NOVA SERIJA ROBERTA KNJAZA

Vecernji list - Hrvatska - Ekran - - Sadržˇaj - Na­pi­sa­la: Ana Ten­že­ra Fo­to­gra­fi­je: pri­vat­ni al­bum

Ne­ma vjer­nog gle­da­te­lja te­le­vi­zi­je ko­ji se ne odu­še­vi kad ču­je da Robert Knjaz spre­ma ne­što no­vo. Za­le­đe, Sv­la­či­oni­ca, Ko­le­dži­com po svi­je­tu, za ko­ju je bio i na­gra­đen Ve­čer­nja­ko­vim ekra­nom, sa­mo su ne­ki nje­go­vi pro­jek­ti ko­ji vas za­li­je­pe za te­le­vi­zor od po­čet­ka do du­ho­vi­te od­jav­ne špi­ce: “Pri­pre­mi­li Robert Knjaz i pri­ja­te­lji”. Ino­va­tor u sve­mu – od ide­je, ma­što­vi­tog sce­na­ri­ja, do­da­va­nja efe­ka­ta je­dins­tven je na hr­vat­skoj te­le­vi­zij­skoj sce­ni. U po­vo­du nje­go­va no­vog pro­jek­ta “Najveće svjetske fešte”, ko­ji se po­či­nje emi­ti­ra­ti u ne­dje­lju 9. pro­sin­ca go­vo­rio nam je o svo­jim pu­to­va­nji­ma i sni­ma­nji­ma, stre­su i or­ga­ni­za­ci­ji, stu­dent­skim da­ni­ma, ali i ka­ko bi po­pra­vio pro­gram jav­ne te­le­vi­zi­je. Na­kon dvi­je se­zo­ne od­lič­no pri­hva­će­nih “Hr­vat­skih ve­li­ka­na” Knjaz je za­klju­čio da je pra­vo vri­je­me da odah­ne od oz­bilj­nih te­ma i da kre­ne ra­di­ti ne­što no­vo i dru­ga­či­je – što i jest za­da­tak te­le­vi­zi­je: da iz­ne­na­di, da svo­jim gle­da­te­lji­ma sva­ko ma­lo po­nu­di ne­što no­vo, ka­ko bi pro­gram bio što raz­no­li­ki­ji i za­nim­lji­vi­ji. – Fešte nas pra­te od ro­đe­nja do smr­ti, to je ne­što što svi vo­li­mo, gdje smo svi ve­se­li, op­ti­mis­tič­ni, sret­ni. Se­ri­jal “Najveće svjetske fešte” pri­li­ka je da upoz­na­mo sve te zem­lje, kul­tu­re i dr­ža­ve na je­dan druk­či­ji, za­nim­lji­vi­ji, opu­šte­ni­ji i, re­kao bih, te­le­vi­zič­ni­ji na­čin. Najveće svjetske fešte se­ri­jal je od osam epi­zo­da u kojima pri­ka­zu­je­mo de­vet ve­li­kih, spek­ta­ku­lar­nih, za­bav­nih i lu­dih svjet­skih

fe­šti – opi­su­je Knjaz svoj naj­no­vi­ji pro­jekt. Ne mo­že iz­dvo­ji­ti ni je­dan fes­ti­val jer je sva­ki na ne­ki na­čin bio spek­ta­ku­la­ran. – Utr­ka s bi­ko­vi­ma u Pam­plo­ni bi­la je naj­o­pas­ni­ji fes­ti­val jer tu je mno­gi­ma za­is­ta “gla­va u tor­bi”. Tra­je de­vet da­na, u grad ve­li­či­ne Spli­ta do­đe go­to­vo mi­li­jun ljudi, svi su u bi­je­lom i cr­ve­nom, fešta se dva­de­set i če­ti­ri sa­ta dnev­no i sva­ki se dan tr­či s bi­ko­vi­ma. Dak­le, vr­lo, vr­lo adre­na­lin­ska fešta, s tim da je utr­ka s bi­ko­vi­ma sa­mo dio fešte. Čak če­ti­ris­to eve­na­ta do­ga­đa se u Pam­plo­ni za vri­je­me fes­ti­va­la San Fer­min. To­ma­ti­na, naj­ve­ća svjet­ska