DA­VOR BIL­MAN O PROBLEMIMA IZ MLA­DOS­TI

IZRUGIVALI SU MI SE ZAVIDNI I NESIGURNI LJU­DI

Vecernji list - Hrvatska - Ekran - - Sadržˇaj -

Sa­mo­za­taj­nog eko­no­mis­ta i ple­sa­ča Da­vo­ra Bil­ma­na tre­nu­tač­no gle­da­mo kao čla­na ži­ri­ja u „Su­per­ta­len­tu“. No pro­cje­nji­va­nje ta­len­ta je sa­mo jed­na od stva­ri ko­ji­ma se ovaj na­da­re­ni ple­sač ba­vi. O svo­jim dru­gim ka­ri­je­ra­ma, pri­vat­nom ži­vo­tu u ko­jem vo­di ples­nu ško­lu sa svo­jom part­ne­ri­com i o od­no­si­ma unu­tar ži­ri­ja pro­go­vo­rio je za „Ekran“.

Po stru­ci ste eko­no­mist, ba­vi­te se pos­lov­nim sa­vje­to­va­njem, tre­nin­zi­ma pro­da­je, ko­mu­ni­ka­ci­jom i pre­go­va­ra­njem, ima­te ples­nu ško­lu, jav­nost vas je pri­je ne­ko­li­ko go­di­na upoz­na­la kao stro­gog su­ca “Ple­sa sa zvi­jez­da­ma”, a sje­di­te i u ži­ri­ju “Su­per­ta­len­ta” već ne­ko­li­ko se­zo­na. Mno­gi ci­je­li ži­vot tra­že svoj po­ziv, a va­ma pos­la za­is­ta ne ne­dos­ta­je. Ka­ko objaš­nja­va­te svo­ju sves­tra­nost? Mo­ja, ka­ko ste je vi na­zva­li, sves­tra­nost vi­še le­ži u mo­joj osob­nos­ti ko­ja je tak­va da mi pu­no to­ga br­zo do­sa­di i da tra­žim no­ve iz­a­zo­ve. Ne­ki se lju­di ne pro­na­đu do kra­ja ži­vo­ta, a ne­ki zna­ju što že­le vr­lo ra­no. Ja se svr­sta­vam u one ko­ji zna­ju što že­le, ali is­to ta­ko do­pu­štam ži­vo­tu da me po­ne­kad odve­de u ne­poz­na­tom smje­ru.

Du­go ste s biv­šom su­pru­gom vo­di­li ples­nu ško­lu, a od 2013. ra­di­te is­ti po­sao sa­mo s no­vom part­ne­ri­com. Ka­ko je ra­di­ti s oso­bom ko­ja vam je ujed­no part­ner i u pri­vat­nom ži­vo­tu? I to dru­gi put ? Ra­di­ti is­ti po­sao sa ži­vot­nim part­ne­rom ni­je jed­nos­tav­no. Ples­na ško­la je moj ho­bi i uz moj pr­vi po­sao slu­ži mi kao ak­tiv­nost u ko­joj se mo­gu opus­ti­ti i za­ba­vi­ti. Ples me opu­šta i is­pu­nja­va po­zi­tiv­nom ener­gi­jom.

Ple­še­te od svo­je če­tr­na­es­te go­di­ne, a po­s­ljed­njih ste se go­di­na po­sve­ti­li ki­zom­bi i bac­ha­ti – što vas priv­la­či baš u tim stras­tve­nim ple­so­vi­ma? Ple­sao sam raz­li­či­te ple­so­ve kroz svo­ju ples­nu ka­ri­je­ru. Sad kad sam u svo­je­vr­s­noj ples­noj mi­ro­vi­ni, po­du­ča­vam sa­mo ki­zom­bu, a sal­su i bac­ha­tu ple­šem za svoj gušt. Pu­no je to­ga što vas mo­že pri­vu­ći za ple­su. To mo­gu bi­ti lju­di s ko­ji­ma ple­še­te, emo­ci­ja ko­ju taj ples u va­ma iz­a­zi­va ili jed­nos­tav­no glaz­ba na ko­ju ple­še­te.

Deč­ke u toj do­bi vi­še za­ni­ma­ju mo­to­ri i slič­ne “mac­ho stva­ri”; je­su li vas pri­ja­te­lji za­dir­ki­va­li zbog lju­ba­vi pre­ma ple­su? Za­dir­ki­va­nje je u toj do­bi po­sve nor­mal­no. Pri­rod­no je da ne­što dru­ga­či­je i neo­bič­no iz­a­zi­va re­ak­ci­je. S vre­me­nom to za­dir­ki­va­nje pre­la­zi u ža­lje­nje

Član ži­ri­ja ‘Su­per­ta­len­ta’ sma­tra da se u da­naš­njem svi­je­tu vri­jed­nost oso­be ocje­nju­je laj­ko­vi­ma na druš­tve­nim mre­ža­ma ZA NASTUP “PENISOSLIKARA” NIT­KO SE NE MO­ŽE PRIPREMITI

što se mo­žda i oni ni­su ba­vi­li ple­som, a po­ne­kad je to čis­ta za­vist, lju­bo­mo­ra ili ne­si­gur­nost.

