MARININA PRI­ČA

Zo­vem se Ma­ri­na, imam 57 go­di­na i ži­vim sa su­pru­gom To­mis­la­vom i si­nom Da­ni­je­lom u Mün­c­he­nu u Nje­mač­koj, a htje­la bih is­ko­ris­ti­ti pri­li­ku da is­pri­čam ka­ko sam i za­što upoz­na­la gos­po­di­na Da­ri­ja.

Vecernji list - Hrvatska - Ekran - - Ključ nade -

Su­prug i ja smo vr­lo mla­di iz Sla­von­sko­ga Bro­da, ot­kud smo i ro­dom, otiš­li u Nje­mač­ku. Vo­di­li smo je­dan skla­dan ži­vot u ko­je­mu smo za­jed­no stva­ra­li i uži­va­li dok se u na­še su­sjed­stvo ni­je do­se­li­la obi­telj ta­ko­đer iz Hr­vat­ske. To je bi­la če­tve­ro­čla­na obi­telj, dak­le ro­di­te­lji i dvi­je kće­ri, jed­na jed­na­ke do­bi kao naš sin, a dru­ga mla­đa. Či­ni­li su se do­bro­ćud­nim te smo iz tog raz­lo­ga dos­ta vre­me­na pro­vo­di­li s nji­ma. Do­bro smo se sla­ga­li dok ni­je naš sin po­čeo iz­la­zi­ti s nji­ho­vom kće­ri. Upo­zo­ra­va­la sam si­na da ju ne za­fr­ka­va, dak­le da ne bu­de s njom u ve­zi ne mis­li li oz­bilj­no. On me ni­je htio slu­ša­ti. Na­kon ne­ko­li­ko su se mje­se­ci po­sva­đa­li i pre­ki­nu­li ve­zu, a ja sam ih bez­us­pješ­no po­ku­ša­va­la po­mi­ri­ti. Po­sje­ti­la sam i nje­zi­nu maj­ku, no ona me ni­je htje­la slu­ša­ti, po­če­la mi je pri­je­ti­ti. Ta­da sam se i sje­ti­la jed­ne ma­le sva­đe sa su­pru­gom ko­ju sam joj is­pri­ča­la, a ona mi je rek­la da bi ga tre­ba­lo smi­ri­ti i da ona zna ne­ko­ga tko se ba­vi cr­nom ma­gi­jom te da je to već uči­ni­la svo­me su­pru­gu. Ja sam se sa­mo na­smi­ja­la. Sa­da, bu­du­ći da je vi­ka­la i pri­je­ti­la mi, iz­aš­la sam iz nje­zi­ne ku­će. Mje­sec da­na na­kon to­ga, su­prug i ja smo sje­di­li u vr­tu ka­da sam pri­mi­je­ti­la da nam je net­ko is­pred ula­za. Bi­la je to ona, a kad sam je po­zva­la da uđe, ni­je mi ni od­go­vo­ri­la, sa­mo se okre­nu­la i otiš­la bez poz­dra­va. Sje­ćam se da sam pri­mi­je­ti­la pe­peo pred vra­ti­ma, no ni­sam to­me pri­da­va­la važ­nost. Proš­lo je još mje­sec da­na ka­da sam pri­mi­je­ti­la da sin spa­va u dnev­noj so­bi otvo­re­nih oči­ju. U pa­ni­ci sam ga pro­bu­di­la jer sam mis­li­la da se gu­ši te ga upi­ta­la što se do­ga­đa i ta­da mi je priz­nao da već ne­ko­li­ko no­ći ima osje­ćaj kao da ga ne­ka že­na gu­ši. Po­ku­ša­la sam ga uvje­ri­ti da to ni­je ni­šta straš­no, no on mi je go­vo­rio da se bo­ji zas­pa­ti. U raz­dob­lju od pet­na­est da­na smr­ša­vio je pet­na­est ki­lo­gra­ma. Bi­lo ga je go­to­vo ne­mo­gu­će pre­poz­na­ti. Vo­di­la sam ga psi­ho­lo­zi­ma i psi­hi­ja­tri­ma ko­ji ni­su mo­gli do­ku­či­ti pro­blem, uvje­ra­va­li su me da je sve u re­du. Za­bri­nu­ta za zdrav­lje svo­ga si­na, na­zva­la sam svo­ju ses­tru i po­ža­li­la joj se. Ta­da mi je is­pri­ča­la da je nje­zi­na pri­ja­te­lji­ca ima­la mno­go slič­nih pro­ble­ma sa svo­jom kće­ri i da im je po­mo­gao vi­dov­njak Da­ri­jo. Bu­du­ći da ni­šta što sam do­tad či­ni­la ni­je po­mo­glo, od­lu­či­la sam i nje­ga na­zva­ti. Ses­tri je tre­ba­lo ne­ko­li­ko da­na da pri­ba­vi nje­gov broj, a ka­da sam ga na­po­kon do­bi­la, na­zva­la sam ga. Umi­ru­ju­ćim gla­som Da­ri­jo mi je sa­mo u ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka is­pri­čao de­ta­lje mo­ga ži­vo­ta, kao i da moj sin ni­je su­pru­gov. Taj je po­da­tak bio do­vo­ljan raz­log da ga pos­lu­šam kad mi je pred­lo­žio da ga po­sje­ti­mo u Za­gre­bu. Su­prug i ja smo sa­mo ne­ko­li­ko da­na na­kon to­ga raz­go­vo­ra kre­nu­li put Za­gre­ba, a ka­da smo i sti­gli, za­mo­li­la sam To­mis­la­va da

- jom raz­go­vor. Da­ri­jo mi je naj­pri­je opi­sao su­sje­du, spo­me­nuo pe­peo te objas­nio mi je da je to bi­lo na­prav­lje­no mo­me si­nu ka­ko bi se osje­ćao ova­ko ka­ko sam i opi­sa­la. Ta­da mi je i re­kao da su­prug zna da Da­ni­jel ni­je nje­gov sin, no pre­tva­ra se da to ni­je ta­ko. Ono što je naj­važ­ni­je obe­ćao mi je da će po­mo­ći mo­me dje­te­tu. Iza­šav­ši iz Da­ri­je­va ure­da, za­gr­li­la sam su­pru­ga i sve mu priz­na­la, kao što sam ga upi­ta­la je li on to sve vri­je­me znao. Po­t­vr­dio mi je, a i objas­nio da je obav­ljao ne­ke pre­tra­ge ko­jim je po­t­vr­đe­no da on ne mo­že ima­ti dje­ce. Da­ni­jel je za­čet ti­je­kom mo­je krat­ke avan­tu­re pri­je dva­de­set tri go­di­ne, a na­kon ve­li­ke sva­đe To­mis­la­va i me­ne. Sve u sve­mu, ne­du­go na­kon na­šeg po­vrat­ka ku­ći naš se sin opo­ra­vio, svi su pro­ble­mi jed­nos­tav­no nes­ta­li. K to­me, su­sje­di su se od­se­li­li i vi­še ne mo­ra­mo stra­ho­va­ti. Hva­la ti, Da­ri­jo, spa­si­te­lju moj!

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.