DANIJELA MARTINOVIĆ O NOVOM PRAVCU U ŽIVOTU

Pje­va­či­ca je već vi­še od de­set­lje­ća po­sve­će­na du­hov­nos­ti, a svo­jim spoz­na­ja­ma od­ne­dav­no utje­če i na dru­ge lju­de

Vecernji list - Hrvatska - Ekran - - Sadržˇaj - Raz­go­va­ra­la: Mia Bu­va Sni­mi­li: Go­ran Ma­ti­ja­šec, Ma­rio Po­je

Go­to­vo tri de­set­lje­ća pje­va­či­ca Danijela Martinović us­pješ­no plo­vi es­trad­nim vo­da­ma. Ne­ka­daš­nja pje­va­či­ca gru­pe Ma­ga­zin sta­sa­la je u jed­nu od naj­o­mi­lje­ni­jih do­ma­ćih iz­vo­đa­či­ca iza ko­je je us­pješ­na sa­mos­tal­na ka­ri­je­ra. Glaz­ba je Da­ni­je­li odu­vi­jek bi­la na pr­vo­me mjes­tu iako u po­s­ljed­nje vri­je­me sve vi­še za­ni­ma­nja priv­la­či i nje­zi­na du­hov­na stra­na. Po­sve­ti­la se pro­uča­va­nju raz­nih me­to­da sa­mos­poz­na­je pa danas, osim u glaz­bi, uži­va i di­je­le­ći životne savjete svima kojima je pomoć po­treb­na.

Ne­dav­no ste po­nov­no na­pra­vi­li ma­li is­ko­rak s es­tra­de. Na kon­fe­ren­ci­ji TedxZa­greb odr­ža­li ste in­s­pi­ra­ti­van go­vor o pos­ti­za­nju ži­vot­nog za­do­volj­stva. Kak­ve su bi­le re­ak­ci­je pu­bli­ke?

Ka­da sam pri­mi­la po­ziv da nas­tu­pim na ovo­go­diš­njem TEDx-u bi­la sam iz­ne­na­đe­na i po­čaš­će­na. Du­lje vri­je­me pra­tim TEDx i on­dje sam ču­la za­is­ta pre­div­ne lju­de iz ci­je­log svi­je­ta ko­ji su go­vo­ri­li o raz­nim te­ma­ma. S ob­zi­rom na to da se ra­di o naj­ve­ćoj svjet­skoj plat­for­mi na ko­joj se pre­zen­ti­ra­ju ide­je vri­jed­ne ši­re­nja, zna­la sam da je to pra­vo mjes­to na ko­jem ću pr­vi put pred­sta­vi­ti jed­nu dru­gu se­be.

Ka­da ste shva­ti­li da vlas­ti­tim is­kus­tvom i spoz­na­ja­ma že­li­te utje­ca­ti na tu­đe ži­vo­te?

Ka­da na­pra­vi­te bi­lo ko­ju po­zi­tiv­nu pro­mje­nu u svom životu i ka­da pr­vo osje­ti­te, a on­da i vi­di­te u opip­lji­vom svi­je­tu što su to pro­mje­ne do­ni­je­le u vaš ži­vot po­že­li­te to pre­ni­je­ti ci­je­lom svi­je­tu po hit­nom pos­tup­ku že­le­ći da svi ljudi osje­te is­to što ste osje­ti­li i vi, ali to ne ide ta­ko. Na­ša pro­mje­na sa­mo je naš osob­ni do­živ­ljaj, a ka­ko, ka­da i ko­jim tem­pom će se net­ko pro­mi­je­ni­ti i ho­će li se uopće pro­mi­je­ni­ti ni­je na­ša vo­lja ni naš iz­bor. To je slo­bod­na vo­lja sva­kog po­je­din­ca. Ka­da sam smi­ri­la pr­vot­nu ushi­će­nost po­če­la sam jed­nos­tav­no tu pu­no­ću ži­vje­ti, a ljudi su sa­mo po­če­li pri­la­zi­ti i pi­ta­ti savjete za odre­đe­ne si­tu­aci­je u kojima su se naš­li. U početku oni iz mo­je ne­po­sred­ne bli­zi­ne, a zatim i oni ko­ji su me ma­lo ili čak ni­ma­lo poz­na­va­li.

Na­mje­ra­va­te li nas­ta­vi­ti u tom smje­ru? Što je idu­ći ko­rak?