Ova se­zo­na “Su­per­ta­len­ta” ru­ši re­kor­de gle­da­nos­ti; što gle­da­te­lje, po va­šem miš­lje­nju, to­li­ko priv­la­či da sva­ke ne­dje­lje gle­da­ju ovaj ta­lent show? U ljud­skoj je pri­ro­di da nas priv­la­če su­ze, odu­šev­lje­nje ili ne­či­ja sra­mo­ta. Upra­vo to, pre­ma mom miš­lje­nju, či­ne glav­ne raz­lo­ge za­što lju­di vo­le gle­da­ti “Su­per­ta­lent”. Ko­li­či­na ko­men­ta­ra i re­ak­ci­ja ko­je do­bi­vam u svom okru­že­nju uvi­jek je ve­ća ka­da net­ko ne­što ne zna, a uvje­ren je da zna, ne­go ka­da je net­ko za­is­ta iz­van­re­dan u ne­če­mu.

Što mis­li­te o tak­vim ti­po­vi­ma emi­si­je – mo­že li ne­ko­li­ko nas­tu­pa na televiziji osi­gu­ra­ti traj­ni­ju ka­ri­je­ru? Nastup u tak­voj emi­si­ji mo­že pu­no po­mo­ći, no ako iza to­ga ne sto­ji kva­li­te­ta, ins­tant-sla­va br­zo se uga­si.

I vi ste jed­nom bi­li s dru­ge stra­ne ži­ri­ja – pri­je dvi­je go­di­ne ste se na­tje­ca­li i po­bi­je­di­li u emi­si­ji “Ja to mo­gu”. Ka­ko pam­ti­te to is­kus­tvo, do­bi­li ste i lak­še oz­lje­de iz­vo­de­ći vra­to­lo­mi­je? Baš ka­ko ste spo­me­nu­li, to pam­tim kao bol­no, ali is­to ta­ko kao i ne­po­nov­lji­vo is­kus­tvo. To mi je is­kus­tvo otvo­ri­lo pot­pu­no dru­ga­či­ji po­gled na ne­ke vje­šti­ne i si­gu­ran sam da mi po­ma­že u pro­su­đi­va­nju kan­di­da­ta u Su­per­ta­len­tu. Ne­što po­put svi­le, šip­ke ili cir­ku­skih akro­ba­ci­ja, pa čak i ba­le­ta, si­gur­no nikad ne bih ni­ka­da sa­mo­ini­ci­ja­tiv­no pro­bao.

U “Ple­su sa zvi­jez­da­ma” bi­li ste pu­no stro­ži ne­go u “Su­per­ta­len­tu”. Je li to za­to što ste se i sa­mi u toj emi­si­ji oku­ša­li kao na­tje­ca­telj ili ste jed­nos­tav­no bi­li stro­ži jer se ple­som ba­vi­te ci­je­li ži­vot? U “Ple­su sa zvi­jez­da­ma” imao sam dru­ga­či­ji po­gled jer se ra­di­lo o ne­če­mu što je me­ni kris­tal­no jas­no i poz­na­to, a u “Su­per­ta­len­tu” to ni­je slu­čaj. Stro­go­ća je sa­mo stvar kri­te­ri­ja i prin­ci­pa kao i pi­ta­nje ka­ko je to dru­ga stra­na do­ži­vje­la. Još uvi­jek se pri­ča o na­tje­ca­te­lju Bren­tu Rayu Fra­ise­ru ko­ji je,

Taj­na mo­je mo­je sves­tra­nos­ti le­ži u mo­joj osob­nos­ti; sve mi br­zo do­sa­di pa tra­žim no­ve iz­a­zo­ve

sad već svi zna­mo ka­ko, nas­li­kao vaš por­tret. Je li vas Fra­ise­rov nastup šo­ki­rao i ka­ko gle­da­te na tak­vu, na­zo­vi­mo je, kon­cep­tu­al­nu umjet­nost? Da, nje­gov nastup je bio ne­što na što ne mo­že­te bi­ti pri­prem­lje­ni, po­go­to­vo ako ga gle­da­te bez zvjez­di­ce uži­vo. To što je on iz­veo u svo­jem nas­tu­pu je neo­s­po­riv ta­lent. Mo­že to net­ko sma­tra­ti vul­gar­nim ili ne­pri­mje­re­nim za nastup na TV-u, ali čo­vjek je po­ka­zao ta­lent i u skla­du s tim je bi­la i mo­ja su­dač­ka od­lu­ka.

