SAŠA KOPLJAR PRI­VAT­NO

Vecernji list - Hrvatska - Ekran - - Sadržaj -

Saša Kopljar jed­no je od za­štit­nih li­ca in­for­ma­tiv­nog programa No­ve TV 17 go­di­na. Na ma­lim ekra­ni­ma je oz­bi­ljan, fo­ku­si­ran i pro­fe­si­ona­lan, a mi vam ot­kri­va­mo ka­kav je Saša kad se ka­me­re uga­se...

Ka­ko bis­te u ne­ko­li­ko re­če­ni­ca opi­sa­li 17 go­di­na u in­for­ma­tiv­nom pro­gra­mu No­ve TV?

Pam­tit ću ih po od­lič­noj rad­noj at­mo­sfe­ri, po fe­no­me­nal­nim ko­le­ga­ma, tru­du za sva­kog gle­da­te­lja, uvo­đe­nju teh­no­lo­ških no­vi­te­ta, pra­će­nju svjet­skih tren­do­va u do­no­še­nju in­for­ma­ci­ja, sve nas je to uvje­ri­lo da smo na pra­vom pu­tu, o če­mu, u kraj­njoj li­ni­ji, go­vo­re i po­da­ci ko­ji nas go­di­na­ma svr­sta­va­ju na čel­nu po­zi­ci­ju me­đu in­for­ma­tiv­nim pro­gra­mi­ma.

Po­če­li ste u osječ­kom do­pis­niš­tvu Ve­čer­njeg lis­ta, sje­ća­te li se pr­vog za­dat­ka i što bis­te po­ru­či­li Sa­ši po­čet­ni­ku?

Pr­vi no­vi­nar­ski za­da­tak mla­dog Sa­še bio je da pro­vje­ri za­što je stao sat na osječ­koj (kon)ka­te­dra­li. Is­pos­ta­vi­lo se da ga je oši­nuo grom, ha­ha­ha. A što bih po­ru­čio tom ti­pu? Pa, otprilike: “Dra­gi Sa­le, pij ma­nje ga­zi­ra­nih pi­ća, uno­si ma­nje še­će­ra i ug­lji­ko­hi­dra­ta u organizam i us­traj u tre­ni­ra­nju te­ni­sa jer imaš baš do­bar osje­ćaj za lop­tu”. Ako ste mis­li­li na pro­fe­si­onal­ni sa­vjet, ne bih mu baš ništa po­ru­čio. Pus­tio bi ga da pro­đe is­ti put ko­ji sam pro­šao, baš za­to što je bio uz­bud­ljiv i ne­pre­dvi­div.

TV ka­ri­je­ru po­či­nje­te u vri­je­me ra­ta, koliko vas je taj pe­ri­od no­vi­nar­ski obli­ko­vao?

Bi­ti rat­ni iz­vjes­ti­telj bi­la je ve­li­ka čast, ja­ko sam po­no­san i sre­tan da sam mo­gao ba­rem ma­lo pri­do­ni­je­ti za­jed­nič­kom ci­lju. Vi­dio sam i svje­do­čio mno­gim muč­nim si­tu­aci­ja­ma i pri­zo­ri­ma, na­gle­dao sam se i stra­da­nja i ljud­skih pat­nji i uni­šte­nih i spa­lje­nih do­mo­va (dosta lju­di zna da sam i za­ma­lo “za­gla­vio” na jed­nom za­dat­ku, kada je moj dra­gi ko­le­ga Žar­ko Ka­ić iz­gu­bio ži­vot), ali i ve­se­lio se us­pje­si­ma, su­ra­đi­vao s pu­no pre­da­nih, hra­brih i vri­jed­nih lju­di, ujed­no ste­kao dra­go­cje­no iskustvo.

U vo­di­telj­skom ste pa­ru s Ma­ri­jom Mi­ho­ljek go­di­na­ma, ka­ko bis­te opi­sa­li Ma­ri­ju?

Marija? Pa ono... što ja znam, sad ste me za­tek­li... O. K. je ona (smi­jeh). Ma, Ma­re je to­li­ko dra­ga, nor­mal­na, vri­jed­na i do­bra oso­ba da mi se ne­kad či­ni da ni­je stvar­na. Usko­čit će sva­ko­me tko je za­mo­li za bi­lo što, ima bes­kraj­no strp­lje­nje, pra­vi je pro­fe­si­ona­lac ko­ji se za sva­ku emi­si­ju pri­pre­ma kao da je pred pro­fe­so­rom na fa­kul­te­tu. Uvi­jek je na­smi­ja­na i do­bre vo­lje, naj­bo­lja part­ne­ri­ca na svi­je­tu. Ja­ko se do­bro i pri­vat­no sla­že­mo i čes­to dru­ži­mo obi­telj­ski.