To mi je lju­bav jed­na­ka kao i pje­va­nje. Vr­lo in­ten­ziv­no pu­nih 13 go­di­na po­sve­će­na sam pro­uča­va­nju raz­nih me­to­da sa­mos­poz­na­je. Kad ka­žem vr­lo in­ten­ziv­no on­da mis­lim dos­lov­no sva­ki dan po ne­ko­li­ko sa­ti. Uči­la sam od pre­div­nih, ve­li­kih uči­te­lja, slu­ša­la vr­hun­ske pre­da­va­če i si­gur­no ću nas­ta­vi­ti tim pu­tem. Ka­da sam za­ko­ra­či­la na tu sta- zu shva­ti­la sam da ni­ka­mo ne­ću i ne mo­gu sti­ći jer ci­lja ne­ma u onom obli­ku kak­vim ga mi do­živ­lja­va­mo. U du­hov­nom svi­je­tu cilj je pu­to­va­nje. Ta spoz­na­ja me ra­zo­ru­ža­la i pot­pu­no os­lo­bo­di­la. Upra­vo sam se vra­ti­la iz Za­dra gdje sam u cr­k­vi sv. Fra­ne odr­ža­la go­vor “Pu­te­vi­ma jed­ne mo­li­tve”. Otiš­la sam na po­ziv brač­nog pa­ra Blas­lov. Ta­nja Blas­lov pro­naš­la je mo­li­tvu ko­ju sam na­pi­sa­la u “Ša­la­bah­te­ru ži­vo­ta” i po­če­la je di­je­li­ti kao pok­lon lju­di­ma pa je mo­li­tva otiš­la sve do da­le­ke Aus­tra­li­je. Vo­lje­la bih vam pri­bli­ži­ti ka­ko je bi­lo tu ve­čer, ali za­sad mi ne­dos­ta­ju pra­ve ri­je­či jer se do­go­di­la neo­pi­si­va ča­ro­li­ja.

U svom go­vo­ru pro­go­vo­ri­li ste o pos­ti­za­nju za­do­volj­stva, ali i o prev­la­da­va­nju bo­li. Ko­je su to bo­li os­ta­vi­le najveće ožilj­ke na va­šem životu?

Te­ma ovo­go­diš­njeg TEDx-a bi­lo je za­do­volj­stvo, a ja sam go­vo­ri­la o to­me ka­ko sa­mo pro­la­ze­ći kroz bol mo­že­mo is­ku­si­ti pra­vo za­do­volj­stvo. Te­melj­na bol i tre­nu­tak ka­da će­mo je do­ži­vje­ti ovi­si o mno­go­če­mu, ali pre­sud­na je na­ša osob­nost i na­čin na ko­ji per­ci­pi­ra­mo stva- ri. Kod me­ne su se do­ga­đa­le mno­ge vid­lji­ve, ali i one oku ne­vid­lji­ve si­tu­aci­je ko­je su pro­uz­ro­či­le vr­lo ve­li­ku bol ko­ja me u početku ja­ko pla­ši­la sve dok nisam upoz­na­la me­ha­niz­me stva­ra­nja i ras­tva­ra­nja bo­li. Sa­da sa si­gur­noš­ću znam da sam s njom otvo­ri­la vra­ta svo­je is­tin­ske pu­ni­ne.

Ka­ko danas re­agi­ra­te na bol? Mo­že li se spoz­na­ja­ma kojima vla­da­te ta ne­ga­tiv­na emo­ci­ja pot­pu­no po­tis­nu­ti?

Naj­ve­ća je po­gre­ška upra­vo to što se bol po­ti­sku­je. Ta je re­ak­ci­ja pri­rod­ni me­ha­ni­zam sva­ko­ga čo­vje­ka ka­ko bi se za­šti­tio od bo­li ko­ju je do­ži­vio dok je bio ne­mo­ćan i nes­po­so­ban shva­ti­ti i pro­ce­su­ira­ti okol­nos­ti pod kojima je bol nas­ta­la pa je ni­ka­ko ne že­li po­no­vo is­ku­si­ti. Osim sa­mog osje­ća­ja ko­ji do­no­si bol, ko­ja bi što dru­go ne­go bo­lje­la, jav­lja se strah da tu bol ne­će­mo mo­ći kon­tro­li­ra­ti, a sve to či­ni ne­ra­zvi­je­na dje­čja svi­jest u na­ma jer su svi te­me­lji bo­li nas­ta­li i nas­ta­ju do sed­me go­di­ne ži­vo­ta. Tak­vim po­na­ša­njem do­ga­đa se su­pro­tan efekt jer sva­kim po­ti­ski­va­njem tvr­da, uča­hu­re­na ener­gi­ja bo­li sa­mo se još ma­lo po­ja­ča sva­kim slje­de­ćim za­ne­ma­ri­va­njem i po­ti­ski­va­njem, a do­ga­đa se da svjes­no a naj­češ­će ne­s­vjes­no sva­kod­nev­no po­ti­sku­je­mo bol ne­bro­je­no pu­ta. To pre­ras­ta u raz­ne po­re

me­ća­je bi­lo psi­hič­ke ili fi­zič­ke.