bor­ba raj­či­ca­ma, bi­zar­na je fešta ga­đa­nja raj­či­ca­ma ko­ju je stvar­no vri­je­di­lo vi­dje­ti. Sta­ra je vi­še de­set­lje­ća, do­la­zi vi­še od dva­de­set ti­su­ća ljudi sa svih stra­na svi­je­ta s pla­će­nim kar­ta­ma da bi se sat vre­me­na bje­so­muč­no ga­đa­lo raj­či­ca­ma. Iako zvu­či be­smis­le­no, na kra­ju pri­če lo­kal­na za­jed­ni­ca ima sjaj­nu za­ra­du kroz taj lu­di “pa­ra­dajz-tu­ri­zam”. Ok­to­ber­fest ne treba pu­no objaš­nja­va­ti. To je san sva­kog odras­log Hr­va­ta pa ni­je ni ču­do da ga u dva tjed­na odr­ža­va­nja po­sje­ti se­dam mi­li­ju­na ljudi i da se po­pi­je se­dam mi­li­ju­na li­ta­ra pi­va. Uz to smo tu po­sje­ti­li i sni­mi­li je­di­ni europ­ski – cir­kus bu­ha! Cal­cio Sto­ri­co u Fi­ren­ci, po­vi­jes­ni no­go­met iz rim­skog do­ba u ko­jem dva­de­set se­dam pro­tiv dva­de­set se­dam igra­ča ju­ri­ša, tu­če se, bo­ri kao u gla­di­ja­tor­sko do­ba. S ob­zi­rom na to da je no­go­met danas naj­gle­da­ni­ja stvar na svi­je­tu, ja­ko je za­nim­lji­vo vi­dje­ti ka­ko je za­pra­vo no­go­met iz­gle­dao ne­kad. Fes­ti­val čo­ko­la­de u Pe­ru­gii za sve je sla­do­kus­ce. Ma­ra­ton la­đa u Met­ko­vi­ću, je­di­na hr­vat­ska fešta u ovom serijalu, na­pe­ta je, emo­tiv­na, lu­da... Ko­tr­lja­nje sa si­rom u Glo­uces­te­ru na in­ter­ne­tu će­te na­ći kao naj­ble­sa­vi­ju svjet­sku fe­štu. Pet ti­su­ća ljudi do­đe gle­da­ti ka­ko niz po­gi­belj­no str­mu pa­di­nu ljudi ju­re za si­rom, lo­me ru­ke, no­ge, ključ­ne kos­ti. No ni­šta im ni­je te­ško jer na­gra­da je – ko­lut si­ra! Go­ro­ka Show iz džun­gle Pa­pue No­ve Gvi­ne­je naj­eg­zo­tič­ni­ja je fešta, to je su­sret sto i pe­de­set ple­me­na iz džun­gle Pa­pue No­ve Gvi­ne­je, zna­či ple­me­na ko­ja su ne­kad bi­li ka­ni­bal­ska, či­je noš­nje po­tje­ču iz tog do­ba, ko­ji de fac­to još uvi­jek jed­nom no­gom ži­ve u ka­me­nom do­bu, a jed­nom no­gom u 2018. Uglav­nom u sva­koj sam fe­šti, u sva­koj epi­zo­di imao ne­ko­li­ko pu­ta ”vau” mo­ment! Bi­lo zbog te­me, bi­lo zbog ljudi ko­ji me okru­žu­ju, bi­lo zbog na­pe­tos­ti i adre­na­li­na ko­ji nam se ta­mo do­ga­đao – opi­su­je Knjaz ukrat­ko sve fes­ti­va­le ko­je je po­ho­dio sa su­rad­ni­ci­ma. Pu­no je iz­a­zo­va jer na fe­šta­ma ne­ko­li­ko tje­da­na pri­je vla­da or­ga­ni­za­cij­ski ka­os. Ka­ko do­la­ze sto­ti­ne ti­su­će ljudi sa svih stra­na svi­je­ta, Knjaz i eki­pa su­sre­ta­li su se s pro­ble­mi­ma po­put na­la­že­nja smje­šta­ja i lo­ka­ci­ja sni­ma­nja te su se mo­ra­li sna­la­zi­ti na li­cu mjes­ta.

