GABRIJELINA PRI­ČA

Zo­vem se Ga­bri­je­la, imam 48 go­di­na i ži­vim u Du­brov­ni­ku sa su­pru­gom Ro­bi­jem

Vecernji list - Hrvatska - Ekran - - KLJUČ NADE -

Su­prug i ja smo ne­ko­li­ko go­di­na ra­di­li na kru­ze­ru pa smo, i uz po­moć jed­nih i dru­gih ro­di­te­lja, us­pje­li otvo­ri­ti ma­li res­to­ran u Du­brov­ni­ku. U me­đu­vre­me­nu smo do­bi­li dva si­na te mo­ram re­ći da smo se svi ja­ko do­bro sla­ga­li. Pre­kret­ni­ca se u na­šim ži­vo­ti­ma do­go­di­la ka­da mi je u po­sjet sti­gla ses­trič­na iz Bos­ne Se­na­da te me za­mo­li­la da je za­pos­lim u res­to­ra­nu. Raz­go­va­ra­la sam o to­me sa su­pru­gom i on je pris­tao. Ni­je proš­lo mno­go vre­me­na od nje­zi­nog za­pos­le­nja, a već sam je uhva­ti­la da una­toč to­me što sve ured­no na­pla­ti, no­vac ne stav­lja u ka­su ne­go u džep. Ot­pus­ti­la sam je, ali sam i ubr­zo po­pus­ti­la nje­zi­nim su­za­ma, usrd­nim mo­li­tva­ma i obe­ća­nji­ma da to vi­še ne­će či­ni­ti. Dva mje­se­ca od to­ga do­ga­đa­ja po­nov­no sam shva­ti­la da ne­dos­ta­je nov­ca, a to mi je po­t­vr­dio i je­dan ko­no­bar. U to sam vri­je­me i pri­mi­je­ti­la da mi se su­prug mi­je­nja, ci­je­lo ju je vri­je­me za­go­va­rao. I sa­da, ka­da ju je opet tre­ba­lo ot­pus­ti­ti, on ju je bra­nio. Od­lu­či­la sam da vi­še ne­ću pas­ti na nje­zi­ne su­ze, no on je zah­ti­je­vao da je ne ot­pu­štam. To me je nje­go­vo po­na­ša­nje još vi­še ohra­bri­va­lo da uči­nim što sam na­umi­la, sto­ga sam ta­ko i pos­tu­pi­la. Vr­lo br­zo na­kon to­ga sam se raz­bo­lje­la. Da­ni­ma sam po­vra­ća­la, ima­la sam straš­ne bo­lo­ve u pr­si­ma i gla­vo­bo­lje te ni­sam mo­gla iz­la­zi­ti iz ku­će. Jed­nog me da­na po­sje­ti­la pri­ja­te­lji­ca i rek­la mi da Se­na­da po­nov­no ra­di u na­šem res­to­ra­nu. Ka­da sam upi­ta­la su­pru­ga za objaš­nje­nje, od­go­vo­rio mi je da ni­je imao iz­bo­ra. Na­zva­la sam ses­tru i za­mo­li­la je da mi po­mog­ne spre­mi­ti stva­ri i da me pri­mi kod se­be što je i uči­ni­la. Iz­la­ze­ći iz mo­je obi­telj­ske ku­će, sr­ce mi se ci­je­pa­lo, no ni­sam ima­la iz­bo­ra. Rek­la sam mu hlad­no ne­ka si sa­da do­ve­de ko­ga god že­li. Ses­tru je po­sje­ti­la nje­zi­na pri­ja­te­lji­ca o či­jem ime­nu ipak ne bih, i pri­li­kom to­ga po­sje­ta pri­ča­la nam je o gos­po­di­nu Da­ri­ju ko­ji je po­mo­gao nje­zi­noj obi­te­lji u bor­bi za ži­vot. Rek­la je da je poz­na­va­la i nje­go­vog dje­da, ho­ždu iz Sa­ra­je­va, no da ih je spa­sio upra­vo Da­ri­jo. Ni­sam ok­li­je­va­la, uze­la sam broj i na­zva­la ga. Du­go je taj broj bio za­uzet, a ka­da se na­po­kon ja­vio, shva­ti­la sam da taj čo­vjek ima mo­guć­nost is­pri­ča­ti mi ci­je­li ži­vot. Ve­li­ki dio mi je is­pri­po­vi­je­dio u sa­mo ne­ko­li­ko mi­nu­ta te mi pred­lo­žio da ga po­sje­tim. Do­go­vo­ri­li smo ter­min i ta­da sam otiš­la u Za­greb. Već sam na ula­zu pri­mi­je­ti­la nje­go­vo bes­kraj­no po­vje­re­nje i smi­re­nost. Tom mi je pri­li­kom opi­sao ses­trič­nu Se­na­du te is­pri­čao da mi je uz po­moć svo­je maj­ke sta­vi­la urok. Sta­vi­la je i mo­ga su­pru­ga pod nje­zi­nu kon­tro­lu što ni­je bi­lo te­ško ne pri­mi­je­ti­ti. Da­ri­jo mi je obe­ćao da će se sve pro­mi­je­ni­ti i vra­ti­ti na sta­ro. Do­is­ta, ja vi­še ne­mam zdrav­s­tve­nih pro­ble­ma, su­pru­go­vo se po­na­ša­nje u pot­pu­nos­ti iz­mi­je­ni­lo, a Se­na­du sam ot­pus­ti­la i pos­la­la ot­kud je i doš­la. Hva­la ti, Da­ri­jo, na po­mo­ći!

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.