IN­TER­V­JU

Vecernji list - Hrvatska - Diva - - Sadržaj - Na­pi­sa­la Ja­smi­na Ro­dić Fo­to­gra­fi­je Karmen Poznić

Biv­ša TV vo­di­te­lji­ca Antonija Stupar Jurkin ot­kri­va za­što je rek­la zbo­gom ka­ri­je­ri pred ka­me­ra­ma i je li po­ža­li­la zbog to­ga

Li­je­pa TV vo­di­te­lji­ca ko­ju smo gle­da­li u po­pu­lar­nim RTL-ovim mo­za­ič­nim emi­si­ja­ma NESTALA JE S MA­LIH EKRA­NA pri­je dvi­je go­di­ne. Pos­lov­na is­kus­tva nas­ta­vi­la je stje­ca­ti u nji­ho­vu odje­lu mar­ke­tin­ga i ko­mu­ni­ka­ci­ja, a on­da je od­lu­či­la "stis­nu­ti pa­uzu" i is­ko­ris­ti­ti os­ta­tak ro­dilj­nog do­pus­ta. Po­s­ljed­njih mje­se­ci gu­šta u obi­telj­skom ži­vo­tu u idi­li se­la Odra po­kraj Za­gre­ba, slu­ša­ju­ći uju­tro

cvr­kut pti­ca, a na­ve­čer ti­ši­nu

Mno­gi gle­da­te­lji ni­kad joj ne­će opros­ti­ti što ih je "os­ta­vi­la". U mo­ru vo­di­te­lji­ca Antonija je uvi­jek od­ska­ka­la, svo­jim iz­gle­dom i dr­ža­njem pod­sje­ća­ju­ći na "sta­ru ško­lu" hr­vat­skih te­le­vi­zij­skih diva: uvi­jek ljup­ka, sta­lo­že­na, li­je­pa i od­mje­re­na. Bez afe­ra ko­je bi se vuk­le po me­di­ji­ma i s lju­bav­nom pri­čom kak­vih je sve ma­nje (s is­tim je mu­škar­cem od pr­vog razreda sred­nje ško­le, da­nas su u sret­nom bra­ku s dvo­je dje­ce). Od­lu­ku da se na­kon tri­na­est go­di­na pro­ve­de­nih pred ka­me­ra­ma oku­ša u dru­goj vr­sti pos­la, 37-go­diš­nja Odran­ka do­ni­je­la je na­kon pu­no pro­miš­lja­nja, pa ni da­nas, dvi­je go­di­ne kas­ni­je, ni­je zbog nje po­ža­li­la. Za tu su zre­lost, ka­že, zas­luž­ne go­di­ne. U tri­de­se­ti­ma je pu­no smi­re­ni­ja, opu­šte­ni­ja i mu­dri­ja ne­go u dva­de­se­ti­ma. Sva­ko de­set­lje­će no­si ono što tre­ba no­si­ti, a ovo joj je do­ni­je­lo is­pu­nje­nje na svim ži­vot­nim pla­no­vi­ma. Ia­ko je

na ma­lim ekra­ni­ma vi­še ne­ma, nje­zi­ni obo­ža­va­te­lji i da­lje je mo­gu gle­da­ti na jed­noj dru­goj po­pu­lar­noj i utje­caj­noj plat­for­mi - Ins­ta­gra­mu, na ko­jem ima res­pek­ta­bi­lan broj pra­ti­te­lja - njih 35 ti­su­ća.

Mo­ram vas pi­ta­ti ono što za­ni­ma sve ko­ji su vas vo­lje­li gle­da­ti na ma­lom ekra­nu: pos­to­ji li šan­sa da vas opet vi­di­mo pred ka­me­ra­ma?

Uvi­jek pos­to­ji šan­sa i ni­kad ne re­ci ni­kad, to je ne­što što sam na­uči­la u ži­vo­tu i što stvar­no sto­ji.

Ka­ko je uop­će doš­lo do to­ga da se od­lu­či­te za zaokret u ka­ri­je­ri 2017.?

Vr­lo jed­nos­tav­no, pru­ži­la mi se pri­li­ka da una­pri­je­dim svo­je zna­nje, da učim ne­što no­vo pa sam od­lu­či­la ne pro­pus­ti­ti tu ško­lu.