No­si­te li po­sao ku­ći ili se od vi­jes­ti i in­for­ma­tiv­nog programa ne mo­že po­bje­ći?

Tru­dim se ne no­si­ti po­sao ku­ći, prem­da moj po­sao uklju­ču­je to da mo­ram bi­ti in­for­mi­ran. Sva­ki

dan pre­lis­tam por­ta­le, i to uvjet­no re­če­no od “lje­vi­jih” do “des­ni­jih”, volim is­tu te­mu sa­gle­da­ti iz raz­li­či­tih gle­di­šta ka­ko bih mo­gao stvo­ri­ti objek­tiv­ni­ju sli­ku. Na­dam se da u to­me us­pi­je­vam. Čes­to je to ma­lo te­že jer kod ku­će imam “po­li­tič­ku ažda­ju” (mo­ja že­na). Ona bi 24 sa­ta na dan “dr­vi­la” o po­li­ti­ci, a ja sam čes­to pre­za­si­ćen, gledao bih “Se­in­fel­da”, ona se on­da lju­ti što je ig­no­ri­ram, ka­že da će se uda­ti za Iva­nu Pe­tro­vić da mo­gu ci­je­le da­ne ras­pre­da­ti o po­li­ti­ci.

Vra­ća­te li se čes­to u rod­ni Osi­jek?

Obo­ža­vam Osi­jek! Uvi­jek mu se ra­do vra­ćam, volim svo­je voditi na mjes­ta ko­ja su mi u dje­tinj­stvu i mla­dos­ti to­li­ko pu­no zna­či­la. Na mo­ju ve­li­ku ža­lost, idem pu­no rje­đe ne­go što bih vo­lio, ot­kad su mo­ji ro­di­te­lji umr­li, od­la­zak ta­mo no­si i tu­gu, ipak ni­je to vi­še ona sre­ća kao kad mi je mo­ja maj­ka ma­ha­la sa zad­njeg ka­ta ne­bo­de­ra na Tr­gu slo­bo­de.

Va­ša ma­ma bi­la je ka­za­liš­na umjet­ni­ca i so­lis­ti­ca u HNK u Osi­je­ku, jes­te li vi ili va­ša dje­ca nas­li­je­di­li umjet­nič­ki gen?

Mo­ja je maj­ka bi­la ve­li­ka zvi­jez­da u Osi­je­ku, obo­ža­va­li su je pu­bli­ka i pri­ja­te­lji, to su bi­la vre­me­na kada su je na­kon pre­mi­je­ra oba­si­pa­li hr­pa­ma ru­ža. Ja sam vje­ro­jat­no od nje nas­li­je­dio to da se pri­lič­no do­bro osje­ćam pod svje­tli­ma re­flek­to­ra, a ne­ki kažu da čak i pris­toj­no pje­vam, ma­da bih re­kao da sam vi­še od­li­čan slu­hist ne­go bel­can­to. Kći Ari­ana od nje je nas­li­je­di­la gra­ci­oz­nost i žens­tve­nost, glu­ma­ta i ona, dosta je te­atral­na, ia­ko je još uvi­jek po­ma­lo sra­me­ž­lji­va...

Ima­ju li va­ša dje­ca no­vi­nar­skih am­bi­ci­ja?

Pa za sa­da baš ne vi­dim lu­du že­lju da nas­ta­ve mo­jim ko­ra­ci­ma. Jed­nom je sin Fran re­kao da mu je co­ol to što ra­dim i da će on bi­ti vo­di­telj Dnev­ni­ka kad odras­te, ali kad sam mu objas­nio što sam pro­šao da bih do­šao tu gdje je­sam, proš­la ga je vo­lja.

Va­ša kći Ari­ana os­tva­ri­la je za­pa­že­ne ko­ra­ke u svi­je­tu mo­de, po­dr­ža­va­te li nje­zi­nu že­lju da se ba­vi mo­de­lin­gom?