– Dak­le, ideš ta­mo kao pa­do­bra­nac. Ali mis­lim da smo ovim se­ri­ja­lom us­pje­li do­ča­ra­ti ka­ko sve te fešte iz­gle­da­ju i da gle­da­te­lji mo­gu sa svog tro­sje­da uži­va­ti s ko­ki­ca­ma u ru­ci u fe­šta­ma i saz­na­ti o svim tim kul­tu­ra­ma, tra­di­ci­ja­ma, lu­dos­ti­ma. A s dru­ge stra­ne, Hr­vat­ska uve­li­ke ovi­si o tu­riz­mu pa je ovo pri­li­ka da na­ši tu­ris­tič­ki dje­lat­ni­ci do­bi­ju ide­ju ka­ko una­pri­je­di­ti po­nu­du jer sve te fešte do­no­se ek­s­tra­do­bit svo­jim or­ga­ni­za­to­ri­ma i za­jed­ni­ci u ko­joj se odr­ža­va­ju – sma­tra. Osim “fe­šti”, ra­di i 10 epi­zo­da talk-showa s no­go­me­ta­ši­ma za Pla­net sport i Li­gu pr­va­ka. – Tre­nu­tač­no pu­cam po ša­vo­vi­ma, ali ba­rem ra­dim dvi­je stva­ri ko­je mi pu­ne ba­te­ri­je, a to su no­go­met i najveće svjetske fešte. Pa je l’ mo­že bo­lje?! – pi­ta se Robert. Je­dan poz­na­ti te­le­vi­zij­ski ured­nik Knjaza je, od­gle­dav­ši emi­si­ju “Hr­vat­ski ve­li­ka­ni”, pro­zvao “Me­š­tro­vi­ćem te­le­vi­zi­je”. Iako je ti­je­kom ka­ri­je­re čuo kom­pli­me­na­ta ko­li­ko ih drugi ne ču­ju za vri­je­me tra­ja­nja rad­nog vi­je­ka, još uvi­jek skrom­no re­agi­ra na njih. – Aj­me, du­žan sam čo­vje­ku cu­gu, opas­nu cu­gu, ako to nis­te iz­mis­li­li, ako taj čo­vjek za­is­ta pos­to­ji. To je ve­li­ki kom­pli­ment za­to što je Me­š­tro­vić bio stvar­no ve­li­ki svjet­ski umjet­nik, ja mu nisam ni do ko­lje­na iako sam za­hva­lan na kom­pli­men­tu! Ali sad ste mi da­li raz­miš­lja­ti... Me­š­tro­vi­ću su do­la­zi­li i kla­nja­li se kra­lje­vi, me­ni se ne kla­nja­ju kra­lje­vi. Iako nisam ne­ka vi­si­na, ipak sam ma­lo vi­ši od nje­ga pa, aj­de, to mi je ma­lo dra­go. Nje­ga su za­ma­lo ubi­li, me­ne još ni­su, čak ni po­ku­ša­li, na­dam se da i ne­će. Nje­go­va dje­la os­tat će sto­lje­ći­ma pos­li­je nje­ga. Čis­to sum­njam da će mo­ja te­le­vi­zij­ska dje­la, prem­da se sad već to­ga ja­ko pu­no na­ku­pi­lo, os­ta­ti pos­li­je me­ne jer ta dje­la ima­ju pu­no kra­ći rok tra­ja­nja. To je, iz­me­đu os­ta­log, i raz­log za­što mo­ram sva­kih ne­ko­li­ko go­di­na ne­što iz­miš­lja­ti, jer ni­je do­volj­no da na­pra­viš je­dan hit kao u glaz­bi pa da če­tr­de­set go­di­na pos­li­je to net­ko pu­šta na dru­gom kra­ju svi­je­ta. Na­dam