TARIK FILIPOVIĆ O ULO­ZI VODITELJA I GLUMCA

Glu­mac i vo­di­telj ne­za­obi­laz­no je te­le­vi­zij­sko li­ce, a usko­ro bi­smo ga tre­ba­li gle­da­ti u no­voj se­zo­ni kvi­za “Tko že­li bi­ti mi­li­ju­naš”

Vecernji list - Hrvatska - Ekran - - Party Time - Raz­go­va­ra­la: Ana Ten­že­ra Fo­to­gra­fi­je: HTV

Glumca i voditelja Ta­ri­ka Fi­li­po­vi­ća tre­nu­tač­no gle­da­mo u kvi­zu “Po­tje­ra“i re­pri­za­ma se­ri­je “Bi­tan­ge i prin­ce­ze”. Jed­no je od naj­pre­poz­nat­lji­vi­jih li­ca ka­ko na te­le­vi­zi­ji i fil­mu, ta­ko i na ka­za­liš­nim da­ska­ma. Sa svo­jom mo­no­dra­mom “Ći­ro” ne­dav­no je gos­to­vao u Ma­ke­do­ni­ji , a o svo­jim po­če­ci­ma, ka­ri­je­ri i sta­nju u no­go­me­tu pro­go­vo­rio je za Ekran. Va­ša je glu­mač­ka ka­ri­je­ra po­če­la u Ze­ni­ci, u dje­čjem Na­rod­nom an­sam­blu. Što vas je pri­vuk­lo glu­mi? Mo­ja ses­tra Emi­na bi­la je ak­tiv­na na dje­čjoj sce­ni te­atra u Ze­ni­ci ko­ja je bi­la jed­na od ja­čih u biv­šoj nam dr­ža­vi. Na jed­noj je audi­ci­ji rek­la: “Imam ja do­ma lu­dog bra­ta, za­bav­lja rod­bi­nu, pri­ča vi­ce­ve, pje­va, imi­ti­ra...” Po­zva­li me, pri­mi­li me, mi­ris te­atra me op­či­nio i vi­še ni­je bi­lo ne­do­umi­ca či­me ću se ba­vi­ti u ži­vo­tu. Bu­du­ći da ste iz Ze­ni­ce, za­što ste se od­lu­či­li baš za za­gre­bač­ku Aka­de­mi­ju i kak­va ste is­kus­tva po­ni­je­li iz te ins­ti­tu­ci­je? Ta­ta je bio za­gre­bač­ki stu­dent, ses­tra ta­ko­đer. Svi­đao mi se Zagreb od­ma­le­na i znao sam da ću kre­nu­ti tim pu­tem. Htio sam druk­či­ju ško­lu ko­ja će se sklad­no po­mi­je­ša­ti s mo­jim bo­san­skim du­hom i men­ta­li­te­tom. Bi­li smo sjajna ge­ne­ra­ci­ja i imam osje­ćaj da smo me­đu zad­nji­ma “ugra­bi­li” ple­ja­du ve­li­kih pro­fe­so­ra, bi­li su tu Ro­šić, Lon­za, Crn­ko­vić, Haj­dar­ho­džić... Aka­de­mi­ja bu­di naj­div­ni­je us­po­me­ne, ako znaš uze­ti ono naj­bo­lje od sva­kog pro­fe­so­ra - na pra­vom si mjes­tu. No ako mis­liš da će Aka­de­mi­ja od te­be na­pra­vi­ti glumca - ne­će. Ko­ji bi svoj ra­ni pro­jekt is­tak­nu­li, a ko­jim se po­no­si­te- neo­vis­no je li ri­ječ o ka­za­li­štu ili fil­mu? Mno­gi gle­da­te­lji is­ti­ču HRT- ovu “Skri­ve­nu ka­me­ru” kao vaš po­če­tak. Ka­ko bis­te opi­sa­li taj pro­jekt? Bi­lo je na do­sa­daš­njem pu­tu pu­no “sta­ni­ca” ko­je pam­tim. Od ge­ne­ra­cij­ske pred­sta­ve “Ka­ko sa­da stva­ri sto­je”, “Spi­ke na spi­ku” ko­ja me me­dij­ski lan­si­ra­la, le­gen­dar­nih Exi­to­vih “Iz­ba­ci­va­ča”, ”Ha­mle­ta” i “Ju­li­ja Ce­za­ra” u Du­brov­ni­ku. Bi­lo je tu i fil­mo­va sa Šor­kom, Vr­do­lja­kom, a Skri­ve­na ka­me­ra je bi­la pr­vo te­le­vi­zij­sko pred­stav­lja­nje. Ni­ves Ivan­ko­vić i ja lu­do smo se za­bav­lja­li, nit­ko nas ni­je poz­na­vao pa je bi­lo la­ko uli­je­ta­ti u ur­ne­bes­ne si­tu­aci­je. Os­ta­la je za­pam­će­na epi­zo­da s Go­ra­nom Iva­ni­še­vi­ćem i Da­vis cup re­pre­zen­ta­ci­jom. Na­kon autor­skih pro­je­ka­ta “Spek­tak­luk” i “Ma­gic Act Show”, na­pra­vi­li ste mo­no­dra­mu “Ći­ro” o ži­vo­tu Mi­ros­la­va Bla­že­vi­ća, tre­ne­ra svih tre­ne­ra. I na po­čet­ku ka­ri­je­re odu­šev­lja­va­li ste imi­ta­ci­ja­ma le­gen­dar­nog Ći­re – da je uklju­čen sa­mo ton, mis­lim da vas nit­ko ne bi mo­gao raz­li­ko­va­ti. S “Ći­rom” ste upra­vo odra­di­li gos­to­va­nje u Ma­ke­do­ni­ji – ka­ko je proš­lo? Ja­ko sam po­no­san na ta dva autor­ska pro­jek­ta