SI­NI­ŠA RU­ŽIĆ O OZ­BILJ­NOJ KRIZI U NA­ŠIM KA­ZA­LI­ŠTI­MA

Za­gre­bač­kog glum­ca gle­da­mo u hit-se­ri­ji “Na granici”, gdje glu­mi na­čel­ni­ka To­mu Bo­ba­na, što mu je pr­va ve­ća ulo­ga u te­le­no­ve­la­ma

Vecernji list - Hrvatska - Ekran - - Sadrzaj - Pi­še: Sa­mir Mil­la Sni­mio: No­va TV

Ve­li­ki ovo­je­sen­ski hit No­ve TV se­ri­ja je “Na granici” ko­ja je od­mah pos­ta­la naj­gle­da­ni­ja dram­ska se­ri­ja na do­ma­ćim te­le­vi­zi­ja­ma. Jed­nu od glav­nih ulo­ga po­li­cij­skog na­čel­ni­ka To­me Bo­ba­na igra Si­ni­ša Ru­žić, poz­na­ti za­gre­bač­ki glu­mac s du­go­go­diš­njim sta­žem u ka­za­li­štu Ga­vel­la. Ru­ži­ću je ovo pr­va ve­ća ulo­ga u dnev­noj dram­skoj se­ri­ji, a ka­že da se sna­šao kao ri­ba u vo­di. – Od­go­va­ra mi ja­ko ova eki­pa u se­ri­ji i na No­voj TV. Pis­ci pi­šu ta­len­ti­ra­no i du­ho­vi­to, a svi čla­no­vi eki­pe, i teh­nič­ke i umjet­nič­ke, kraj­nje su pro­fe­si­onal­ni. Svat­ko zna što ra­di i ra­di to naj­bo­lje. Pri­tom ima do­volj­no pros­to­ra za ze­zan­ci­ju, mi glum­ci stal­no smiš­lja­mo ne­ke što­so­ve i spač­ke da za­ba­vi­mo i se­be i eki­pu. Imam po­tre­bu i že­lju da lju­di bu­du ras­po­lo­že­ni. I ovaj tekst i ma­te­ri­jal daje nam puno pri­li­ka da se po­ka­že­mo kao ko­mi­ča­ri – ka­že Ru­žić i do­da­je ka­ko naj­bo­lje su­ra­đu­je s Mar­kom (Fi­lip Ju­ri­čić) i po­li­caj­ci­ma Zden­kom (Mi­jo Ke­vo) i še­fi­com Želj­kom (Sa­ra Mo­ser). – Na­rav­no, tu je i mo­ja ti­ha pat­nja, ne­pri­ja­te­lji­ca Zor­ka (Nina Erak) i don Bo­žo (Fa­bi­jan Pa­vao Me­dve­šek). Ja­ko sam se za­bav­ljao sni­ma­ju­ći i s Kar­men ko­ja igra mo­ju že­nu Ga­bi, i s Ner­mi­nom i El­vi­rom. Us­tva­ri, sa svi­ma se iz­vr­s­no sla­žem i stal­no smiš­lja­mo ka­ko da os­ta­ne­mo u do­broj for­mi. Ra­di se puno, pla­će­ni smo do­bro, mo­raš bi­ti iz­vr­stan i ne­ma mjes­ta ne­ga­ti­vi – za­do­volj­no ka­že Ru­žić. Za ulo­gu po­li­caj­ca To­me Bo­ba­na ni­je se pri­pre­mao raz­go­va­ra­ju­ći s po­li­caj­ci­ma, no ka­že da ima puno prijatelja u po­li­ci­ji i do­bro zna s či­me se sve su­sre­ću. – Znam da ih broj­na ogra­ni­če­nja i pra­vi­la čes­to ogra­ni­ča­va­ju da se is­tin­ski su­oče s kri­mi­nal­ci­ma i bez­a­ko­njem. I što, kad ne­kog ulo­ve, pra­vo­su­đe ga čes­to pus­ti i sav trud pa­da u vo­du. Za sa­da mi je naj­ve­ći iz­a­zov ima­ti po­li­cij­ski po­jas pun sve­ga, pi­štolj, pen­drek, ko­mu­ni­ka­ci­ju, svu opre­mu i s ti­me sjes­ti u auto ili u bi­lo ko­ji sto­lac. Bu­du­ći da sam ma­lo kor­pu­lent­ni­ji, dos­ta je to zah­tjev­no – sa smi­je­škom ka­že Ru­žić ko­ji je pro­na­šao dos­ta slič­nos­ti sa svo­jim li­kom – is­kre­nost, pre­da­nost ra­du, pre­ve­li­ku po­žr­tvov­nost, raz­ne tur­bu­len­ci­je u pos­lov­noj hi­je­rar­hi­ji, sklo­nost fi­noj hra­ni, po­tre­bu da do­dat­no objaš­nja­va ono što je već jas­no i pe­dant­nost. Ru­žić ne­ma glu­mač­kih uzo­ra, no pro­uča­vao je puno glu­ma­ca i shva­tio