se da se sa­da ne­ću ne­po­vrat­no uobra­zi­ti... I oće­la­vje­ti kao Me­štar – smi­je se. Hva­li svo­je su­rad­ni­ke bez kojih ni­šta ne bi mo­glo bi­ti iz­ve­de­no: – Čak ni Me­ssi ne mo­že za­bi­ti gol ako mu net­ko ne do­da lop­tu. Kao i u sva­kom pos­lu, uvi­jek pos­to­ji ne­ka lo­ko­mo­ti­va od ko­je treba kre­nu­ti, ne­ka ini­ci­ja­ti­va, pa je ta­ko i u mom slu­ča­ju. Ide­ja kre­će od me­ne, kad se od­lu­čim ko­ji ću i ka­kav kon­cept ra­di­ti idu­će se­zo­ne, on­da oku­pim eki­pu ko­ja to mo­že kva­li­tet­no pro­du­ci­ra­ti i po­ku­šam ih us­mje­ri­ti u svom smje­ru, da svi za­jed­no upreg­ne­mo kre­ativ­nost ko­ja vo­di k is­tom ci­lju. Kroz go­di­ne sam shva­tio da ima ta­len­ti­ra­nih ljudi ko­ji ne­ma­ju rad­ne na­vi­ke, zatim onih ko­ji ima­ju rad­ne na­vi­ke, ali ne­ma­ju ta­lent i onaj X fak­tor ko­ji je neo­p­ho­dan u kre­ativ­nom pos­lu. Tre­ći su oni ko­ji ima­ju jed­no i dru­go i tak­ve po­ku­ša­vam do­bi­ti za svo­ju eki­pu. Eki­pu sam skup­ljao go­di­na­ma, ne­kad nas je 25, ne­kad 15, ovi­si o ve­li­či­ni i zah­tjev­nos­ti pro­jek­ta. No ne­mam stal­no za­pos­le­ne, već se okup­lja­mo po pro­jek­tu, ba­za eki­pe je stal­na, ali sva­ke se go­di­ne dio eki­pe mi­je­nja, ne­ki od­la­ze, a do­la­ze novi, uglav­nom jed­na ša­ro­li­ka, vri­jed­na i ta­len­ti­ra­na “obi­telj” – za­do­vo­ljan je svo­jom eki­pom Knjaz. Sva­ki dan či­ta­mo o no­vim od­las­ci­ma s HTV-a, a Robert je to na­pra­vio još 2002. jer mu se, ka­že, bi­lo te­ško no­si­ti s or­ga­ni­za­cij­skim ne­lo­gič­nos­ti­ma. Nje­go­va sa­daš­nja su­rad­nja s HTV-om ni­je kons­tan­ta, su­dje­lu­je kao i os­ta­le vanj­ske pro­duk­ci­je na na­tje­ča­ju. – Ako pro­đem, ra­dim, ako ne pro­đem – aj­me, maj­ko. Iz­me­đu na­tje­ča­ja po­ne­kad zna bi­ti i vi­še­mje­seč­na su­ša, jed­nom go­to­vo go­di­nu da­na, pa za­to i ra­dim dos­ta rek­lam­nih fil­mo­va da ne ko­pam po kon­tej­ne­ri­ma. Dak­le, ne­mam si­gur­nost ni ga­ran­ci­ju da ću za HTV ra­di­ti do­go­di­ne, ne­go, ako imam kva­li­te­tan pro­jekt, on­da me HTV uz­me – objaš­nja­va. S RTL-om se ra­zi­šao jer je biv­še vod­stvo tra­ži­lo da sma­nji in­for­ma­ci­je u se­ri­ja­li­ma te da ra­di pu­no ba­nal­ni­je sa­dr­ža­je. – Sre­ćom na HTV-u ima­ju pu­no bo­lji ukus – za­klju­ču­je, ali