INTERVJU

Večernji list - Hrvatska - Diva - - Sadržaj - Na­pi­sa­la Ja­smi­na Ro­dić Fo­to­gra­fi­je Goran Čižmešija

Po­pu­lar­na pul­ska glu­mi­ca Lana Gojak go­vo­ri o ka­ri­je­ri, lju­ba­vi i taj­ni svo­je vit­ke li­ni­je

Ne­ke ulo­ge traj­no se "za­li­je­pe" za lju­de ko­ji su ih odi­gra­li. Glu­mi­cu La­nu Gojak mno­gi pam­te kao JUNAKINJU HUMORISTIČ­NE SERIJE "NE DAJ SE, NINA" , iako se odav­no ri­je­ši­la apa­ra­ti­ća za zu­be, na­oča­la s de­be­lim ok­vi­ri­ma i po­ko­jeg ki­lo­gra­ma vi­ška. Ta­len­ti­ra­na Pu­ljan­ka, ko­ju tre­nu­tač­no mo­že­te gle­da­ti u ka­za­liš­nim pred­sta­va­ma "Sve o že­na­ma", "Sa­mi­ce" i "Us­pjeh pre­ko no­ći", de­fi­ni­tiv­no iz­gle­da bo­lje ne­go ikad - a ta­ko se i osje­ća

Kad je uš­la u fo­to stu­dio, pre­pla­nu­la od sun­ca, u le­pr­ša­voj ljet­noj ha­lji­ni pre­ko ko­je su pa­da­li sla­po­vi sme­đih uvo­ja­ka, po­mis­li­li smo kako iz­nim­no na­li­ku­je Jen­ni­fer Lo­pez u mla­đem iz­da­nju. Osun­ča­ni ten joj je, ka­že, "rad­ni". Na­ime, sa svo­jim je pred­sta­va­ma na ljet­noj tur­ne­ji po gra­do­vi­ma na mo­ru, pa će lje­to pro­ves­ti na re­la­ci­ji Za­greb - ja­dran­ska oba­la. Slo­bod­ne da­ne iz­me­đu pred­sta­va Lana ko­ris­ti da sa svo­jim za­ruč­ni­kom, re­da­te­ljem Si­ni­šom Baj­tom ode na ne­ki iz­let, po­sje­ti­li su Ljub­lja­nu i Trst, a ne­ko­li­ko pu­ta skok­nu­li i do nje­zi­ne rod­ne Pu­le, "na ma­min bru­det i ta­ti­nu ri­bu na gra­de­le." Pri­je ne­ko­li­ko tje­da­na Lana se naš­la u ži­ži in­te­re­sa jav­nos­ti zbog rek­lam­ne kam­pa­nje za ko­ju je po­zi­ra­la u ku­pa­ćem kos­ti­mu. Na­ime, mno­gi u sek­si bri­ne­ti sa­vr­še­nih pro­por­ci­ja is­pr­va uop­će ni­su us­pje­li pre­poz­na­ti ne­ka­daš­nju ne­ugled­nu štre­be­ri­cu Ni­nu. A on­da

je us­li­je­di­la ki­ša kom­pli­me­na­ta na ra­čun La­ni­na fan­tas­tič­nog iz­gle­da i bes­pri­je­kor­ne li­ni­je.

Se­ri­ja "Ne daj se, Nina" do­ni­je­la vam je ve­li­ku po­pu­lar­nost. Kako ste je tad do­živ­lja­va­li, a kako da­nas?

Is­kre­no, pri­je me živ­ci­ra­la, či­ni­la me ne­si­gur­nom, ni­sam se naj­bo­lje zna­la no­si­ti sa si­tu­aci­ja­ma, lju­di­ma, no­vi­na­ri­ma ko­ji bi me uhva­ti­li nes­prem­nu. Da­nas sam opu­šte­ni­ja i si­gur­ni­ja u se­be pa se bo­lje no­sim s tim seg­men­tom pos­la.

Se­ri­ja je sni­ma­na pri­je dva­na­est go­di­na, no na­ma se či­ni da da­nas iz­gle­da­te bo­lje ne­go ikad. U če­mu je taj­na?