Tre­nu­tač­no ko­ris­ti­te os­ta­tak ro­dilj­nog do­pus­ta. Ko­li­ko vre­me­na će­te pro­ves­ti kod ku­će i ka­ko vam iz­gle­da­ju da­ni otkako ste slo­bod­ni?

Na­kon ro­đe­nja kće­ri, a kas­ni­je i si­na oba pu­ta sam se br­zo vra­ti­la na po­sao pa mi je os­ta­lo dos­ta ne­isko­ri­šte­nog ro­dilj­nog ko­ji sam od­lu­či­la is­ko­ris­ti­ti. I zbog njih, a i sebe sa­me. Važ­no je u ži­vo­tu pre­poz­na­ti pos­lov­nu pri­li­ku, ali je i važ­no pre­poz­na­ti ka­da si po­tre­ban obi­te­lji i sa­mo­me se­bi. Ta­ko da zasad uži­vam u slo­bod­nom vre­me­nu, vo­zim dje­cu u ško­lu, vr­tić, bri­nem o ku­ćans­tvu, jed­nos­tav­no sam su­pru­ga i ma­ma.

Sad ima­te vi­še vre­me­na i za svoj ho­bi iz­ra­du ukras­nih pred­me­ta i na­mje­šta­ja. Ka­da se i ka­ko ro­di­la ta strast?

Od ma­le­na sam bi­la ja­ko kre­ativ­na. U su­sjed­stvu ni­sam ima­la pu­no dje­ce za igra­nje svo­je do­bi pa sam za­bav­lja­la sa­mu sebe ne­kak­vim kre­ativ­nim stva­ra­njem cr­te­ža i

ukra­sa. Kre­ativ­nost sam ra­no ot­kri­la, sje­ćam se da sam jed­nom uze­la ta­ti­ne sta­re uok­vi­re­ne di­plo­me ko­je je do­bio na na­tje­ca­nji­ma, mak­nu­la ih, ra­mu obo­ja­la u cr­no i pos­ta­vi­la unu­tra slike ko­je su me­ni bi­le dra­ga us­po­me­na. S na­mje­šta­jem je po­če­lo ta­ko što sam od­lu­či­la da bih mo­gla res­ta­uri­ra­ti sta­re sto­li­ce ko­je sam se oku­ra­ži­la sa­ma ta­pe­ci­ra­ti. Ide­je su se kas­ni­je sa­mo ra­đa­le, a ja sam jed­nu po jed­nu re­ali­zi­ra­la. Od gra­na dr­ve­ta ra­di­la sam vje­ša­li­ce, od sta­rog ra­s­vjet­nog stu­pa na­pra­vi­la sam sta­lak za svi­je­će...

Ka­ko su dje­ca re­agi­ra­la kad ste rek­li da jed­no vri­je­me os­ta­je­te do­ma?

Pa­ola ima osam, a Iva­no če­ti­ri go­di­ne, i na­rav­no da su bi­li odu­šev­lje­ni. Na po­čet­ku im je bi­lo neo­bič­no, ali ja­ko br­zo su se na­vik­li na taj "luksuz".

Je li vas i u ko­jem smis­lu naj­vi­še maj­čins­tvo pro­mi­je­ni­lo?

Maj­čins­tvo sva­ku že­nu ople­me­ni, os­na­ži, ohra­bri i ne­ma te pre­pre­ke u ži­vo­tu ko­ju maj­ke ne mo­gu pri­je­ći. Pro­mi­je­ni­lo me i hva­la Bo­gu da je: odras­teš, na­učiš da bri­neš, da vo­liš i da uži­vaš!

Jes­te li s dru­gim dje­te­tom bi­li opu­šte­ni­ji ne­go s pr­vim?

