“Još se na­dam ne­kom pra­vom talk showu”

Ovo su tjed­ni slav­lja za te­le­vi­zij­sku i ra­dij­sku vo­di­te­lji­cu ko­ja nam je ot­kri­la ka­ko joj kuć­ni lju­bi­mac Lo­la po­ma­že u po­tra­zi za deč­kom, ali i za­što jed­nom go­diš­nje mo­ra bi­ti se­bič­na

Vecernji list - Hrvatska - Ekran - - Front Page - Tekst: Ni­ko­li­na Pe­tan Fo­to: Dra­žen Ko­ko­rić

Pre­ma mno­gi­ma jed­na od naj­bo­ljih hr­vat­skih vo­di­te­lji­ca, Barbara Kolar, ovih da­na ima pu­no raz­lo­ga za slav­lje - pros­la­vi­la je de­se­ti ro­đen­dan ra­di­ja An­te­na Za­greb, u či­ji se eter pr­va ja­vi­la, svoj 48. ro­đen­dan, su­dje­lo­va­la je u sni­ma­nju se­ri­ja­la “Cr­no-bi­je­li svi­jet” te vo­di­la jed­nu od naj­gle­da­ni­jih mo­za­ič­nih emi­si­ja na HRT-u “Kod nas doma”. Ot­kri­la nam je, me­đu os­ta­lim, i osje­ća li se bolje pred ka­me­ra­ma ili u ete­ru, ka­ko će pro­ves­ti lje­to, za­što je lju­bav pre­ma ku­ha­nju pre­tvo­ri­la u vlas­ti­ti blog te je li joj lju­bi­mi­ca Lo­la po­mo­gla pro­na­ći – ide­al­nog mu­škar­ca.

Iza vas je ve­li­ka pros­la­va de­se­tog ro­đen­da­na An­te­ne Za­greb. Ka­ko ste se pro­ve­li i što vam je bi­lo naj­ljep­še u tre­nu­ci­ma slav­lja?

Ci­je­li je taj slav­lje­nič­ki kon­cert bio događaj za pam­će­nje – de­set iz­vo­đa­ča ko­je nit­ko pri­je ni­je oku­pio na jed­no­me mjes­tu već sa­mo po se­bi zvu­či moć­no. Oni ko­ji su bi­li s na­ma te ve­če­ri zna­ju da je to bi­lo is­tin­sko slav­lje glaz­be. Od pr­vog do po­s­ljed­njeg svi su da­li mak­si­mum, kao da su se dvi­je po­zor­ni­ce nad­me­ta­le ko­ja će bi­ti bo­lja i hvala im na to­me. Sva­ki no­vi iz­vo­đač tru­dio se po­di­ći ljes­tvi­cu kva­li­te­te i za­do­volj­stva pu­bli­ke ba­rem još ma­lo ta­ko da je sve pr­šta­lo div­nom ener­gi­jom. Bi­lo je li­je­po bi­ti sa svim ko­le­ga­ma, pje­va­ti, ple­sa­ti i po­di­je­li­ti s na­šim slu­ša­te­lji­ma za­is­ta po­se­ban do­živ­ljaj. Mno­gi od njih bi­li su odu­šev­lje­ni svir­kom ne­kog od iz­vo­đa­ča ko­ji im ina­če ne bi bio pr­vi iz­bor.

Mo­žda jav­nos­ti ni­je poz­na­to da ste upra­vo vi pr­vi glas ko­ji se ja­vio u eter ovog ra­di­ja.

Ne znam ko­li­ko je to lju­di­ma poz­na­to, a ni­sam baš ni uvje­re­na da je straš­no važ­no. To je zgo­dan po­da­tak za bi­ogra­fi­ju ili mo­žda pi­ta­nje na ne­kom kvi­zu, ali ne bi pu­no zna­či­lo da i An­te­na i ja ni­smo tu gdje je­smo. Ne­ka­ko mi se važ­ni­jim či­ni to što je An­te­na Za­greb de­se­ti ro­đen­dan do­če­ka­la kao naj­slu­ša­ni­ji ra­dio u me­tro­po­li ko­ja je oš­tro me­dij­sko tr­ži­šte i na ko­jem kon­ku­ren­ci­ja ras­te iz da­na u dan. Svat­ko od nas po­je­di­na­ca ko­ji se po­jav­lju­je u ete­ru sva­ki je dan na svo­je­vr­s­noj audi­ci­ji, u do­ka­zi­va­nju pred poz­na­tom pu­bli­kom i u osva­ja­nju no­ve. De­set­ke oso­ba iza mo­jih le­đa ko­ji su u ra­nu zo­ru 2008. s uz­bu­đe­njem do­če­ka­le pr­ve ri­je­či na jed­nom pot­pu­no druk­či­jem ra­di­ju, Ivan Vu­ku­šić, ko­ji mi je ta­da bio su­vo­di­telj, i ja pam­tit će­mo za­uvi­jek. No