ko­ja sam ra­dio s Re­ne­om Bi­to­raj­cem. Če­ka­li smo da na­po­kon net­ko na­pi­še ne­što za nas i uze­li stvar u svo­je ru­ke, na­pi­sa­li i odi­gra­li sko­ro 600 pu­ta obje pred­sta­ve. A Ći­ro me je jed­nos­tav­no na­dah­nuo, od pr­ve ide­je do pre­mi­je­re proš­lo je 10-ak go­di­na. Imi­ta­ci­ja je tu u dru­gom pla­nu, us­pio sam bi­ti Ći­ro Bla­že­vić i u sat i 15 mi­nu­ta is­pri­ča­ti nje­gov bo­ga­ti ži­vot ona­ko, po­put ljet­nog plju­ska. Na­dam se da ću obi­ći svi­jet s ovom mo­no­ko­me­di­jom, u Ma­ke­do­ni­ji je bi­lo div­no i ne­ka­ko po­seb­no emo­tiv­no, slje­de­ći tje­dan sam u Šved­skoj. Vo­lim re­ći da u toj pred­sta­vi umjes­to šmin­ke i kos­ti­ma obla­čim nje­go­vu ko­žu i du­šu. Ka­ko je uop­će doš­lo do te fas­ci­na­ci­je gos­po­di­nom Bla­že­vi­ćem? Ni­je to fas­ci­na­ci­ja ne­go na­dah­nu­će. Pjes­ni­ci ima­ju svo­je mu­ze, a ja svo­ga Ći­ru. Tre­nu­tač­no se pri­ka­zu­ju re­pri­ze “Bi­tan­gi i prin­ce­za” gdje glu­mi­te od­vjet­ni­ka Te­odo­ra Friš­či­ća ko­je­ga je os­ta­vi­la že­na. Sad kad gle­da­te s od­ma­kom, jes­te li za­do­volj­ni ka­ko ste utje­lo­vi­li tog “ne­sret­ni­ka” ko­ji se za­is­ta vi­še ne mo­že raz­li­ko­va­ti od vas osob­no? “Bi­tan­ge i prin­ce­ze” je jed­na od onih se­ri­ja ko­je os­ta­ju za sva vre­me­na i gle­da je sva­ka no­va ge­ne­ra­ci­ja. I da ni­sam glu­mio u njoj, bio bih nje­zin fan i vjer­ni gle­da­telj. U Vr­do­lja­ko­voj “Du­goj mrač­noj no­ći” bi­li ste od­lič­ni kao ope­ra­ti­vac OZNE ko­ji šo­go­ra smje­šta na Go­li otok. Mis­li­te li da smo iz­aš­li iz “mrač­nih vre­me­na” ili nas sva­kod­ne­vi­ca kons­tant­no vra­ća u proš­lost? Mis­lim da sva­ko vri­je­me ima svo­je Go­le oto­ke, ne­ki su oku ne­vid­lji­vi, ali jed­na­ko bol­ni. A na­čin na ko­ji mi gle­da­mo i re­cik­li­ra­mo proš­lost us­kra­ću­je nam svje­tli­ju bu­duć­nost. Od 1995. osva­ja­te broj­ne na­gra­de; sva­ko­me je na­rav­no dra­go kad je nje­gov rad pre­poz­nat, no ko­ju bis­te na­gra­du iz­dvo­ji­li? Naj­dra­že su mi na­gra­de pu­bli­ke, dra­že od na­gra­da ži­ri­ja. Zbog pu­bli­ke i ra­dim ovaj po­sao. Le­že li vam vi­še ulo­ge u ko­me­di­ja­ma ili u oz­bilj­ni­jim dram­skim ko­ma­di­ma? Ne­ka­ko sam vi­še u ko­me­di­ja­ma pa uži­vam kad imam pri­li­ku po­hr­va­ti se s ne­kom dram­skom ulo­gom. Ka­da igraš jed­no, ne­dos­ta­je ti dru­go, ali mis­lim da je moj duh vi­še “ko­me­di­ja­ški”. Na ko­jem pro­jek­tu sad ra­di­te? Tre­nu­tač­no ra­dim s Iva­nom Le­om Le­mom na no­vom autor­skom pro­jek­tu, a tu su i “Po­tje­ra”, pred­sta­ve... Ko­ga bi ste vo­lje­li utje­lo­vi­ti u ka­za­li­štu, a još nis­te ima­li pri­li­ku? Ne­mam tak­vih že­lja. Mis­lim da ću tek na­pi­sa­ti lik iz sno­va i utje­lo­vi­ti ga. Ima­te Ne­mam, pos­to­je sa­mo glum­ci ko­je vo­lim i ci­je­nim. li glu­mač­ke uzo­re? Ko­ga bi od no­vi­jih re­da­te­lja s film­ske sce­ne iz­dvo­ji­li, pu­bli­ka se po­s­ljed­njih go­di­na po­če­la vra­ća­ti u ki­no hr­vat­skom fil­mu na­kon lo­še ki­ne­ma­to­gra­fi­je de­ve­de­se­tih? Pri­je sve­ga bi­smo tre­ba­li ma­lo vi­še vo­lje­ti svoj film, a bi­lo bi li­je­po ka­da bi svi da­ro­vi­ti re­da­te­lji do­bi­li pri­li­ku. Ova­ko mno­gi os­ta­nu na rek­la­ma­ma pa je te­ško od­go­vo­ri­ti na ovo pi­ta­nje. Jer Matanić, Ku­le­no­vić ili Nu­ić vi­še ni­su no­vi. Sa Še­re­gi­jem sam se, re­ci­mo, na­šao na is­toj val­noj du­lji­ni.