Pos­ta­li ste i the­ta-prak­ti­čar. Što toč­no po­dra­zu­mi­je­va taj po­jam?

The­ta prak­ti­čar ula­zi u the­ta sta­nje mo­žda­nih va­lo­va u kojima je ak­tiv­nost svjes­nog uma sve­de­na na mi­ni­mum pa prak­ti­čar mo­že jas­ni­je vi­dje­ti gdje se na­la­ze blo­ka­de kli­jen­ta i teh­ni­kom ih čis­ti­ti.

U če­mu sve po­ma­že the­ta is­cje­lji­va­nje? Pla­ni­ra­te li se ak­tiv­no ti­me ba­vi­ti?

Uvje­re­nja po kojima ži­vi­mo naj­ja­či su auto­pi­lot po ko­jem ži­vi­mo. Ka­da sam uči­la the­ta prak­su dobili smo ne­ko­li­ko is­prin­ta­nih lis­to­va naj­u­čes­ta­li­jih uvje­re­nja ko­ja ljudi ima­ju i bi­la sam osup­nu­ta ko­li­ko to­ga za­jed­nič­kog ima­mo. Naj­ljep­še je to što dok usva­ja­te zna­nja ra­di­te pr­vens­tve­no na se­bi i na ko­le­ga­ma ka­ko bis­te stek­li i usa­vr­ši­li vje­šti­nu te ka­ko bis­te vi­dje­li kon­kret­ne pro­mje­ne. The­ta je upot­pu­ni­la mo­je zna­nje, ali ne mis­lim se is­klju­či­vo njo­me ba­vi­ti jer sam upoz­na­la još mno­ge div­ne teh­ni­ke, ali kao kom­bi­na­ci­ju teh­ni­ka sva­ka­ko da.

Ko­li­ko vam du­hov­ne teh­ni­ke kojima vla­da­te po­ma­žu u es­trad­nim vo­da­ma? Ži­vot pod svje­tli­ma re­flek­to­ra čes­to ni­je ta­ko baj­ko­vit ka­ko iz­gle­da...

Pod re­flek­to­ri­ma sam od če­tr­na­es­te go­di­ne, ta­ko da je to za­is­ta mo­je pri­rod­no sta­ni­šte. Du­hov­ne teh­ni­ke ne­ma­ju se­lek­tiv­no čiš­će-

U POČETKU SU ME SAVJETE TRAŽILI BLISKI LJUDI, A ZATIM I ONI KO­JE UOPĆE NISAM POZNAVALA

nje već obu­hva­ća­ju sve ono što vi jes­te. Danas ne­mam po­tre­bu ni­ko­me se do­ka­zi­va­ti, ni­ka­mo i ni za čim ne tr­čim, ne bo­jim se tu­đeg miš­lje­nja, ne­mam po­tre­bu svima se svi­dje­ti. Je­di­no što že­lim je bi­ti vjer­na se­bi i sret­na, za dru­go je pre­ma­lo vre­me­na.

Pri­je dvi­je go­di­ne iz­da­li ste “Ša­la­bah­ter ži­vo­ta”, a u pri­pre­mi je i nas­ta­vak knji­ge. Po če­mu će se on raz­li­ko­va­ti od va­šeg knji­žev­nog pr­vi­jen­ca?

Svu­da, ali baš svu­da. U po­gle­du, sli­ci, sje­ća­nju, ma­šti, tre­nut­ku ko­ji uhva­tim dok nit­ko i ne zna da sam ga uhva­ti­la. Ja­ko mi se svi­đa je­dan za­pis iz “Ša­la­bah­te­ra 2” za ko­ji me in­s­pi­ri­rao list ko­ji sam uhva­ti­la po­gle­dom dok je po­la­ga­no pa­dao no­šen la­ga­nim po­vje­tar­cem. Ima mno­go sli­ka iz mo­ga ži­vo­ta, ali nisam ni­ko­mu ot­kri­la ko­je su to sli­ke – to je sa­mo mo­ja taj­na.

Po­čet­kom go­di­ne po­sje­ti­li ste Azi­ju. Či­me vas je Ne­pal pri­vu­kao?

