JOLE I OBI­TELJ PRIPREMAJU SE ZA PRINOVU

Split­ski za­bav­ljač već vi­še od dva desetljeća vlada do­ma­ćom sce­nom, a sre­ća ga pra­ti i na pri­vat­nom pla­nu. Na­kon 13 go­di­na bra­ka Jole će usko­ro do­bi­ti i če­t­vr­to di­je­te, to­li­ko že­lje­nog si­na.

Večernji list - Hrvatska - Ekran - - Sadržaj -

Dok je za ve­ći­nu lje­to vri­je­me od­mo­ra i re­lak­sa­ci­je, glaz­be­ni­ci ta­da ra­de pu­nom pa­rom. U mo­ru bu­ki­ra­nih iz­vo­đa­ča jed­no od naj­tra­že­ni­jih ime­na ono je po­pu­lar­nog Jole. Split­ski za­bav­ljač Joško Čagalj go­to­vo da ne­ma slo­bod­nog vi­ken­da u svom ras­po­re­du, a to mu, iako mu je 47 go­di­na na le­đi­ma, ne sme­ta ni naj­ma­nje. I dalje je pun ener­gi­je i pos­lov­nog ela­na, a sre­će mu ne ne­dos­ta­je ni na pri­vat­nom pla­nu. Nje­go­va obi­telj usko­ro će do­bi­ti još jed­nog čla­na. Na­kon tri­na­est go­di­na bra­ka i tri dje­voj­či­ce u obi­telj Čagalj sti­že sin ko­jem se ne­iz­mjer­no ve­se­li Jole ko­jem će se ta­ko u pe­de­se­ti­ma os­tva­ri­ti du­go oče­ki­va­na že­lja.

Ovo lje­to ra­di­te pu­nom pa­rom. Us­pi­je­te li uop­će ulo­vi­ti vre­me­na za od­mor?

Imam dosta vre­me­na za od­mor jer sam si ta­ko pos­lo­žio nas­tu­pe. Vi­ken­dom ra­dim, a pre­ko tjed­na sam ve­ći­nom slo­bo­dan. Ta­da vri­je­me najradije pro­vo­dim uz obi­telj i pri­ja­te­lje ko­ji do­la­ze iz svih kra­je­va svi­je­ta. Stig­nem se s nji­ma vi­dje­ti, oku­pa­ti, a i po­pi­ti ko­ji ge­mišt.

Lje­to vam je po­seb­no je i zbog slat­kog iš­če­ki­va­nja u ko­jem se na­la­zi va­ša obi­telj. Ka­ko ste re­agi­ra­li ka­da ste saz­na­li da ko­nač­no do­bi­va­te mu­škog na­s­ljed­ni­ka?

Na­rav­no da mi je bilo dra­go. Kad mi je su­pru­ga rek­la da je trud­na od­mah sam joj re­kao: “Ka­ko je kre­nu­lo, bit će i če­t­vr­ta cu­ra.” Mis­lio sam si, ma ne­ka bu­du i bli­zan­ke, sa­mo da su ži­ve i zdra­ve, ali Bog je htio da bu­de sin i na­rav­no da sam ja­ko sre­tan zbog to­ga.

Ka­ko iz­gle­da­ju pripreme za prinovu u obi­te­lji Čagalj? Či­ta­te li struč­nu li­te­ra­tu­ru, tra­ži­te li sa­vje­te na in­ter­ne­tu ili se os­la­nja­te na do­sa­daš­nje is­kus­tvo?

Kad smo če­ka­li pr­vo di­je­te, zna­li smo za sa­vjet pi­ta­ti is­kus­ni­je na tom po­dru­čju ili po­tra­ži­ti ko­ji sa­vjet na in­ter­ne­tu, ali ve­ći­nom je su­pru­ga to sve odra­đi­va­la bez pro­ble­ma. Ona je i pe­di­ja­tar i so­ci­olog i sve u jed­nom.

