ta je po­mo­rac u mi­ro­vi­ni, a ma­ma je ra­di­la u bol­ni­ci Fi­ru­le na pri­je­mu, ta­ko­đer je u mi­ro­vi­ni. Ta­ta se pro­ti­vio upi­su na Aka­de­mi­ju, ali je na kra­ju to pri­hva­tio i sa­da je po­no­san. Ma­ma je ot­po­čet­ka bi­la uz me­ne.

Odus­ta­li ste od stu­di­ja eko­no­mi­je i oda­bra­li glu­mu. Ka­ko to da ste upi­sa­li Aka­de­mi­ju scen­skih umjet­nos­ti u Sa­ra­je­vu?

Iš­la sam na vi­še op­ci­ja, pri­ja­vi­la sam pri­jem­ni is­pit u No­vom Sa­du, Sa­ra­je­vu i Zagrebu. U No­vom Sa­du je pri­jem­ni bio u šes­tom mje­se­cu i taj pri­jem­ni nisam proš­la. Os­ta­li su mi pri­jem­ni je­sen­ski ro­ko­vi u de­ve­tom mje­se­cu, je­dan u Sa­ra­je­vu i je­dan u Zagrebu, iz­me­đu ko­jih je bi­lo ne­ko­li­ko da­na raz­li­ke. I na kra­ju sam upa­la u Sa­ra­je­vu.

Po če­mu pam­ti­te stu­di­ra­nje u Sa­ra­je­vu?

Kao i ve­ći­na, mr­zi­la sam ići u ško­lu i na fa­kul­tet, a u mo­jim tre­nu­ci­ma oča­ja ma­ma bi mi uvi­jek po­nav­lja­la onu sta­ru iz­re­ku “Od ko­ljev­ke pa do gro­ba naj­ljep­še je đač­ko do­ba”. Tu ljepotu đač­kog do­ba osje­ti­la sam tek u Sa­ra­je­vu na Aka­de­mi­ji. Ima­la sam div­nu kla­su, od­lič­ne pro­fe­so­re i ne­ko to­plo okru­že­nje u ko­jem sam uči­la i ra­di­la na se­bi. Na po­čet­ku aka­dem­ske go­di­ne pra­ti­li bi ka­za­liš­ni fes­ti­val MESS i gle­da­li ka­za­liš­ne pred­sta­ve iz ci­je­log svi­je­ta. Naj­ljep­ša ka­za­liš­na is­kus­tva do­ži­vje­la sam upra­vo na MESS-u. Ka­da bi za­vr­ši­la go­di­na, ima­li smo Sa­ra­je­vo Film Fes­ti­val, tu sa­mo ra­di­li, gle­da­li filmove i su­dje­lo­va­li na mas­ter­cla­ssu ve­li­kih svjet­skih film­skih ime­na. Sa­da mi to ne­dos­ta­je, jer kad se jednom kre­ne u pro­fe­si­onal­ni ži­vot, os­ta­je ja­ko ma­lo vre­me­na da u mi­ru ra­diš na se­bi. Ci­me­ri su mi bi­li ko­le­ge s kla­se,

je­dan od njih je bio Mar­ko Bra­ić.

Što vam je naj­vi­še ne­dos­ta­ja­lo iz Spli­ta?

Obi­telj, sun­ce, mo­re, pri­ja­te­lji i ma­mi­na dal­ma­tin­ska kuhinja.

Na­kon di­plo­me ži­vje­li ste na re­la­ci­ji SplitSa­ra­je­vo, u ko­jem ste igra­li svo­ju di­plom­sku pred­sta­vu… I on­da se do­go­dio “Osmi po­vje­re­nik”. Ulo­gu ste sil­no že­lje­li i do­bi­li, stvo­riv­ši si sa­mi šan­su…

Da, doz­na­la sam da re­da­telj Ivan Sa­laj pri­pre­ma no­vi film i pos­la­la sam mu ma­il s mol­bom da me po­zo­ve na audi­ci­ju, CV, fo­to­gra­fi­je i je­dan krat­ki film ko­ji sam ra­di­la za vri­je­me stu­di­ja. Moj pro­fe­sor s fak­sa, Da­nis Ta­no­vić jednom mi je pri­go­dom is­pri­čao ka­ko je do­bio ma­il glum­ca ko­ji je bio za­in­te­re­si­ran za rad na nje­go­vu fil­mu i ka­ko će ga si­gur­no jednom pri­li­kom po­zva­di­nu ti, i to me in­s­pi­ri­ra­lo da na­pra­vim slič­nu stvar. Ne­ko­li­ko da­na na­kon što smo raz­mje­ni­li ma­ilo­ve Sa­laj je do­šao u Split gdje smo se upoz­na­li, a ubr­zo na­kon to­ga sti­gao mi je ma­il u ko­jem je pi­sa­lo: “Ne­ma audi­ci­je, poč­ni uči­ti ukra­jin­ski.”