da pri­je sve­ga tre­ba po­što­va­ti svo­je ka­rak­te­ris­ti­ke i osobnost i na to­me još upo­treb­lja­va­ti glumačku teh­ni­ku. Iza nje­ga je 20 go­di­na ra­da u Ga­vel­li i još ne­ko­li­ko go­di­na su­rad­nje pri­je to­ga. – Ka­za­li­šte Ga­vel­la neo­dvo­jiv je dio mo­jeg pro­fe­si­onal­nog i pri­vat­nog ži­vo­ta, u ko­jem sam do­ži­vio i naj­ljep­še i naj­te­že tre­nut­ke. I na to­me sam za­hva­lan. Ra­do sam igrao Mla­de­na u „Nosi nas ri­je­ka“El­vi­sa Boš­nja­ka i mač­ka Be­he­mo­ta u „Maj­sto­ru i Mar­ga­ri­ti“. Žao mi je što vi­še ne igra­ju „Pri­če iz beč­ke šu­me“i što se ni­sam oku­šao u Če­ho­vu i Kr­le­ži. Kr­le­žu obo­ža­vam i tu sam jak. Mo­žda to sa­mo ja mis­lim – ka­že Ru­žić ko­ji se ove go­di­ne i na­tje­cao za mjes­to rav­na­te­lja Ga­vel­le. – Imao sam vr­lo pre­ciz­nu i re­al­nu ide­ju ka­ko to ka­za­li­šte pos­ta­vi­ti na jed­nu dru­gu ra­zi­nu, no to oči­to ni­je ni­kog za­ni­ma­lo. Ako Ka­za­liš­nom vi­je­ću i Ure­du za kul­tu­ru ni­je važ­no da ja ga­ran­ti­ram da ću do­ni­je­ti dva mi­li­ju­na ku­na u če­ti­ri go­di­ne za pro­duk­ci­ju i pro­jek­te, ako ni­kom ni­je važ­no da se rad­ni i umjet­nič­ki pro­ce­si odvi­ja­ju na naj­su­vre­me­ni­ji na­čin, on­da niš, kaj bi rek­li sta­ri Za­grep­čan­ci. Ako ima­te Ka­za­liš­no vi­je­će ko­je ra­di pro­tu­za­ko­ni­to i ko­jim iz­va­na uprav­lja vo­đa jed­ne smi­ješ­ne stran­či­ce šte­to­či­na, ako gra­do­na­čel­ni­ka ne za­ni­ma­ju mo­je pri­ja­ve i upi­ti na ra­čun tih ne­za­ko­ni­tos­ti, on­da niš. Svi go­vo­re o transparentnosti, a kri­mi­nal, ko­rup­ci­ja i in­te­res­na uve­za­nost su sveprisutni. Moj program za rav­na­te­lja je ta­mo, mo­gli su ga pro­či­ta­ti, no još me nit­ko ni­je na­zvao i re­kao: “Pa daj­te, g. Ru­žić, evo pri­li­ke, uči­ni­te ne­što.” Ni­ko­ga ni­je bri­ga. To da je po­li­ti­ku bri­ga za gra­đa­ne i nji­hov no­vac, to je jed­na ve­li­ka laž – is­kre­no ka­že Ru­žić ko­ji se i po­li­tič­ki ak­ti­vi­rao kao član Mos­ta. – Ri­jet­kost je da glum­ci otvo­re­no go­vo­re o po­li­ti­ci jer se bo­je da će iz­gu­bi­ti pla­će, an­ga­žma­ne, da će se uda­lji­ti od pu­bli­ke. Bo­lje go­vo­ri­ti o ne­utral­nim stva­ri­ma i ne iz­no­si­ti svo­je mišljenje. Tak­ve bez­boj­ne i ne­važ­ne in­ter­v­jue či­ta­mo svaki dan. Luk­suz­ne ne­bit­ne ša­re­ne la­ži o ne­kom na­vod­nom gla­mu­ru. A me­ne za­ni­ma­ju re­al­ni lju­di, rad­ni­ci, pro­s­vje­ta­ri, lju­di ko­ji se bo­re. Mi ima­mo si­tu­aci­ju da se lju­di u ka­za­li­štu pri­ma­ju u 80% slu­ča­je­va pre­ko na­mje­šte­ne si­tu­aci­je, bez jav­nog na­tje­ča­ja. Ta­ko je i svug­dje i u gra­du i dr­ža­vi. O če­mu on­da pri­ča­mo, o ko­jem na­pret­ku Hr­vat­ske? Kao vjer­nik ra­zo­ča­ran sam i Cr­k­vom ko­ja bi tre­ba­la us­ta­ti pro­tiv