Ima li va­ša su­pru­ga po­seb­ne trud­nič­ke proh­tje­ve?

Ne­ma. Ni­je bi­la zah­tjev­na ni ti­je­kom pr­ve, dru­ge, tre­će, a ni­je ni sad ti­je­kom če­t­vr­te trud­no­će.

Va­še kće­ri već su kre­nu­le va­šim sto­pa­ma i za­plo­vi­le glaz­be­nim vo­da­ma. Ho­će­te li ih po­dr­ža­ti ako se jed­nog da­na i sa­me od­lu­če pro­fe­si­onal­no ba­vi­ti glazbom?

Vo­le one i glaz­bu i ples i je­zi­ke. Ima­ju dosta iz­van­škol­skih ak­tiv­nos­ti i to me ja­ko ve­se­li. Ka­mo god že­le ići, vo­zi­mo ih ili su­pru­ga ili ja i u svim tim ak­tiv­nos­ti­ma mak­si­mal­no ih po­dr­ža­va­mo. Smis­la za glaz­bu ima­ju, me­tri­ku ima­ju, slu­his­ti su od­lič­ni, a ako se od­lu­če pro­fe­si­onal­no ba­vi­ti glazbom, ja im dr­žim le­đa. Mo­žda i ne bih vo­lio da su na estradi, ali bih ih sva­ka­ko po­dr­žao. Ni­je is­to na­ma mu­škim iz­vo­đa­či­ma i žen­skim ko­le­gi­ca­ma, po­go­to­vo u če­tr­de­se­tim i pe­de­se­tim go­di­na­ma. Vo­lio bih da one ima­ju ure­dan obi­telj­ski ži­vot, a to je mo­žda ma­lo te­ško i kom­pli­ci­ra­no kad ste stal­no na pu­tu i po nas­tu­pi­ma. U sva­kom slu­ča­ju, zna­nje je uvi­jek na pr­vom mjes­tu. Ra­dit ću što tre­ba, sa­mo da se mo­ja dje­ca ško­lu­ju. Ova vre­me­na ma­lo je­su ra­zo­ča­ra­va­ju­ća. Ima dosta za­ni­ma­nja ko­ja su ne­ci­je­nje­na i pot­pla­će­na. Ma­lo nam je kriv sis­tem, ali valj­da će se i tu ne­što po­pra­vi­ti.

Je­dan ste od naj­tra­že­ni­jih iz­vo­đa­ča ka­da su u pi­ta­nju vjen­ča­nja. Što vam je dra­že? Klup­ski nas­tu­pi ili nas­tu­pi na svad­ba­ma?

Vi­še se ba­zi­ram na kon­cer­te i je­dan sam od naj­tra­že­ni­jih, ali i naj­pro­da­va­ni­jih iz­vo­đa­ča, ali jed­na­ko vo­lim nas­tu­pa­ti i na svad­ba­ma i na kon­cer­ti­ma, even­ti­ma. Ga­že na svad­ba­ma vo­lim jer se na nji­ma oku­pi 100, 200 ili 500 lju­di ko­ji su se doš­li za­ba­vi­ti, a mo­je je da ta­da uz­mem kor­mi­lo za­ba­ve u svo­je ru­ke i vo­zim. Sre­ćom da imam tu ži­vot­nu ener­gi­ju ko­ju mo­gu on­da lju­di­ma nas­tu­pom pre­ni­je­ti. Vo­lim gle­da­ti te na­smi­ja­ne lju­de i osje­ti­ti tu do­bru vi­bru. Ne­ma tu te­ških te­ma po­put ste­ča­ja, tu­mo­ra i si­vi­la ko­jem svje­do­či­mo zad­njih dva­de­se­tak go­di­na.

U jed­nom od in­ter­v­jua pro­či­ta­la sam da na tu­lu­me vo­li­te po­tro­ši­ti dosta, čak i do de­se­tak ti­su­ća ku­na. Ima li is­ti­ne u to­me?