se i još os­vr­će na jav­nu te­le­vi­zi­ju. – Ko­li­ko se sje­ćam eki­pe još iz 2002., ta­mo je bi­lo stvar­no vr­hun­skih ljudi ko­ji su bi­li pra­vi Me­ssi i Ro­nal­do u te­le­vi­zij­skom smis­lu, ali jed­nos­tav­no ni­su mo­gli ra­di­ti pu­nim ka­pa­ci­te­tom jer ni­su ima­li pos­lo­že­nu si­tu­aci­ju. Pu­no je lak­še kad je eki­pa ma­nja. HTV mo­že bi­ti bo­lji jer ima kva­li­te­tu i ljud­ski ka­pa­ci­tet, to si­gur­no. Naj­ve­ći je pro­blem što je to za­pra­vo dr­žav­na fir­ma u ko­joj se sve mi­je­nja pre­ma smje­na­ma vlas­ti i on­da ne­ma kon­ti­nu­itet, ali sad je već ne­ko vri­je­me is­ta eki­pa i na­dam se da će se to vi­dje­ti i na pro­gra­mu – sma­tra Robert. Ko­men­ti­rao je i od­la­ske s HTV-a. Mis­li da bi po­mo­glo na­gra­đi­va­nje ljudi pre­ma ra­du: ako si do­bar, bu­deš na­gra­đen, a ako si loš, pla­ća ti ni­je za­ga­ran­ti­ra­na. Ta­ko bi vri­jed­ni i ta­len­ti­ra­ni dobili mo­ti­va­ci­ju, a eli­mi­ni­ra­ni bi bi­li oni ko­ji to ni­su. Ima,

ka­že, do­volj­no bri­ga o po­bolj­ša­va­nju svo­jih pro­je­ka­ta, ali od­mah je ad hoc pred­lo­žio os­ni­va­nje “odje­la za ra­zvoj pro­gra­ma”. Na­gra­đi­vao bi sva­ku TV ino­va­ci­ju, dao pri­li­ku jed­nom tjed­no svima ko­ji že­le i mo­gu da na ekra­nu pri­ka­žu svo­je pi­lo­te i da on­da gle­da­te­lji gla­sa­ju što že­le da­lje gle­da­ti. Ta­ko­đer pred­la­že da se uve­de ma­lo le­žer­ni­ji ame­rič­ki pris­tup TV pos­lu, gdje je sve u služ­bi šo­ubiz­ni­sa, npr. da se za svjet­ski Dan ša­le, pr­vi trav­nja/apri­la, za­ro­ti­ra­ju vo­di­te­lji, da vo­di­te­lji Bri­ljan­ti­na vo­de Dnev­nik, net­ko iz Dnev­ni­ka da vo­di A stra­nu. – Da se ljudi ma­lo za­ba­ve, da im te­le­vi­zi­ja po­nu­di ne­što neo­če­ki­va­no. Svi­jet ide na­pri­jed, ljudi vi­se na in­ter­ne­tu pa bih sva­ku no­vu emi­si­ju pro­izvo­dio ta­ko da se u skra­će­noj for­mi mo­že pa­ra­lel­no emi­ti­ra­ti na Yo­uTu­beu. Paž­nja gle­da­te­lja danas je pu­no kra­ća, na­gla­ša­va, ne­dos­ta­je još di­na­mič­nos­ti. Emi­si­je od 50 i vi­še mi­nu­ta danas je za­is­ta te­ško pra­ti­ti – objaš­nja­va. Sje­tio se i sta­re Zu­hri­ne ide­je “Hr­vat­ska tra­ži hu­mor” ko­joj je kon­cept pu­to­va­ti po hr­vat­skim mjes­ti­ma, tra­ži­ti du­ho­vi­te lju­de i da­ti im šan­su da ne­što ra­de na