Tr­čim, vjež­bam i pa­zim što je­dem. Ve­li­ki sam gur­man, ali mi je važ­no što uno­sim u svoj or­ga­ni­zam. Na­uči­la sam pu­no o kom­bi­ni­ra­nju na­mir­ni­ca i nji­ho­vu utje­ca­ju na or­ga­ni­zam. Bi­je­lo braš­no, bi­je­li še­ćer, kon­zer­vi­ra­na i br­za hra­na ne­ma­ju mjes­to u mo­joj ku­hi­nji. Kad sam ot­kri­la in­to­le­ran­ci­ju na glu­ten, mo­ra­la sam pro­mi­je­ni­ti pre­hra­nu. Pro­či­ta­la sam raz­ne knji­ge o toj te­mi te po­če­la is­pro­ba­va­ti raz­ne re­cep­te kako bih je­la fi­no i zdra­vo. Pe­čem kruh, ra­dim čo­ko­la­du, pre­tva­ram glu­ten­ske re­cep­te u bez­glu­ten­ske, smiš­ljam, kom­bi­ni­ram, igram se...

Ve­li­ka ste po­bor­ni­ca tr­ča­nja.

Da. Po­če­la sam sa­svim slu­čaj­no pri­je ot­pri­li­ke tri go­di­ne. Zbog tem­pa pro­ba ni­sam sti­za­la na ta­daš­nje uobi­ča­je­ne tre­nin­ge u dvo­ra­ni, pa sam obu­la te­ni­si­ce. S vre­me­nom sam se na­vik­la i na­vuk­la. To je me­di­ta­ci­ja, vri­je­me za me­ne, li­jek za moj duh i ti­je­lo. Ne­kad ne raz­miš­ljam ni o če­mu, ne­kad po­nav­ljam tekst, ne­kad do­đem do rje­še­nja pro­ble­ma ko­ji me mu­či. Tru­dim se tr­ča­ti 4-5 pu­ta tjed­no. Naj­dra­ži mi je ri­tam dva da­na tr­ča­nja, dan pa­uze da se mi­ši­ći stig­nu od­mo­ri­ti. u Mak­si­mi­ru omiljeni su mi dio da­na.

Lje­to pro­vo­di­te rad­no. Dok dru­gi na mo­ru uve­čer še­ću ri­vom i li­žu sla­do­led, vi še­će­te po po­zor­ni­ci. Je­su li vam te ljet­ne tur­ne­je na­po­ran dio pos­la?

Tem­po tur­ne­ja zna bi­ti po­pri­lič­no na­po­ran, predstave po­či­nju kas­no, uju­tro se ra­no pu­tu­je u dru­go mjes­to, ma­lo se spa­va... Us­pr­kos to­me, stvar­no vo­lim ljet­ne tur­ne­je, igra­nje na otvo­re­nom, na raz­nim tr­go­vi­ma, u raz­nim pros­to­ri­ma. Svaka sce­na ima svo­je ča­ri, ni­kad ne znaš kak­vi će te uvje­ti do­če­ka­ti, ho­će li ne­ka mač­ka do­ju­ri­ti na sce­nu, ho­će li vje­tar sru­ši­ti sce­no­gra­fi­ju. Sje­ćam se jed­ne predstave u ne­kom is­tar­skom se­lu, kra­va je neg­dje u bli­zi­ni to­li­ko glas­no mu­ka­la da smo se smi­ja­li i mi na sce­ni i lju­di u pu­bli­ci. Uz­bu­đu­je me ta vr­sta ne­iz­vjes­nos­ti i pri­la­god­be na raz­ne uvje­te. Naj­ve­ći mi je gušt na­kon odi­gra­ne predstave sjes­ti s eki­pom iz predstave na ne­ku li­je­pu te­ra­su, iz­mje­nji­va­ti me­đu­sob­ne doj­mo­ve i opus­ti­ti se uz be­van­du.

Si­gur­no se po­ne­kad do­go­di da ima­te pred­sta­vu, a bo­li vas gla­va ili je iza vas iz­nim­no loš dan. Kako se u tak­vim si­tu­aci­ja­ma "re­se­ti­ra­te" pri­je iz­la­ska na po­zor­ni­cu?

Jed­na od glu­mač­kih upu­ta ko­je sam ču­la jest da glumac ne­ma pra­vo bi­ti bo­les­tan, da je bo­les­tan glumac ne­ta­len­ti­ran glumac. Uop­će se ne sla­žem s tom tvrd­njom, ali či­nje­ni­ca jest da osje­ća­mo ve­li­ku od­go­vor­nost spram pu­bli­ke i ko­le­ga. Na­pra­vit će­mo sve što je u na­šoj mo­ći da se pred­sta­va odi­gra. Igrala sam i pod vr­lo visokom temperatur­om, i na injekcijam­a, natučenim rebrima, promukla, ukočena. Na­ža­lost, bi­la sam i u si­tu­aci­ji da sam zbog zdrav­s­tve­nih raz­lo­ga mo­ra­la ot­ka­za­ti pred­sta­vu, iako ra­ci­onal­no znam da zdrav­lje mo­ra bi­ti na pr­vo­me mjes­tu, taj mi je osje­ćaj bio gro­zan. Ja­vi­la mi se griž­nja sa­vjes­ti, osje­ćaj da sam iz­ne­vje­ri­la se­be, ko­le­ge, publiku.