Ta je iz­ja­va po­greš­no in­ter­pre­ti­ra­na jer ne­mam novca da u jed­noj noći na iz­la­zak po­tro­šim 10.000 ku­na. Mis­lim da je to pre­tje­ra­no. Is­ti­na je da vo­lim po­čas­ti­ti druš­tvo, pri­ja­te­lje i rod­bi­nu, ali taj se iz­nos od­no­sio na po­seb­na slav­lja i pri­go­de kao što su pri­čes­ti, kr­šte­nja i slič­no. Sva­ko­me je jas­no da se to si­gur­no ne mo­že pros­la­vi­ti s 200 ku­na. Ina­če ne tro­šim pre­tje­ra­no ka­da je ri­ječ o iz­las­ci­ma.

Poz­na­ti se i po za­raz­noj ener­gi­ji ko­ja is­i­ja­va iz vas. I dalje ste ne­umor­ni ka­da je ri­ječ o nas­tu­pi­ma, ali i pro­vo­di­ma. Ot­kud cr­pi­te sna­gu?

Mis­lim da je to sve do ge­ne­ti­ke, dosta sam hi­pe­rak­ti­van tip. Osim to­ga već 20-ak go­di­na na nas­tu­pi­ma pi­jem sa­mo vo­du. Sve je po­dre­đe­no nas­tu­pu, pri­mje­ri­ce ako znam da su­tra­dan imam nastup, ve­čer pri­je si­gur­no ne­ću ban­či­ti s druš­tvom jer po­štu­jem svo­ju pu­bli­ku i svo­ju stru­ku. Vo­lim se do­bro nas­pa­va­ti, vo­lim sport i imam tu po­zi­tiv­nu ener­gi­ju jer vo­dim se onom, ako su svi zdra­vi u ku­ći, mo­je je sa­mo da se smi­jem i uži­vam.

Ima li lju­bo­mo­re na do­ma­ćoj es­trad­noj sce­ni? Jes­te li je ika­da osje­ti­li na svo­joj ko­ži?

Osob­no to ni­sam pri­mi­je­tio. Znam da to­ga ima i da pos­to­ji, ali ni­je mi shvat­lji­vo zbog če­ga bi net­ko bio lju­bo­mo­ran na tu­đi uspjeh. Ni­sam pri­mi­je­tio da me net­ko gle­da kao da će me ubos­ti ro­go­vi­ma. Ka­mo god da do­đem, svi mi se li­je­po i od sr­ca ja­ve.

Na če­mu tre­nu­tač­no ra­di­te? Ka­da va­ši obo­ža­va­te­lji mo­gu oče­ki­va­ti no­vi singl?

Za po­če­tak de­ve­tog mje­se­ca imam ne­ko­li­ko pri­prem­lje­nih pje­sa­ma i sa­da imam slat­ku bri­gu iz­a­bra­ti s ko­jom iz­a­ći van. Jed­nu pot­pi­su­je Ivan Hu­ljić ko­ja će za me­ne bi­ti ma­li za­okret, jed­nu ra­di nje­gov otac Ton­či s ko­jim su­ra­đu­jem već 20 go­di­na i Pe­ro Ko­zo­ma­ra ko­ji je ujed­no i moj me­na­džer i pri­ja­telj i on sto­ji iza pje­sa­ma “Ka­da že­ne tu­lu­ma­re” i “Ba­ilan­do so­lo” i mis­lim da će to is­to bi­ti hit, ali ja uvi­jek vo­lim pr­vo sko­či­ti pa tek on­da re­ći hop.

Ne­ma­te pu­no du­eta s ko­le­ga­ma glaz­be­ni­ci­ma. Zbog če­ga ne pris­ta­je­te na du­ete?