te­le­vi­zi­ji. – Ma­nje ku­po­va­ti pro­gram i for­ma­te va­ni, vi­še šan­se da­ti lju­di­ma na HTV-u i u Hr­vat­skoj – za­klju­ču­je. Sma­tra da ne pos­to­ji te­ma o ko­joj se ne mo­že na­pra­vi­ti emi­si­ja uz iz­nim­ku bo­les­ti, spro­vo­da i slič­nih stva­ri. – Mis­lim da je lju­di­ma te­le­vi­zi­ja pro­zor u svi­jet, da­je ti uvid u sve ono što ne mo­žeš sam vi­dje­ti iz fi­nan­cij­skih ili vre­men­skih ogra­ni­če­nja. S dru­ge stra­ne, te­le­vi­zi­ja treba bi­ti re­lak­si­ra­ju­ća, an­ti­de­pre­siv, ne­što što će ti ubriz­ga­ti ma­lo op­ti­miz­ma za utje­hu od stres­ne sva­kod­ne­vi­ce. Taj dio mi se svi­đa i po­ku­ša­vam se to­ga dr­ža­ti u svo­jim pro­jek­ti­ma. Po­t­vr­đu­je či­nje­ni­cu s ko­jom se su­sre­ću svi per­fek­ci­onis­ti – stres na pos­lu pos­to­ji od sa­me ide­je do re­ali­za­ci­je. Ide­ja je na početku sa­mo jed­na re­če­ni­ca u gla­vi za ko­ju treba pre­uze­ti od­go­vor­nost i pre­tvo­ri­ti je u emi­si­ju. Ri­zik je ve­lik, ne­ma kris­tal­nu ku­glu i ne zna ho­će li to na kra­ju, kad pro­đe sav put, go­di­nu da­na i ti­su­će rad­nih sa­ti nje­ga i nje­go­vih 20-30 su­rad­ni­ka, ima­ti ikak­vog smis­la ka­da pos­ta­ne emi­si­ja. I on­da naj­ve­ći stres – ka­ko će to pri­hva­ti­ti gle­da­te­lji. – Za­pra­vo je ci­je­la mo­ja ka­ri­je­ra kom­bi­na­ci­ja strep­nje i gu­šta – smi­je se. Imao je že­lju sni­mi­ti i igra­ni film, ali si ni­je mo­gao do­pus­ti­ti, uz obi­telj, da go­di­nu da­na ni­šta ne ra­di i da se po­sve­ti sa­mo pi­sa­nju sce­na­ri­ja i pret­pro­duk­ci­ji fil­ma, a te­le­vi­zi­ja je sve­obu­hvat­na, uz­me ti dan i noć, objaš­nja­va. – I, ako ho­ćeš, u uvje­ti­ma u kojima mi ra­di­mo, da bi se kva­li­tet­no na­pra­vio TV pro­jekt, mo­raš da­ti 120% od se­be. A u tak­voj si­tu­aci­ji ne mo­žeš se po­sve­ti­ti fil­mu ko­ji is­to ta­ko tra­ži od čo­vje­ka 120 ili 150%. Zna­či, mo­raš bi­ra­ti ili-ili. Dak­le, nisam odus­tao, že­lja i da­lje pos­to­ji, ali sad sam ma­lo re­al­ni­ji i pu­štam da i to do­đe na red. Kao i Aka­de­mi­ja (pr­vi put ni­je pro­šao, a za­vr­šio ju je kas­ni­je, op. a.), ni­je mi bi­lo su­đe­no od­mah, već u zre­li­jim go­di­na­ma. Ta­ko će bi­ti i s fil­mom, kad-tad će do­ći – uvje­ren je. O hr­vat­skoj film­skoj pro­duk­ci­ji mis­li sve naj­bo­lje. – Go­di­na­ma