S dru­gim dje­te­tom ne da si pa­met­ni­ji ne­go si ma­gis­tar spram pr­vog. Pr­vo di­je­te ne is­pu­štaš iz vi­da i previše bri­neš, a s dru­gim shva­tiš da ga ne mo­žeš dr­ža­ti pod stak­le­nim zvo­nom i ka­ko dje­ca mo­ra­ju i sa­ma ne­ke stva­ri is­tra­ži­ti i pro­ći. Ali sve su to ča­ri ko­je sva­ka maj­ka pro­la­zi i sva­kom da­nom učiš i pos­ta­ješ mu­dri­ji. Ne­ka­ko ot­po­čet­ka vje­ru­jem u svo­ju in­tu­ici­ju. To je taj maj­čin­ski ins­tikt ko­ji još ne­ka­ko ra­di u ovom da­naš­njem mo­der­nom lu­di­lu.

Ži­vi­te u Odri po­kraj Za­gre­ba. Ko­je su pred­nos­ti, a ko­je ma­ne ži­vo­ta u ma­lom mjes­tu?

Pred­nost je mir i opu­šte­nost. Uju­tro se ču­je cvr­kut pti­ca, uve­čer ti­ši­na. Svi se zna­mo, dje­ca se bez­briž­no dru­že. Mo­ja ma­ma ima vrt s do­ma­ćim po­vr­ćem, sve­kr­va ta­ko­đer, ta­ko da uvi­jek ima­mo do­ma­će po­vr­će, ja­ja i me­so. Ma­nu ne mo­gu na­ći, me­ni je ži­vot u ma­lo­me mjes­tu sa­vr­šen. Što sam sta­ri­ja, sve vi­še na­la­zim pred­nos­ti. Mo­žda mi je vi­še sme­ta­lo kad sam bi­la mla­đa, po­ve­za­nost s gra­dom, bus­ne li­ni­je su bi­le lo­ši­je ne­go da­nas i bez auta je bi­lo kom­pli­ci­ra­no do­ći do gra­da. No, ot­kad sam po­lo­ži­la vo­zač­ki, mo­gu na­bra­ja­ti sa­mo pred­nos­ti živ­lje­nja u ma­njoj sre­di­ni.

Je li is­ti­na da se u ma­njim mjes­ti­ma lju­di pu­no vi­še dru­že?

Vje­ru­jem da se lju­di jed­na­ko dru­že pod pret­pos­tav­kom da se "že­le" dru­ži­ti i na se­lu i u gra­du.

Ko­ji vam je naj­dra­ži ku­tak va­še Odre, gdje vo­li­te oti­ći kad tre­ba na­pu­ni­ti ba­te­ri­je ili se "re­se­ti­ra­ti"?

Naj­vi­še vo­lim naš park u na­se­lju. To mi je tre­nu­tač­no top des­ti­na­ci­ja za dru­že­nja.

Ču­li smo i za ne­ki vi­no­grad u ko­ji "po­bjeg­ne­te" s obi­te­lji vi­ken­dom?

Da, ima­mo vi­no­grad ko­ji odr­ža­va sve­kar i pre­div­na je oaza pri­ro­de i mi­ra. Vo­li­mo ta­mo ro­šti­lja­ti, ići u ber­be vo­ća, a u bli­zi­ni je izvor pit­ke vo­de pa se uvi­jek od­še­će­mo po bis­tru iz­vor­sku vo­du. Ka­da ne zna­mo ka­mo za vi­kend, od­la­skom u vi­no­grad ne mo­že­mo po­gri­je­ši­ti.

Po če­mu pam­ti­te svo­je dje­tinj­stvo?

Pam­tim ga po igri, ško­li, pri­ja­te­lji­ma, slo­bod­nim ak­tiv­nos­ti­ma...

Na­kon sred­nje ško­le tri go­di­ne ste se ba­vi­li ma­ne­kens­tvom, po če­mu te da­ne ži­vo­ta u Mi­la­nu pam­ti­te?

Pam­tim ih kao pr­vi ko­rak s odras­ta­njem i shva­ća­njem da se u ži­vo­tu mo­raš pr­vo po­bri­nu­ti sam za sebe. Da mo­raš raz­miš­lja­ti što ćeš jes­ti, ka­da ćeš si ro­bu opra­ti, or­ga­ni­zi­ra­ti si dan i bi­ti od­go­vo­ran. U bi­je­lom svi­je­tu ne­ma ma­me, ta­te, pre­pu­šten si sam se­bi.