Zvu­či pri­lič­no jed­nos­tav­no, ako si bo­les­tan, on­da uz­meš bo­lo­va­nje, ali u prak­si se či­ni da za glum­ce to baš i ne vri­je­di.

Iz kak­ve obi­te­lji do­la­zi­te, či­me se ba­ve va­ši ro­di­te­lji?

Mo­ji su ro­di­te­lji biv­ši Ulja­ni­kov­ci, ta­ta je bio i po­mo­rac 17 go­di­na. Iako su u mi­ro

O ka­ri­je­ri

IGRALA SAM PREDSTAVE POD VISOKOM TEMPERATUR­OM, NA INJEKCIJAM­A, S NATUčENIM REBRIMA, PROMUKLA, UKOčENA... JER GLUMAC NE žELI RAZOčARATI SVO­JU PUBLIKU

vi­ni, i da­lje su vr­lo ak­tiv­ni, ta­ta je baj­ker, ma­ma ide na jo­gu, pla­ni­na­re s druš­tvom.

Po če­mu pam­ti­te dje­tinj­stvo?

Po igra­nju u ve­li­kom dvo­ri­štu gdje ži­vi­mo. Kad sam bi­la ma­la, ima­li smo ko­ko­ši, pat­ke, ze­če­ve, pse, mač­ke, kor­nja­če... Pra­vi ma­li zo­olo­ški vrt u ko­jem sam bez­briž­no uži­va­la.

Kad se u va­ma pro­bu­dio in­te­res za glu­mu?

Pr­vi put sam sta­la na sce­nu sa šest go­di­na. Igrala sam vje­ve­ri­cu. Još se sje­ćam kos­ti­ma. Ro­di­te­lji su me­ne i mla­đu ses­tru uvi­jek vo­di­li na raz­ne ak­tiv­nos­ti, što god smo po­že­lje­le oni su is­pu­nja­va­li. Od od­boj­ke, gi­ta­re, ka­ra­tea... Bi­li su po­put tak­si služ­be. Da se mo­ja če­ti­ri go­di­ne mla­đa ses­tra Gea, da­nas glu­mi­ca i re­da­te­lji­ca, ni­je upi­sa­la u dram­ski stu­dio, mo­žda bi me put odveo u ne­kom drugom smje­ru. Na­ime, gle­da­la sam pred­sta­vu u ko­joj je ona glu­mi­la i po­mis­li­la “ako može ona, mo­gu i ja”. Slje­de­ći dan sam se i ja upi­sa­la u dram­ski stu­dio i ta­mo os­ta­la sve do upi­sa na Aka­de­mi­ju.

Je­su li po­ža­li­li ili im je dra­go što ste pos­ta­li glu­mi­ca?

Od­ga­ja­li su i me­ne i ses­tru da ra­di­mo ono što vo­li­mo, i ide­mo pu­tem ko­jim vje­ru­je­mo. Ta­ta mi je dao ime po glu­mi­ci La­ni Tur­ner, ta­ko da je mo­žda imao ne­ku taj­nu že­lju da mu kći pos­ta­ne glu­mi­ca. Na kra­ju je do­bio dvos­tru­ku do­zu glu­mi­ca u fa­mi­li­ji.

Na­kon što ste upi­sa­li ADU u Za­gre­bu, do­go­di­lo vam se i svo­je­vr­s­no ra­zo­ča­ra­nje na pr­voj go­di­ni. O če­mu je bi­la ri­ječ?

Na ne­ki je na­čin "nes­ta­lo sve te ča­ro­li­je"! Po­ja­vio se stres, sum­nja u se­be, uka­lup­lji­va­nje, lo­ša pe­da­go­gi­ja. Ni­sam ni­ka­da htje­la odus­ta­ti od glu­me kao tak­ve već od stu­di­ra­nja. Sre­ćom, u ljet­noj pa­uzi na­kon za­vr­še­ne pr­ve go­di­ne upi­sa­la sam glu­mač­ku ra­di­oni­cu kod Želj­ka Vuk­mi­ri­ce ko­ji mi je vra­tio sa­mo­po­uz­da­nje. Za­hval­na sam što mi je Vuk do­šao u ži­vot u pra­vom tre­nut­ku, re­se­ti­rao i vra­tio na po­čet­ne tvor­nič­ke pos­tav­ke. Pos­li­je to­ga sve je iš­lo pu­no lak­še.