je bi­la fa­ma da je sr­p­ski film du­ho­vi­ti­ji, di­rek­t­ni­ji i ži­vot­ni­ji od hr­vat­skog. Mis­lim da se to zad­njih de­se­tak go­di­na pro­mi­je­ni­lo i po­pra­vi­lo. Dak­le, da je danas je hr­vat­ski film ite­ka­ko ži­vo­tan, ima sjaj­nih fil­mo­va, a mis­lim da će bi­ti još i bo­lje – sma­tra Knjaz. Od na­gra­da is­ti­če no­mi­na­ci­ju za pres­tiž­nu Ro­se d’Ore kad je ušao u fi­na­le za naj­bo­lju europ­sku za­bav­nu emi­si­ju. – Kad do­đeš u Lu­zern, u nji­ho­vo ka­za­li­šte, sjed­neš u smo­kin­gu me­đu sve te in­ter­na­ci­onal­ne te­le­vi­zi­je, kad si no­mi­ni­ran me­đu pr­vih osam za­bav­nih emi­si­ja Eu­ro­pe, iza te­be dvjes­to i ne­što te­le­vi­zi­ja uklju­ču­ju­ći i BBC, Sony, PRO7, SAT1... baš je to ne­ka­ko bi­lo li­je­po. I kad vi­diš sli­ku ba­ke Sla­vi­ce na ve­li­kom ekra­nu, sr­ce ti je pu­no kao tor­ba Sport Bil­lyja. To mi je ne­ka­ko bi­la naj­dra­ža no­mi­na­ci­ja za na­gra­du jer smo tu po­ka­za­li da se i hr­vat­ski pro­izvod mo­že ra­me uz ra­me na­tje­ca­ti s vanj­skim bo­ga­ti­jim i moć­ni­jim pro­duk­ci­ja­ma. To­ga mi fa­li u Hr­vat­skoj, na na­šim te­le­vi­zi­ja­ma, da ma­lo ma­nje ku­pu­je­mo tu­đe stva­ri, a ma­lo vi­še vje­ru­je­mo na­šim do­ma­ćim auto­ri­ma, re­ci­mo broj­nim mojim ko­le­ga­ma ko­ji če­ka­ju šan­su. Još mi je jed­na na­zo­vi­na­gra­da dra­ga – ka­da je Dis­co­very Chan­nel uzeo če­ti­ri mo­je emi­si­je i for­ma­ta u svoj ka­ta­log 2015. To je bio sja­jan osje­ćaj. Me­đu­tim, od tih ne­kak­vih priz­na­nja ipak te vi­šu dir­nu u sr­ce one ko­je do­bi­ješ sva­kod­nev­no ka­da ti net­ko na uli­ci stis­ne ru­ku ili ti ka­že “odras­tao sam uz tvo­je emi­si­je” ili “po­mo­gao si mi u bo­les­ti jer sam se smi­ja­la uz tvo­je emi­si­je”. To su one ma­le, ali za­pra­vo najveće na­gra­de ko­je čo­vjek mo­že do­bi­ti – za­klju­ču­je Robert Knjaz.

Osim što su po­sje­ti­li i sni­mi­li je­di­ni europ­ski fes­ti­val bu­ha, bi­li su na Ok­to­ber­fes­tu, ali i na Go­ro­ka Showu iz džun­gle Pa­pue No­ve Gvi­ne­je

Utr­ka s bi­ko­vi­ma u Pam­plo­ni bi­la je naj­o­pas­ni­ji fes­ti­val jer tu je mno­gi­ma za­is­ta “gla­va u tor­bi”. Tra­je de­vet da­na, u grad ve­li­či­ne Spli­ta do­đe go­to­vo mi­li­jun ljudi

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.