U fil­mu glu­mi­te mla­du Ukra­jin­ku ko­ja je kre­nu­la u Ita­li­ju raditi kao babysit­te­ri­ca, ali je za­vr­ši­la u traf­fic­kin­gu i od pros­ti­tu­ci­je se spa­si­la skri­va­njem na otok Tre­ćić, gdje upoz­na­je lju­bav ži­vo­ta. Ka­ko ste se pri­pre­ma­li za tu ulo­gu?

Os­lo­ni­la sam se na ono što sam doz­na­la gle­da­ju­ći do­ku­men­tar­ce o traf­fic­kin­gu, a pre­ko pri­ja­te­lja doš­la sam do dje­voj­ke ko­ja je za­vr­ši­la ukra­jin­ski je­zik na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu i ko­ja mi je po­mo­gla da sav­la­dam je­zič­nu ba­ri­je­ru.

Tre­nu­tač­no ži­vi­te u Zagrebu. Je li to traj­no bo­ra­vi­šte ili ima­te dru­gih že­lja?

To­li­ko sam se pu­ta se­li­la da vi­še ne­mam osje­ćaj za traj­no bo­ra­vi­šte. U po­s­ljed­njih go­da­na ži­vot mi se pet pu­ta pre­okre­nuo, sva­šta se do­ga­đa­lo, a jed­na od po­zi­tiv­nih stva­ri je da dečko i ja ima­mo svoj stan. Ali, obo­je smo nemirnog duha i ne bi me ču­di­la da je­dan dan taj naš stan u Zagrebu mi­je­nja­mo za stan u Ber­li­nu. Ni­kad se ne zna.

“Osmi po­vje­re­nik” je zas­lu­žan i za va­šu ve­zu s glaz­be­ni­kom Mi­ros­la­vom Pi­šku­li­ćem.

Da. Mi­ros­la­va sam upoz­na­la na pre­mi­je­ri tog fil­ma, on je ra­dio pos­t­pro­duk­ci­ju glaz­be, a ka­ko smo ra­di­li u raz­li­či­tim fa­za­ma pro­duk­ci­je, sre­li smo se tek na pre­mi­je­ri.

Što pr­vo pri­mi­je­ti­te kod mu­škar­ca?

Osmi­jeh.

Slo­bod­no vri­je­me vam je tre­nu­tač­no luk­suz, ka­ko ga pro­vo­di­te?

U druš­tvu deč­ka i pri­ja­te­lja, naj­češ­će igra­mo plays­ta­ti­on i ku­ha­mo ve­če­re. Mak­si­mal­no nas­to­jim is­ko­ris­ti­ti vi­ken­de jer sam tad slo­bod­na. Vo­lim či­ta­ti, to je je­di­ni na­čin da u di­gi­tal­nom svi­je­tu odr­žim men­tal­nu kon­di­ci­ju.

PO PRI­RO­DI SAM TEMPERAMENTNA I NEPREDVIDIVA, A I MOJ DEčKO JE NEMIRNOG DUHA. DA­NAS žIVIMO U ZAGREBU, A SUTRA... TKO ZNA GDJE

Ima­te li fa­vo­ri­ta me­đu glum­ci­ma i re­da­te­lji­ma, da­naš­njim ili iz ne­kih proš­lih vre­me­na?

Re­ci­te bi­lo ko­ju go­di­nu, ja bih vam mo­gla re­ći naj­dra­ži film, ulo­gu i re­da­te­lja. Ja­ko po­sve­će­no gle­dam filmove i pra­tim raz­ne ki­ne­ma­to­gra­fi­je. U po­s­ljed­nje vri­je­me fa­vo­ri­ti su mi "L’Ata­lan­te" Je­ana Vi­goa, "El­le" Pa­ula Ver­ho­ve­na, "Cac­he" Mic­he­ala Ha­ne­kea i "Ro­ma" Al­fon­sa Cu­aro­na.

S kim bis­te ra­do ra­di­li da vam se uka­že pri­li­ka?

To je ja­ko du­gač­ka lis­ta, mis­lim da bi ci­je­li je­dan intervju mo­gla po­sve­ti­ti to­me.

Ko­ji je naj­bo­lji sa­vjet ko­ji ste do­bi­li ve­zan uz glu­mu, i od ko­ga?

“In ac­ting you don’t always ha­ve to gi­ve, so­me­ti­mes the di­rec­tor wants to ta­ke so­met­hing from you.” Taj sa­vjet mi je dao moj pri­ja­telj, ta­len­ti­ra­ni re­da­telj Fyzal Bo­uli­fa.

Ka­ko bis­te se opi­sa­li u ne­ko­li­ko ri­je­či?

Br­za, temperamentna i nepredvidiva.

Da do­bi­je­te na lo­tu, što bis­te si pri­ušti­li?

Kon­cert Ra­di­ohe­ada u dnev­nom bo­rav­ku.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.