Što vas naj­vi­še "pa­li"- ka­za­li­šte, fil

ŠTO BIH SAVJETOVAL­A 20-GODIŠNJOJ SEBI? DA PO­NE­KAD DRžI JEZIK ZA ZUBIMA. TO ćE MI VJEROJATNO

SAVJETOVAT­I I 45-GO­DIŠ­NJA LANA

mo­vi ili sni­ma­nje se­ri­ja?

Sve mi je po­djed­na­ko dra­go. U ka­za­li­štu imam vi­še is­kus­tva ne­go na fil­mu, na da­ska­ma se osje­ćam kao do­ma. Vo­lim ka­za­li­šte jer je ži­vo, vo­lim osje­ti­ti kako pu­bli­ka di­še. Ipak, tre­nu­tač­no mi ve­ći iz­a­zov pred­stav­lja­ju sni­ma­nja.

Vaš je za­ruč­nik ta­ko­đer umjet­nik, re­da­telj. Po­ma­že li ili od­ma­že či­nje­ni­ca da su vam pro­fe­si­je bli­ske?

Si­gur­no je lak­še kad čo­vjek s ko­jim ži­viš ra­zu­mi­je vr­stu pos­la ko­jim se ba­viš i stres ko­ju odre­đe­na vr­sta pos­la no­si. Su­per je kad te ima tko sni­mi­ti za cas­ting, “ba­ca­ti” re­pli­ke dok učiš tekst na­pa­met, di­sku­ti­ra­ti o ne­kom li­ku ili sce­ni.

Upoz­na­li ste se u pod­sta­nar­skom sta­nu iz ko­jeg je on is­e­lja­vao, a vi use­lja­va­li. Po če­mu pam­ti­te taj pr­vi su­sret?

Sje­ćam se nje­go­va smje­ška, ugla­đe­nos­ti, to­plog po­gle­da i to­ga što smo od­mah klik­nu­li. Spo­ji­li smo se tek ne­ko­li­ko go­di­na na­kon tog su­sre­ta.

Ko­je nje­go­ve oso­bi­ne naj­vi­še ci­je­ni­te?

Stras­tve­nost, že­lju za uče­njem no­vih stva­ri, ne­se­bič­nost, du­ho­vi­tost...

Kak­vi ste kad se za­lju­bi­te?

Sli­je­pa kao i svi. Mis­lim da je važ­ni­je kak­vi smo kad vo­li­mo.

Što bi 35-go­diš­nja Lana savjetoval­a 20-godišnjoj sebi?

Da ne­kad tre­ba dr­ža­ti jezik za zubima. To će mi vjerojatno savjetovat­i i 45-go­diš­nja Lana :)

Kako bis­te se opi­sa­li u ne­ko­li­ko ri­je­či?

Uf, naj­te­že pi­ta­nje... Pr­vo što mi pa­da na pa­met - ko­mu­ni­ka­tiv­na i is­kre­na.

Jes­te li za­do­volj­ni sa so­bom?

Za­do­volj­na sam, ali uvi­jek, uvi­jek pos­to­je stva­ri na ko­ji­ma tre­ba ra­di­ti. Dra­ža sam si sa­da u tri­de­se­ti­ma ne­go u dva­de­se­ti­ma, bo­lje se poz­na­jem i lak­še se pri­hva­ćam.

Što vas sve u pos­lov­nom smis­lu oče­ku­je naj­e­sen? Če­mu se ve­se­li­te?

Ži­vot slo­bod­nja­ka je vr­lo ne­pre­dvid­ljiv. Je­dan pe­ri­od ska­češ iz pro­jek­ta u pro­jekt, slje­de­ći ne ra­diš ni­šta ili vr­lo ma­lo. Za­sad su mi na re­per­to­aru predstave “Sve o že­na­ma” Te­atra Ga­vran, “Us­pjeh pre­ko no­ći” u His­tri­oni­ma, “Sa­mi­ce” Ma­ti­je Fer­li­na...

Sva­ka­ko se na­dam ne­koj no­voj ulo­zi u na­do­la­ze­ćoj se­zo­ni, bi­lo u ka­za­li­štu, fil­mu ili na te­le­vi­zi­ji.

LANA GOJAK

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.