ne­ko­me tko da­nas poč­ne slu­ša­ti An­te­nu taj tre­nu­tak ne zna­či baš ni­šta. Važ­no je sa­mo ono što se do­ga­đa u re­al­nom vre­me­nu, a ono je br­zo i ne­umo­lji­vo.

Što pam­ti­te kao je­dan od naj­sret­ni­jih i naj­po­seb­ni­jih do­ga­đa­ja u svo­joj ka­ri­je­ri na ra­di­ju An­te­na?

Vri­je­me ima tu ne­ugod­nu na­vi­ku da pre­br­zo pro­la­zi. Mo­žda ni­sam naj­bo­lje za­pam­ti­la neke tre­nut­ke ko­ji su to zas­lu­ži­li, pri­mje­ri­ce ne bih zna­la na­bro­ji­ti ni po­la fan­tas­tič­nih do­ma­ćih i stra­nih su­go­vor­ni­ka s ko­ji­ma sam ima­la za­do­volj­stvo po­di­je­li­ti eter. No znam da sam se ci­je­lo to vri­je­me od­lič­no za­bav­lja­la i još se ta­ko osje­ćam kad god sta­nem pred mi­kro­fon.

Je li vam ra­dio kao for­ma bli­ži od te­le­vi­zi­je ili se pred ka­me­ra­ma osje­ća­te kao kod ku­će?

Obo­ža­vam ra­dio, on je mo­ja pr­va me­dij­ska lju­bav i u vri­je­me kad sam po­či­nja­la ko­ke­ti­ra­ti s njim bi­la sam uvje­re­na da će os­ta­ti i je­di­na. No, eto, “don­na e mo­bi­le”, ja to sa­mo po­t­vr­đu­jem. Ja­ko sam za­vo­lje­la te­le­vi­zi­ju i sad mi je pot­pu­no ne­za­mis­li­vo da sam ne­koć vje­ro­va­la ka­ko ne­ma šan­se da ikad sta­nem is­pred ka­me­re, a na to da bih pred njom mo­gla bi­ti pot­pu­no opu­šte­na ni­sam ni po­miš­lja­la.

Na­kon du­ljeg iz­bi­va­nja s TV ekra­na ove ste se­zo­ne vo­di­li mo­za­ič­nu emi­si­ju “Kod nas doma”. Kak­ve su re­ak­ci­je gle­da­te­lja i ho­će­mo li tu emi­si­ju gle­da­ti i na­kon lje­ta?

Go­vo­ri se da će emi­si­ja po­nov­no ići u je­sen­skoj she­mi. Gle­da­te­lji vo­le mo­za­ič­ne sa­dr­ža­je, a i me­ni su dra­gi. Ša­re­ni, za­bav­ni, a opet in­for­ma­tiv­ni, ne­ri­jet­ko su pra­va mje­ra sve­ga što čo­vje­ku tre­ba na­kon rad­nog da­na. Ve­se­li me što emi­si­je poput “Kod nas doma” re­do­vi­to ima­ju gos­te, a i mis­lim da mi le­že raz­go­vo­ri s raz­li­či­tim lju­di­ma. Sil­no me ve­se­li kad gos­ti na­kon što se uga­se ka­me­re shva­te da su se pot­pu­no opus­ti­li i za­bo­ra­vi­li da su u emi­si­ji. Još se na­dam da ću tu svo­ju vje­šti­nu opu­šta­nja lju­di ko­ja ih po­vre­me­no na­ve­de da ka­žu i vi­še ne­go što su planirali jed­nom is­ko­ris­ti­ti u ne­kom pra­vom talk showu.

Čes­to is­ti­če­te da naj­vi­še vo­li­te ra­di­ti emi­si­je uži­vo. Ima­te li tre­mu pri­je emi­si­je i što vas to­li­ko priv­la­či li­ve pro­gra­mu?