SVI GO­VO­RE O TRANSPARENTNOSTI, A KRI­MI­NAL I KO­RUP­CI­JA SU SVEPRISUTNI

svih tih na­ka­rad­nos­ti ko­je idu pro­tiv i Bož­jih i zdra­vo­ra­zum­skih za­ko­na. Ali oni šu­te. Na­ža­lost, i bra­ni­te­lji šu­te. Ra­zo­ča­ra­nje – ka­že Ru­žić. Što se ka­za­li­šta ti­če, pri­pre­ma no­vu pred­sta­vu po knji­zi Da­mi­ra Ka­ra­ka­ša „ Ka­ko sam ušao u Eu­ro­pu“, u ko­joj opi­su­je put mla­dog Li­ča­ni­na u Fran­cu­sku, gdje svi­ra na ces­ti na­kon sve­ga što je pro­šao u dje­tinj­stvu i u ra­tu. – Ka­ra­ka­ša sam ot­krio dav­no, pri­je svih, čak me se spo­mi­nje u toj knji­zi, a iz­vest ću ga pos­li­je svih. De­set go­di­na spre­mam se da na­pra­vim tu pred­sta­vu, u svo­joj pro­duk­ci­ji, i, na­rav­no, radit ću je s Kre­šom Do­len­či­ćem, ko­ji me za­du­žio u ži­vo­tu, i mis­lim da će­mo sad za­blis­ta­ti – ve­li Ru­žić, ko­ji pla­ni­ra i stan­dup show, a že­lja mu je i oku­ša­ti se u ko­mič­nom showu na te­le­vi­zi­ji. A pri­je to­ga mo­žda ga po­nov­no vi­di­mo i u ne­kom od kvi­zo­va bu­du­ći da je već nas­tu­pao u Po­tje­ri. – Kvi­zo­ve obo­ža­vam, svi su kvi­za­ši čes­to sprem­ni­ci (bes)ko­ris­nog zna­nja. Ne­mam vre­me­na ot­kad sni­mam ići re­do­vi­to na pub-kvi­zo­ve, ali imam ve­li­ku že­lju da ko­nač­no po­bi­je­dim u Po­tje­ri, da do­ka­žem se­bi i dru­gi­ma da to mo­gu. TV kvi­zo­vi su je­di­no mjes­to u ovoj zem­lji gdje mlad, pa­me­tan i spo­so­ban zna­lac mo­že osvo­ji­ti lo­vu, bez pro­tek­ci­je i na­mje­štalj­ke – ka­že Ru­žić.

– Znam da po­li­caj­ce broj­na ogra­ni­če­nja i pra­vi­la čes­to ogra­ni­ča­va­ju da se is­tin­ski su­oče s kri­mi­nal­ci­ma i bez­a­ko­njem. I što, kad ne­kog ulo­ve, pra­vo­su­đe ga čes­to pus­ti i sav trud pa­da u vo­du – is­kre­no ka­že Si­ni­ša Ru­žić ko­ji se ni­je puno pri­pre­mao za ulo­gu To­me Bo­ba­na

Ru­žić pri­pre­ma mo­no­dra­mu “Ka­ko sam ušao u Eu­ro­pu” po knji­zi Da­mi­ra Ka­ra­ka­ša, a že­lja mu je na­pra­vi­ti i stan­dup show

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.