Ka­ri­je­ru TV voditelja za­po­če­li ste 2002. Tko je u va­ma vi­dio po­ten­ci­jal i vo­di­telj­ski ta­lent te vas po­zvao kao oso­bu ko­ja mo­že vo­di­ti naj­gle­da­ni­je kvi­zo­ve? Ma­ja Jur­ko­vić i La­zo Go­lu­ža, mo­ji te­le­vi­zij­ski ma­ma i ta­ta... Vo­di­telj­ska ka­ri­je­ra za­po­če­la je s kvi­zom “Tko že­li bi­ti mi­li­ju­naš”, ko­ji je po­pu­la­ran u ci­je­lom svi­je­tu i u sva­koj ga zem­lji vo­de naj­po­pu­lar­ni­ji vo­di­te­lji. Ka­ko ste se osje­ća­li kad su baš vas iz­a­bra­li? Ni­sam maštao o TV ka­ri­je­ri, to se do­go­di­lo slu­čaj­no i pos­ta­lo ve­lik dio mog ži­vo­ta. Bio sam sre­tan ia­ko sam znao da se od me­ne pu­no oče­ku­je. Vje­ro­vao sam u se­be, os­ta­lo vi pro­ci­je­ni­te. Na­jav­ljen je i po­vra­tak spo­me­nu­tog kvi­za – jes­te li sret­ni što

Sa su­pru­gom Lej­lom u bra­ku je već 11 go­di­na, a ka­že ka­ko još uvi­jek ima­ju osje­ćaj kao da su za­jed­no tek ne­ko­li­ko go­di­na

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.