Ari­ana je (pre)mla­da do­bi­la šan­su no­si­ti jed­nu od naj­pres­tiž­ni­jih re­vi­ja ko­je uop­će pos­to­je. Na­kon to­ga sta­li smo na lop­tu i do­go­vo­ri­li se da je ap­so­lut­no naj­važ­ni­je da us­pješ­no za­vr­ši ško­lu. Sad je ma­tu­ran­ti­ca u gim­na­zi­ji, od­li­ka­ši­ca, na što smo ne­iz­mjer­no po­nos­ni, i od­lu­či­la je pa­uzi­ra­ti go­di­nu s upi­som na fa­kul­tet i po­ku­ša­ti ne­što na­pra­vi­ti u mo­de­lin­gu, kažu lju­di ko­ji se ti­me ba­ve da je iz­u­ze­tan po­ten­ci­jal. Ako us­pi­je, do­bro za nju, ako ne us­pi­je, opet je če­ka fa­kul­tet i ne­ki uobi­ča­je­ni ži­vot­ni put, što njoj ne­će pred­stav­lja­ti ni­ka­kav pro­blem jer je iz­u­zet­no mar­lji­va i dis­ci­pli­ni­ra­na. O nje­zi­noj ka­ri­je­ri bri­ne se Ana Go­ja­no­vić iz Co­lors Mo­del Ma­na­ge­men­ta.

Koliko je va­ma mo­da važ­na?

Volim ku­pi­ti do­bar ko­mad odje­će i obu­će, ali ne ro­bu­jem tren­do­vi­ma.

Tko je stro­ži ro­di­telj, vi ili su­pru­ga Re­na­ta?

Re­na­ta je stro­ža, kad ona, naj­češ­će s pra­vom, kre­ne s kri­ti­ka­ma, svi za­šu­te. Ali ne mo­že du­go dr­ža­ti lju­tu po­zu pa već za dva sa­ta pi­ta: “Što bi vam maj­ka fi­no na­pra­vi­la za pa­pi­cu?”.

Či­me vas je su­pru­ga osvo­ji­la i u če­mu je taj­na va­še 20-go­diš­nje lju­ba­vi?

Dva­de­set go­di­na? Pro­le­tje­lo, ha­ha­ha. Ima­mo pu­no za­jed­nič­kih in­te­re­sa. Osvo­ji­la me lje­po­tom, jed­nos­tav­noš­ću, skrom­noš­ću i po­žr­tvov­noš­ću, a za­dr­ža­la ti­me što ge­ni­jal­no ku­ha (smi­jeh).

Jes­te li ro­man­tik po pri­ro­di i ka­ko vo­li­te iz­ne­na­di­ti su­pru­gu?

Mo­že se re­ći da sam umje­re­ni i po­vre­me­ni ro­man­tik. Pri­je dva mje­se­ca bi­li smo na u Du­ba­iju, a ka­ko znam da je par­ti­ja­ne­ri­ca u du­ši, iz­ne­na­dio sam je kr­sta­re­njem na me­ga­jah­ti za par­tyje, uma­lo je pa­la u ne­svi­jest!

Što va­ši pri­ja­te­lji, ko­le­ge i obi­telj is­ti­ču kao va­še vr­li­ne, a što kao ma­ne?

Valj­da mis­le da ni­sam ne­du­ho­vit, čes­to se smiju mo­jim pro­va­la­ma (mo­žda sa­mo iz pris­toj­nos­ti, ha­ha­ha), ne ula­zim u kon­flik­te s lju­di­ma, ne volim tra­ča­ti, što ja znam, te­ško je go­vo­ri­ti o svo­jim vr­li­na­ma. A ma­na ima dosta, tvr­do­glav sam, ja­ko sam ne­ugo­dan kad pra­tim te­nis, a net­ko me stal­no ne­što is­pi­tu­je, ne volim da net­ko di­ra mo­je da­ljin­ske itd.

Kada je si­nu Fra­nu objas­nio što je pro­šao da pos­lov­no bu­de tu gdje je sa­da, sin je odus­tao od ide­je da bu­de no­vi­nar

Dnev­nik No­ve TV vo­di u pa­ru s Ma­ri­jom Mi­ho­ljek za ko­ju ka­že da je to­li­ko vri­jed­na i do­bra oso­ba da mu se ne­kad či­ni da ni­je stvar­na

Za su­pru­gu Re­na­tu ka­že da ga je osvo­ji­la lje­po­tom, skrom­noš­ću i po­žr­tvov­noš­ću

Sin Fran i kći Ari­ana ne­ma­ju am­bi­ci­ja da pos­ta­nu no­vi­na­ri

Saša sa si­nom Fra­nom, kće­ri Ari­anom, su­pru­gom Re­na­tom i nje­nom kće­ri iz pr­vog braka Lo­rom

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.