Pri­mi­je­ti­la sam ka­ko na ovo pi­ta­nje lju­di uglav­nom od­go­va­ra­ju da mo­raš ima­ti tre­mu jer to zna­či da ti je sta­lo do ono­ga što ra­diš. Sto­ga se osje­ćam i po­ma­lo kri­vom što me­ne taj osje­ćaj obuz­me sa­mo kad ra­dim ono za što ni­sam pot­pu­no spre-

”Obo­ža­vam pu­to­va­ti i upoz­na­va­ti no­ve kra­je­ve, ali ka­ko sam iz­vi­đač u du­ši i mo­ram uvi­jek sve vi­dje­ti, čes­to se s tak­vih po­ho­da vra­tim pu­nog sr­ca i od­mo­re­ne du­še, ali tje­les­no is­crp­lje­na”

Na ra­di­ju An­te­na Za­greb Barbara su­ra­đu­je s Ta­ma­rom Lo­os, Lu­kom Bu­li­ćem i Sa­šom Bu­ne­tom, a na HRT-u u emi­si­ji “Kod nas doma” s vo­di­te­lji­com Ivom Šu­len­tić i ured­ni­com Ma­jom To­kić

mna ili sam svjes­na da mi ne ide naj­bo­lje. Kod me­ne la­ga­na adre­na­lin­ska ovis­nost zdru­že­na s re­do­vi­to štre­ber­skom pri­pre­mom re­zul­ti­ra ti­me da pri­je emi­si­je uži­vo osje­ćam uz­bu­đe­nje, ali uvi­jek u smis­lu ra­dos­ne, a ne pa­ra­li­zi­ra­ju­će emo­ci­je. Vo­lim raz­go­vo­re uži­vo jer se lju­di uvi­jek bolje kon­cen­tri­ra­ju pa čak i oni ko­ji pa­ni­ča­re na­po­s­ljet­ku da­ju bolje od se­be ne­go ako neg­dje u pri­moz­gu ra­ču­na­ju na to da mo­gu po­no­vi­ti kad po­gri­je­še.

Na spo­men va­šeg ime­na ve­ći­na pu­bli­ke od­mah se sje­ti i Du­ška Ćur­li­ća. Kak­vi ste pri­ja­te­lji i ču­je­te li se ka­da ne sni­ma­te za­jed­no?

S ob­zi­rom na to da sad već pe­tu se­zo­nu ne ra­di­mo za­jed­no, te­ško bi­smo se mo­gli i smje­li sma­tra­ti pri­ja­te­lji­ma kad ne bi­smo ima­li kon­tak­te iz­van te­le­vi­zij­skog pro­gra­ma. Ne­ma­mo za­da­ne mje­re za učes­ta­lost dru­že­nja, no ko­li­ko god vre­me­na pro­đe, uvi­jek nas­ta­vi­mo kao da smo se ju­čer vi­dje­li.

Kak­vi su va­ši pla­no­vi za lje­to - red ra­da i od­mo­ra ili...

Lje­to će, na­dam se, bi­ti rav­no­mjer­no ras­po­re­đe­no na po­sao i uži­tak. Bu­du­ći da sam la­ni pro­pus­ti­la godišnji, ne bih ima­la ni­šta pro­tiv da ove go­di­ne pro­ve­dem tri mje­se­ca na raz­nim mo­ri­ma, ali ni­ti bih si to mo­gla pri­ušti­ti ni­ti bi to bi­lo oso­bi­to ko­le­gi­jal­no od me­ne.

Što bi za vas bio ide­alan od­mor – ko­ja des­ti­na­ci­ja i ko­ja vr­sta od­mo­ra?

Ljet­ni sam tip i kad se spo­me­ne ri­ječ od­mor, od­mah vi­dim pla­žu, bi­ki­ni, ja­pan­ke… Obo­ža­vam pu­to­va­ti i upoz­na­va­ti no­ve kra­je­ve, ali s ob­zi­rom na to da sam iz­vi­đač u du­ši i uvi­jek mo­ram vi­dje­ti sve što se vi­dje­ti mo­že na ne­koj des­ti­na­ci­ji, čes­to se s tak­vih po­ho­da vra­tim pu­nog sr­ca i od­mo­re­ne du­še, ali tje­les­no is­crp­lje­na. Pa je za­to moj re­cept za pot­pu­nu ob­no­vu - otok, pu­no pli­va­nja, do­bro i neo­p­te­re­ću­ju­će druš­tvo. I obvez­no je­dan tje­dan od­mo­ra so­lo. To je moj godišnji is­pad se­bič­nos­ti na­kon ko­jeg sam uvi­jek bo­lja oso­ba. Ba­rem ne­ko vri­je­me.