NI­SAM ZA­DO­VO­LJAN STANJEM U DR­ŽA­VI. HR­VAT­SKA MO­ŽE BI­TI BOLJA ZEMLJA I U NJOJ SE MO­ŽE DOSTOJANST­VENIJE ŽIVJETI

Du­eta za sa­da ne­ma u naj­a­vi, ali imam ih s Je­le­nom Roz­gom, Be­pom Ma­te­ši­ćem, Ja­smi­nom Sta­vro­som i to su sve ne­ke us­pješ­ni­ce. Is­to ta­ko po­mo­gao sam za ne­kim za ši­ru jav­nost ne­poz­na­tim glaz­be­ni­ci­ma i dao im ta­ko do­da­tan vje­tar u le­đa. Ta­ko je bilo s ben­dom Za­ra­ti­no iz Za­dra, Li­be­ro iz Osi­je­ka, Ma­cao iz To­mis­lav­gra­da... I po­koj­ni Oli­ver sni­mio je mno­go du­eta s ne­afir­mi­ra­nim glaz­be­ni­ci­ma. Ako im mo­gu po­mo­ći, za­što ne?

Proš­le go­di­ne na­pu­ni­li ste Ci­bo­nu. Je li u sko­ri­joj bu­duć­nos­ti u pla­nu još je­dan kon­cert tak­vih ili ve­ćih ga­ba­ri­ta?

Dosta je to or­ga­ni­za­cij­ski zah­tjev­no iz­ves­ti. Gdje god da pje­vam, sku­pi se po 2000-3000 lju­di ta­ko da to ni­je ma­li broj. Ima pu­no mo­jih ko­le­ga ko­ji ne mo­gu de­set ka­ra­ta pro­da­ti. U sva­kom slu­ča­ju ve­se­li­li bi me nas­tu­pi u ve­li­kim dvo­ra­na­ma s ve­li­kom pro­duk­ci­jom.

Jes­te li ika­da ima­li pro­ble­ma s na­srt­lji­vim obo­ža­va­te­lji­ma?

Ni­ka­da, svi­ma je uvi­jek li­je­po kad me vi­de. Uvi­jek se ra­do sa sva­kim od njih fo­to­gra­fi­ram, to go­to­vo uvi­jek po­tra­je ba­rem sat vre­me­na na­kon kon­cer­ta. Ve­li­ki je bla­gos­lov ka­da te lju­di vo­le i mis­lim da tre­ba bi­ti bli­zak s oni­ma ko­ji te ci­je­ne i vo­le tvoj rad. Ne mo­gu pro­ći po­red svog obo­ža­va­te­lja i od­bi­ti ga za ta­ko ne­što. To ne bih na­pra­vio čak i da kas­nim na avi­on.

Ne­dav­no je je­dan od va­ših es­trad­nih ko­le­ga, Mi­ros­lav Ško­ro, naj­a­vio kan­di­da­tu­ru za pred­sjed­ni­ka. Što ka­že­te na es­trad­nja­ke u po­li­ti­ci?

Ne vi­dim da u tom smis­lu pos­to­ji ne­ka raz­li­ka između es­trad­nja­ka, spor­ta­ša ili biz­ni­sme­na. Svat­ko ima svoj put. Ima­mo vr­hun­ske dok­to­re ko­ji su uš­li u po­li­ti­ku, spor­ta­še sad i pje­va­če. Svje­do­či­mo to­me da su u Slo­ve­ni­ji i Ukra­ji­ni u po­li­ti­ku uš­li i stand-up ko­mi­ča­ri. Nek’ im je svi­ma sa sre­ćom.

Ko­li­ko sa­mi pra­ti­te po­li­ti­ku? Jes­te li za­do­volj­ni tre­nu­tač­nom si­tu­aci­jom u dr­ža­vi?