Upi­sa­li ste Uči­telj­ski fa­kul­tet, ali zbog ka­ri­je­re je os­tao ne­do­vr­šen. Po­ha­đa­li ste i glu­mač­ku ško­lu... Da nis­te na te­le

vi­zi­ji, u če­mu se još vi­di­te?

Ni­sam se vi­dje­la na Uči­telj­skom fa­kul­te­tu, pa sam ga po­ha­đa­la, ni­sam se vi­dje­la u ma­ne­ken­skim vo­da­ma, pa sam ži­vje­la tri go­di­ne u Mi­la­nu, ni­sam se vi­dje­la kao vo­di­te­lji­ca na te­le­vi­zi­ji, pa sam to ra­di­la 13 go­di­na. U ži­vo­tu su mi se pru­ža­le raz­ne pri­li­ke, a ja sam ih pri­hva­ća­la ili ni­sam, i ta­ko je to sve ne­ka­ko iš­lo. Vje­ru­jem da sve što ti tre­ba do­ći u ži­vo­tu, do­đe, sa­mo tre­ba zna­ti pri­li­ke pro­ana­li­zi­ra­ti i pri­hva­ti­ti ili ne, a ako se pri­hva­te, on­da ih mak­si­mal­no tre­ba zna­ti is­ko­ris­ti­ti.

Ka­ko bis­te se opi­sa­li u tri ri­je­či?

Bu­du­ći da sam Ja­rac u ho­ro­sko­pu, sa si­gur­noš­ću mo­gu re­ći da sam ja­ko tvr­do­gla­va, ako ne­što ho­ću, on­da ho­ću, a ako ne­ću, on­da ne­ću. Ne­ma iz­me­đu. Ali sam i ve­li­ki emo­ti­vac, pla­čem na sva­koj pri­red­bi dje­ce, ne mo­gu si po­mo­ći!

DJELUJEM STALOžENO, ALI KAD SE NALJUTIM, NI­SAM TO U STA­NJU SA­KRI­TI. S GO­DI­NA­MA SAM NA­UčI­LA NA ŠTO VRI­JE­DI TRO­ŠI­TI LJUTNJU, A NA ŠTO NE

Što bis­te sa­vje­to­va­li 20-go­diš­njoj se­bi, iz da­naš­nje per­s­pek­ti­ve?

Ono što sa­ma se­bi uvi­jek go­vo­rim ka­da sam u pro­ble­mu: "Bit će sve u re­du!"

Dje­lu­je­te iz­nim­no staloženo, kak­vi ste kad se na­lju­ti­te?

Hva­la na kom­pli­men­tu. Ka­da sam lju­ta, svi zna­ju da sam lju­ta. Na li­cu mi se vi­di, ne mo­gu to sa­kri­ti. Ali s go­di­na­ma na­učiš na što vri­je­di tro­ši­ti ljutnju, a pre­ko če­ga pro­đem kao da se ni­šta ni­je do­go­di­lo.

Što vas naj­bo­lje opu­šta?

Vjež­ba­nje. Na­kon tre­nin­ga osje­ćam ka­ko bih mo­gla osvo­ji­ti svi­jet! I, na­rav­no, tret­ma­ni u Ele­mi­su. Ba­rem jed­nom mje­seč­no iz­dvo­jim sat vre­me­na za tret­man li­ca, sma­tram da u 30-ima tre­ba pa­zi­ti na kožu.

Da se vra­ti­te pred ka­me­re, na kak­vom bis­te pro­jek­tu vo­lje­li ra­di­ti?

Naj­vi­še sam uži­va­la ra­de­ći mo­za­ič­ne emi­si­je.

Ima­te li još nekih neo­s­tva­re­nih že­lja ko­je su vam na "buc­ket lis­ti"?

O da, mo­ja ve­li­ka že­lja iz dje­tinj­stva je po­sje­ti­ti Dis­neyland u Pa­ri­zu, mis­lim da bi tu svi uži­va­li, a vje­ru­jem ja naj­vi­še. I sva­ka­ko bih vo­lje­la još jed­nom, ovaj put s djecom, oti­ći u Ame­ri­ku na kr­sta­re­nje na ko­jem smo su­prug i ja bi­li na me­de­no­me mje­se­cu.

To bi bi­lo div­no!

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.