Ne­dav­no ste na Ins­ta­gra­mu obja­vi­li fo­to­gra­fi­ju sa sni­ma­nja nas­tav­ka se­ri­ja­la “Cr­no-bi­je­li svi­jet”? O ko­joj je ulo­zi ri­ječ i ka­ko je doš­lo do tog an­ga­žma­na?

Ma joj, to je sa­mo jed­na epi­zod­na ulo­gi­ca, dos­lov­no sce­na u pre­da­va­oni­ci ne­ka­daš­njeg RANS-a Mo­ša Pi­ja­de, gdje moj lik, zna­te ko­li­ko je va­žan kad ni ime ne­ma, hva­li Kse­ni­jin (Je­le­na Mi­ho­lje­vić) us­pjeh na te­ča­ju ra­ču­no­vod­stva. Sta­vi­la sam fo­to­gra­fi­ju na Ins­ta­gram jer mi je bi­lo ge­ni­jal­no ka­ko su me ma­ska i gar­de­ro­ba pre­tvo­ri­li u te­tu iz osam­de­se­tih. Za­hval­na sam sce­na­ris­tu i re­da­te­lju Go­ra­nu Ku­le­no­vi­ću ko­ji me po­zvao. Či­ni se da ni­sam pot­pu­no pod­ba­ci­la ti­je­kom proš­le su­rad­nje u “Bi­tan­ga­ma i prin­ce­za­ma”. U ško­li mi je dram­ska uvi­jek bi­la naj­dra­ža iz­van­nas­tav­na ak­tiv­nost pa me ve­se­li što sam, una­toč to­me što ni­sam za­vr­ši­la u glu­mač­kim vo­da­ma, gos­to­va­la u ve­ći­ni do­ma­ćih sit­co­ma “Sti­pe u gos­ti­ma”, “Od­mo­ri se, zas­lu­žio si”, “Na­ša ma­la kli­ni­ka”...

Mo­že­mo li vas i u bu­duć­nos­ti oče­ki­va­ti u glu­mi?

U ovak­vim epi­zod­nim ulo­ga­ma - ra­do. Ne­što oz­bilj­ni­je - ne vje­ru­jem. Svo­je­dob­no sam pri­želj­ki­va­la ka­ri­je­ru u glaz­be­nom ka­za­li­štu, još kao sa­svim ma­la iz­ja­vi­la sam da ću bi­ti zvi­jez­da na Bro­adwayu. No ka­ko već du­go ne ra­dim ni na jed­noj za to po­treb­noj vje­šti­ni, da­nas sam si­gur­no pu­no bo­lja gle­da­te­lji­ca ne­go glu­mi­ca.

S pri­ja­te­lji­com Alek­san­drom Alek­san­dro­vom Ober­star proš­le ste go­di­ne po­kre­nu­li fo­od & li­fes­tyle blog. To vam je bi­la jed­na od du­go­go­diš­njih že­lja, za­što?

Blog Spo­on­ful of Li­fe nas­tao je s na­mje­rom da nam bu­de kre­ativ­ni is­puš­ni ven­til. I Alek­san­dra i ja vo­li­mo ku­ha­ti i pe­ći ko­la­če pa smo od­lu­či­le bi­ti mla­đe od kro­no­lo­ške nam do­bi i usvo­ji­ti mo­der­ne ko­mu­ni­ka­cij­ske ala­te da to doz­na i ci­je­li svi­jet ko­je­mu je, jas­no, još sa­mo to ne­dos­ta­ja­lo do pot-

pu­ne sre­će. Na­ža­lost, obje smo pri­lič­no za­okup­lje­ne sva­kod­nev­nim oba­ve­za­ma pa za blog os­ta­je ma­lo vre­me­na, no ba­rem se na Ins­ta­gra­mu tru­di­mo re­do­vi­to objav­lji­va­ti svo­je ku­hinj­ske us­pje­he i po­ra­ze.

Poz­na­to je da vo­li­te pu­to­va­nja. Ko­je su vam des­ti­na­ci­je naj­dra­že, pos­to­ji li neka naj­po­seb­ni­ja i za­što?