Pra­tim dosta po­li­ti­ku i na­rav­no da ni­sam za­do­vo­ljan si­tu­aci­jom u dr­ža­vi. Ako nam je otiš­lo to­li­ko mladih iz Hr­vat­ske, ka­ko bi­ti za­do­vo­ljan. Te­ško mi je gle­da­ti mla­de obi

Kad mi je su­pru­ga pri­op­ći­la da je trud­na, od­mah sam joj re­kao: ‘Ka­ko je kre­nu­lo, bit će i če­t­vr­ta cu­ra’, ali Bog je htio da bu­de sin i ja­ko sre­tan zbog to­ga, go­vo­ri Jole

te­lji ko­je od­la­ze s tro­je-če­tve­ro dje­ce jer za njih znaš da se vi­še ne­će vra­ti­ti. Mno­gi u ino­zem­s­tvo od­la­ze za zna­njem. Znam da Hr­vat­ska mo­že si­gur­no bi­ti pu­no bolja zemlja. Si­gu­ran sam da bi­smo svi za­jed­no mo­gli živjeti bo­lje i dostojanst­venije ne­go što ži­vi­mo. Vo­lio bih da se vra­ti ma­lo vi­še po­zi­ti­ve u ovu na­šu pre­div­nu zem­lju.

Bis­te li svo­ju dje­cu ško­lo­va­li u inozemstvu?

Me­ni bi bi­la čast da mi net­ko od mo­je dje­ce ka­že da bi stu­di­rao, pri­mje­ri­ce, u Be­ču. Daj Bo­že da to do­ži­vim i da im to mo­gu fi­nan­cij­ski omo­gu­ći­ti. Ali sva­ka­ko bih vo­lio da ži­ve u Hr­vat­skoj i da mo­gu vi­dje­ti unu­čad vi­še od je­dan­put go­diš­nje.

Po­s­ljed­njih da­na dosta se pri­ča o stro­žim kaz­na­ma za vo­za­če i no­vom za­ko­nu ko­ji je po­čet­kom mje­se­ca stu­pio na sna­gu. Ka­kav ste vi vo­zač, bo­ji­te li se kaz­ni?

Čak ni kad sam imao dva­de­set go­di­na ni­je mi pa­lo na­pa­met vo­zi­ti 110 km/h kroz grad ili pro­ći kroz cr­ve­no jer mis­lim da je to rav­no to­me da si uzeo oruž­je u ru­ke i na­su­mič­no ga­đao pro­laz­ni­ke dok ne po­go­diš. Po­dr­ža­vam stro­že kaz­ne kad vi­dim što se sve do­ga­đa. Mis­lim da su kaz­na­ma to sve ri­je­ši­li i Ni­jem­ci, Fran­cu­zi i Ta­li­ja­ni, Ame­ri­kan­ci, mis­lim da će­mo i mi. Žao mi je kad vi­dim da je net­ko ubio di­je­te ili da se ne­ki mla­di ži­vot uga­sio u pro­met­noj ne­sre­ći. Na­rav­no da na tak­ve stva­ri ne mo­žeš os­ta­ti hlad­no­kr­van.

Ima­te li još neo­s­tva­re­nih sno­va? Što pri­želj­ku­je­te na pri­vat­nom, a što na pos­lov­nom pla­nu?

Vo­lio bih ima­ti ve­li­ke kon­cer­te s ve­li­kom pro­duk­ci­jom i 15-ak čla­no­va ben­da ko­li­ko ih je bilo u Ci­bo­ni. Vo­lio bih ta­ko­đer s tak­vom pro­duk­ci­jom nas­tu­pa­ti i po inozemstvu. Mis­lim da o to­me svi mi glaz­be­ni­ci sa­nja­mo. Što se ti­če pri­vat­nog ži­vo­ta, želim da sve os­ta­ne ova­ko ka­ko jest, da sam zdrav i da imam ener­gi­je da ra­dim svoj po­sao. I da po­dig­nem ovo če­tve­ro dje­ce. Pre­da mnom je još 20 na­por­nih go­di­na (smi­jeh). Su­tra da se opet ro­dim, sa­mo ne­ka bu­de sve is­to. I što se ti­če obi­te­lji i pos­la.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.