Od tog por­tre­ta me­di­ji su se ras­pi­sa­li o va­ma, a skup­lja­te i po tri pu­ta vi­še “laj­ko­va” na Ins­ta­gra­mu. Do sad ste bi­li poz­na­ti kao naj­sa­mo­za­taj­ni­ji član ži­ri­ja, sad ste u “ža­ri­štu jav­nos­ti”. Ka­ko se no­si­te s tim? Kao što ste i sa­mi na­bro­ji­li, ovo mi je tre­ći TV show u ko­jem su­dje­lu­jem, pa se on­da čo­vjek i pri­la­go­di i na­vik­ne. U da­naš­njem svi­je­tu ne­mo­gu­će je po­bje­ći od druš­tve­nih mre­ža i pra­će­nja ili vred­no­va­nja ne­ke oso­be po to­me ko­li­ko “laj­ko­va” je do­bi­la. Mo­že­mo se to­me smi­ja­ti, no no­vi­jim ge- ne­ra­ci­ja­ma je to, na­ža­lost, je­di­no mje­ri­lo us­pje­ha.

Va­ša pot­pu­na su­prot­nost po bi­ra­nju kan­di­da­ta ko­ji idu da­lje je Mar­ti­na Tom­čić, na ekra­na “fr­ca­ju is­kre” me­đu va­ma. Pod­ba­da­te se i na druš­tve­nim mre­ža­ma. Mis­li­te li da vam još za­mje­ra što ste je pri­je ne­ko­li­ko go­di­na, sje­de­ći u ži­ri­ju “Ple­sa sa zvi­jez­da­ma”, us­po­re­di­li sa “sta­rim auto­mo­bi­lom”? Si­gu­ran sam da mi Mar­ti­na to ne za­mje­ra, ako ta­da i jest, do sa­da je to si­gur­no za­bo­ra­vi­la. Svat­ko od nas če­tve­ro u ži­ri­ju ima svo­je kri­te­ri­je i svoj stav. Is­ti­na je da Mar­ti­na i ja čes­to ima­mo di­ja­me­tral­no su­pro­tan stav i u to­me ne vi­dim ni­šta straš­no. Bez is­kre ne­ma va­tre, a bez va­tre ne­ma ži­vo­ta.

Jav­nos­ti ste pred­sta­vi­li me­to­du “Ske­ner osob­nos­ti by Da­vor Bil­man”, od­nos­no br­zu i jed­nos­tav­nu vje­šti­nu pre­poz­na­va­nja ne­či­je osob­nos­ti na os­no­vi na­či­na na ko­ji se odi­je­va, iz­gle­da i go­vo­ri. Što bi vaš ske­ner re­kao o Mar­ti­ni Tom­čić? Moj ske­ner osob­nos­ti re­kao bi da je Mar­ti­na iz­nim­no cr­ve­na. Cr­ve­ni tip osob­nos­ti vo­li bi­ti u pra­vu (uvi­jek), di­rek­tan je, us­pje­šan, ne mi­je­nja svo­je miš­lje­nje, hra­bar je i br­zo mo­že pla­nu­ti.

Ka­že­te da su za iz­lu­či­va­nje en­dor­fi­na po­tre­ban seks, čo­ko­la­da i ples. Gdje da čo­vjek da­nas oti­đe na ples, gra­do­ve su pre­pla­vi­li na­rod­njač­ki klu­bo­vi, a “ša­raf­lje­nje ža­ru­lja” se baš i ne mo­že sma­tra­ti ple­som? Tom “no­vi­nar­ski” pre­ne­se­nom iz­ja­vom sa­mo sam že­lio objas­ni­ti za­što i ples mo­že po­mo­ći da bu­de­mo sret­ni­ji. Što se “ša­raf­lje­nja ža­ru­lja” ti­če, za me­ne je i to vr­sta ple­sa. Ne vo­lim ka­da lju­di one ko­ji slu­ša­ju mu­zi­ku za “ša­raf­lje­nje ža­ru­lja” auto­mat­ski svr­sta­va­ju u neo­bra­zo­va­ne i još ne­ke na­zi­ve ko­je ov­dje ne­ću spo­mi­nja­ti jer znam da to ima pu­no vi­še ve­ze s osob­noš­ću ne­go s obra­zo­va­njem. Onaj tko že­li ple­sa­ti u sva­kom ve­ćem mjes­tu pro­na­ći će ples­nu ško­lu ili ne­ki ple­s­njak. Kao što je bi­lo ko­ja vr­sta sa­mos­tal­nog ples­nog iz­ri­ča­ja os­lo­ba­đa­ju­ća, jed­na­ko ta­ko bi­lo ko­ji ples u pa­ru pru­ža ne­što što je lju­di­ma po­treb­no i za­to je ples za­is­ta je­dan od naj­br­žih pu­to­va pre­ma sre­ći ili osje­ća­ju za­do­volj­stva.

Raz­go­va­ra­la: Ana Ten­že­ra Fo­to­gra­fi­je: No­vaTV

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.