Pu­to­va­nja su mi odu­vi­jek ve­li­ka ra­dost i te­ško mi pa­da što po­s­ljed­njih go­di­na ne obi­la­zim svi­jet ko­li­ko bih že­lje­la. Na­dam se da ću bi­ti jed­na od onih pen­zi­oner­ki ko­je su sva­ke go­di­ne na pu­tu oko svi­je­ta ka­ko bih to na­dok­na­di­la. Pos­to­je neke des­ti­na­ci­je ko­ji­ma se uvi­jek ra­do vra­ćam. Re­ci­mo, kad god sam ma­lo­duš­na ili zlo­volj­na, pr­vi mi je na­gon ku­pi­ti avi­on­sku kar­tu za Lon­don jer me taj grad uvi­jek oras­po­lo­ži. No, s dru­ge stra­ne, to­li­ko ima mjes­ta ko­ja ni­sam upoz­na­la pa ipak na- sto­jim vri­je­me i no­vac us­mje­ri­ti u me­ni još ne­poz­na­te kra­je­ve.

Pri­je ma­lo vi­še od mje­sec da­na pros­la­vi­li ste 48. ro­đen­dan i mno­gi vam udje­lju­ju kom­pli­men­te za do­bar iz­gled. Kao poz­na­ta oso­ba ko­ja je čes­to iz­lo­že­na kri­ti­ka­ma jav­nos­ti, ko­li­ko paž­nje po­sve­ću­je­te iz­gle­du?

Kad vi­dim ko­li­ko paž­nje po­sve­ću­ju upo­la mla­đe od me­ne, oči­to ni pri­bliž­no do­volj­no. No vo­dim ra­ču­na o to­me da ni­kad ne odem u kre­vet sa šmin­kom te da mi ko­sa uvi­jek bu­de čis­ta i sjaj­na. Dra­ga mi je iz­re­ka da ni­kad ne do­bi­ješ dru­gu pri­li­ku os­ta­vi­ti pr­vi do­jam. Vo­lim li­je­po iz­gle­da­ti, ali ne i ro­bo­va­ti to­me da sam “na­mon­ti­ra­na” od ju­tra do su­tra. Osim to­ga, či­ni mi se da vu­čem re­po­ve kuć­nog od­go­ja u ko­jem je bi­lo važ­ni­je bi­ti pa­me­tan ne­go li­jep pa se za­pra­vo ne znam no­si­ti s fa­za­ma u ko­ji­ma naj­bo­lje iz­gle­dam. Umjes­to da ih is­ko­ris­tim, uglav­nom se osje­ćam kao da priv­la­čim po­zor­nost na po­gre­šan na­čin. No ako je is­ti­na da je osvi­je­šte­ni pro­blem već na­po­la ri­je­šen, slje­de­ćih ću 50 go­di­na zna­ti za­hva­li­ti na kom­pli­men­tu. Ako slu­čaj­no ule­ti još ko­ji.

Jav­nost, na­rav­no, za­ni­ma i pos­to­ji li po­se­ban mu­ška­rac u ži­vo­tu Bar­ba­re Kolar. Jed­nom ste iz­ja­vi­li ka­ko lju­bi­mi­cu Lo­lu po­du­ča­va­te da šar­mom priv­la­či zgod­ne deč­ke – pa, je li Lo­la bi­la us­pješ­na uče­ni­ca?

Hm, da… ni­šta od to­ga. Da se ne bi­smo po­greš­no ra­zu­mje­li, mo­ja lju­bi­mi­ca ima bes­pri­je­ko­ran ukus. Re­do­vi­to joj se svi­đa­ju vi­so­ki i zgod­ni, po mo­guć­nos­ti mla­di deč­ki. No ona ih to­li­ko smo­ta tak­ti­ka­ma iz pre­bo­ga­tog šar­mer­skog ar­se­na­la da me­ne ni­je­dan od njih i ne pri­mi­je­ti.

LOLINA PO­MOć “Mo­ja lju­bi­mi­ca ima bes­pri­je­ko­ran ukus. Re­do­vi­to joj se svi­đa­ju vi­so­ki i zgod­ni, po mo­guć­nos­ti mla­di deč­ki. No ona ih to­li­ko smo­ta tak­ti­ka­ma iz pre­bo­ga­tog šar­mer­skog ar­se­na­la da me­ne ni­je­dan od njih i ne pri­mi­je­ti”, du­ho­vi­to opi­su­je Barbara

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.