Htje­la sam vi­dje­ti ka­ko iz­gle­da­ju ljudi ko­ji su to­li­ko si­ro­maš­ni, a uvi­jek na­smi­ja­ni, sret­ni i lju­baz­ni. Bi­lo je div­no.

Na druš­tve­nim mre­ža­ma ta­da ste obja­vi­li i fo­to­gra­fi­ju uz opis: “Po­ne­kad je po­treb­no ot­pu­to­va­ti mi­lja­ma da­le­ko, da bi se ta­mo neg­dje, gdje nas ni­šta pod­sje­ća na ni­šta, gdje ni­šta ne na­li­ku­je ni­čem vi­đe­nom, a pro­na­đe­mo iz­gub­lje­ni dio se­be...”. Ko­ji ste to dio se­be pro­naš­li na tom pu­to­va­nju?

Ako pu­tu­je­te sa­mo za­to da smi­ri­te ne­mir u se­bi, zna­či da iz­van se­be tra­ži­te rje­še­nje i spas, a to ni­je mo­gu­će. Sve što je u na­ma je u na­ma, a ne iz­van nas. U tom slu­ča­ju pu­to­va­nje nas mo­že sa­mo tre­nu­tač­no umi­ri­ti, ali ne i traj­no smi­ri­ti. Pi­ta­nje je tre­nut­ka ka­da će opet ne­mir is­pli­va­ti, ali ako pu­tu­je­mo zbog ši­re­nja sli­ke ukup­nos­ti pu­to­va­nja su ne­za­mje­nji­va i neo­p­hod­na.

Spre­ma­te li se usko­ro po­nov­no na ne­ko pu­to­va­nje?

Sre­di­nom si­ječ­nja pu­tu­jem u Tek­sas na mje­sec da­na i već sam po­če­la od­bro­ja­va­ti.

Za­jed­no s Jo­lom ot­pje­va­li ste nas­lov­nu pje­smu za TV se­ri­ju “Na gra­ni­ci”. Jes­te li us­pje­li po­pra­ti­ti ko­ju epi­zo­du se­ri­je? Gle­da­te li uopće te­le­vi­zi­ju u pri­vat­no vri­je­me? Kak­vi vas sa­dr­ža­ji naj­vi­še opu­šta­ju?

Su­rad­nja s Jo­lom me ja­ko ve­se­li jer je on pre­di­van čo­vjek da vas s njim ap­so­lut­no sve ve­se­li. Nje­mu je ži­vot jed­no ve­li­ko ma­tu­ral­no pu­to­va­nje i tu is­kon­sku ra­dost pos­to­ja­nja jed­nos­tav­no ra­si­pa oko­lo. Ko­mer­ci­jal­ni TV pro­gram već du­go ne gle­dam i ja­ko sam za­do­volj­na tom od­lu­kom kad sam vi­dje­la ko­li­ko mi vre­me­na os­ta­je za sve stva­ri kojima se do­is­ta ra­du­jem. Gle­dam emi­si­je ko­je me in­te­re­si­ra­ju, a do­ku­men­tar­ce obo­ža­vam. Ima ih to­li­ko do­brih da os­ta­ne­te bez da­ha.

Gdje će­te pro­ves­ti blag­da­ne? Ka­ko iz­gle­da Bo­žić u va­šoj obi­te­lji?

Bad­njak mi je naj­dra­ži dan u go­di­ni. Uvi­jek sam s obi­te­lji i pri­ja­te­lji­ma, a kru­na tih blag­dan­skih da­na je kad na­kon bo­žić­nog ruč­ka za­pje­va­mo bo­žić­ne pje­sme, a ta­ta vo­di pr­vi glas. To ne­ma ci­je­nu.

Ima­te li pla­no­ve za do­ček No­ve go­di­ne? Ho­će li to i ovaj put bi­ti rad­no?

Još nisam usvo­ji­la ri­ječ rad ka­da pje­vam i to je za­pra­vo su­per jer zna­či da do­is­ta uži­vam. Što ima ljep­še ne­go ući pje­va­ju­ći u no­vo ka­len­dar­sko po­glav­lje.

Go­di­na je na iz­ma­ku. Kak­va vam je bi­la 2018.? Bis­te li ne­što pro­mi­je­ni­li u ovoj go­di­ni da mo­že­te?

Ni­ka­da ni­šta ne bih mi­je­nja­la, a s 2018. sam baš za­do­volj­na.

Što si že­li­te u 2019. go­di­ni?

Zdrav­lja, mi­ra, osmi­je­ha, lju­ba­vi, bli­zi­ne naj­dra­žih.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.