SNJEZANINA PRICA

Zo­vem se Snježana, imam 45 go­di­na i ži­vim u Züric­hu. Naj­pri­je bih se htjela za­hva­li­ti Da­ri­ju na po­mo­ći i re­ći da ga ja us­tva­ri poz­na­jem ot­ka­ko sam bi­la dje­voj­či­ca jer su mo­ji ro­di­te­lji zna­li otići nje­go­vom dje­du ho­dži ko­ji je mno­go po­ma­gao lju­di­ma u ne­vol

Vecernji list - Hrvatska - Ekran - - Ključ nade -

Isko­ris­tit ću ovu pri­li­ku ka­ko bih is­pri­ča­la vlas­ti­tu pat­nju ko­ju mi je Da­ri­jo po­mo­gao raz­ri­je­ši­ti. Na­ime, su­prug i ja smo odras­li i upoz­na­li se u Švi­car­skoj gdje smo ima­li mno­go pri­ja­te­lja i poz­na­ni­ka. Ra­di­la sam u banci i bi­la sret­na svo­jim pos­lom i ži­vo­tom. U to sam vri­je­me sa svo­jom pri­ja­te­lji­com Ka­ta­ri­na od­lu­či­la otvo­ri­ti res­to­ran u ko­jem smo slu­ži­li hr­vat­ska tra­di­ci­onal­na je­la. U po­čet­ku sam bi­la za­do­volj­na, no ni­je mi tre­ba­lo dugo da shva­tim da se pred­stav­lja je­di­nom še­fi­com te da i me­ni na­re­đu­je. Bu­du­ći da to ni­sam htjela tr­pje­ti, po­sva­đa­le smo se, a na­kon to­ga sam od­lu­či­la otvo­ri­ti svoj res­to­ran u dru­gom di­je­lu gra­da, što sam i uči­ni­la. Pos­lo­va­la sam od­lič­no, no Ka­ta­ri­na me na­zi­va­la sva­kod­nev­no i upu­ći­va­la mi ruž­ne ri­je­či, a i ni­je mi za­bo­rav­lja­la spo­me­nu­ti da me je upra­vo ona sve­mu na­uči­la. Jed­nom smo se pri­li­kom sre­le u gra­du i go­to­vo po­tuk­le. Ta­da me je po­če­la pri­jav­lji­va­ti raz­li­či­tim in­s­pek­ci­ja­ma, no me­ne to ni­je sme­ta­lo bu­du­ći da sam pos­lo­va­la po za­ko­nu. Na­kon krat­kog vremena, moj je res­to­ran iz neo­bjaš­nji­vih raz­lo­ga bio pred za­tva­ra­njem. Ono što me vi­še mu­či­lo jest mo­je zdrav­s­tve­no pro­pa­da­nje. Dva­put sam za­vr­ši­la u ope­ra­cij­skoj sa­li iz is­pr­va bez­az­le­nih raz­lo­ga i je­dva pre­ži­vje­la, po­če­la sam ne­kon­tro­li­ra­no mr­ša­vje­ti, a tr­pje­la sam i straš­ne gla­vo­bo­lje. Da­ni­ma ni­sam ni je­la ni spa­va­la. Maj­ka se za­bri­nu­la za me­ne i pred­lo­ži­la mi da ode­mo u Za­greb Da­ri­ju jer je čula da mu je djed umro te da ga je čak i nad­ma­šio. Na­zva­li smo mo­ju te­tu ko­ja je već bi­la kod nje­ga, a kad sam ga na­zva­la, za­ču­la sam smi­ren i ohra­bru­ju­ći glas. Da­la sam mu svoj da­tum ro­đe­nja, a on mi je re­kao ono što smo sa­mo su­prug i ja sa­mo zna­li – s kim sam za­trud­nje­la i ro­di­la svo­ju kćer. Ta­da sam po­vje­ro­va­la da bi mi mo­gao po­mo­ći, sto­ga kad je pred­lo­žio da ga po­sje­tim, to smo su­prug i ja uči­ni­li. Pr­vim smo zra­ko­plom sti­gli u Za­greb. Ušav­ši u nje­gov ured, pri­sje­ti­la sam se tre­nut­ka kad sam sa svo­jom maj­kom od­la­zi­la nje­go­vom

dje­du, a sad je pre­da mnom sta­jao čo­vjek mo­jih go­di­na ko­je­mu se mo­glo vje­ro­va­ti. Da­ri­jo mi je u sa­mo ne­ko­li­ko ri­je­či opi­sao mo­ju pri­ja­te­lji­cu i nje­zi­ne zle na­mje­re. Po­tom mi je objas­nio što tre­ba uči­ni­ti ka­ko bi mi po­mo­gao. Obe­ćao mi je da ću, vr­lo br­zo na­kon po­vrat­ka svo­me do­mu, osje­ti­ti pro­mje­nu i osje­ća­ti se bo­lje. Upra­vo se to i do­go­di­lo. Vra­ti­la sam se nor­mal­nom ži­vo­tu, pos­lu ko­ji me ra­du­je, a fi­zič­ki se osje­ćam sjaj­no. Dak­le, ne pre­os­ta­je mi ni­šta dru­go do­li za­hva­li­ti Da­ri­ju na po­mo­ći i na­da­ti sa da će mo­je pi­smo bi­ti objav­lje­no.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.