GO­RAN MI­LIĆ ISPRIČAO NAM JE SVE O NOVOJ SERIJI

BI­LI SU ONI KO­JI NISU HTJELI DATI INTERVJU ZA TV

Večernji list - Hrvatska - Ekran - - Sadržaj -

Do­ku­men­tar­no-pu­to­pis­ni se­ri­jal auto­ra Go­ra­na Mi­li­ća “Cu­ba si, Cu­ba no” 15. ruj­na po­či­nje se emi­ti­ra­ti na HRT-u, a tim po­vo­dom raz­go­va­ra­li smo s ovim do­aje­nom TV no­vi­nar­stva. Ku­bu ste zad­nji put po­sje­ti­li pri­je 40 go­di­na, ko­li­ko se pro­mi­je­ni­la od tog po­sje­ta, što se po­pra­vi­li u ovoj zem­lji od ta­da? Pro­mi­je­ni­la se Ku­ba. Re­kao sam da mi sa­da iz­gle­da kao Ju­gos­la­vi­ja 1966. U zem­lju do­la­zi 5 mi­li­ju­na tu­ris­ta na godinu. Ve­ći­nom su to lju­di iz Eu­ro­pe, za­pad­ne i is­toč­ne, Ka­na­de,

Juž­ne Ame­ri­ke…Ne gle­da­ju ih kao ra­ni­je kao po­ten­ci­jal­ne špi­ju­ne, ne­go kao iz­vor po­treb­nih de­vi­za. Dok smo sni­ma­li, kra­jem ve­lja­če, bi­lo je i Ame­ri­ka­na­ca ko­ji su do­la­zi­li kru­ze­ri­ma. On­da je Trump to za­bra­nio, ali vje­ru­jem da ta mje­ra ne­će po­tra­ja­ti. Re­pre­si­ja ni­je bi­la vid­lji­va ni pri­je 40 go­di­na, da­nas je još ma­nja. Ku­ba je ka­rip­ski ko­mu­ni­zam. U njoj ne pris­ta­ju mrač­ni lju­di u kož­nim ka­pu­ti­ma. Ali iš­lo se u za­tvor za ne­pos­luš­nost vlas­ti. Za si­tan šverc. Za 20-30 do­la­ra u dže­pu. Sa­da su lju­di­ma dos­tup­ne de­vi­ze. Mo­gu ku­po­va­ti to­li­ko že­lje­nu uvoz­nu ro­bu. Ma­nje-vi­še sve osim auto­mo­bi­la. Ipak, ve­ći­na lju­di s ko­ji­ma sam raz­go­va­rao mis­li da se živi lo­ši­je ne­go pri­je 40 go­di­na. Naj­vi­še to mis­le lju­di ko­ji se nisu ro­di­li u pr­vim de­set­lje­ći­ma Re­vo­lu­ci­je. Ja sva­ka­ko mis­lim da se da­nas živi bo­lje, ali da su oče­ki­va­nja bi­la ve­ća.

Ko­ji su­go­vor­nik i ko­ja pri­ča su vas se po­seb­no doj­mi­li na ovom pu­to­va­nju u Ku­bu?

Pu­no ih je bi­lo za­nim­lji­vih. Naj­pri­je, na­ši do­ma­ći­ni, Mic­hel i Ali­cia, ko­ji su nam iz­naj­mi­li apart­man za vri­je­me bo­rav­ka u Ha­va­ni. Oni su već upoz­na­li vi­še od 600 Hr­va­ta ko­ji su pro­tek­lih go­di­na do­la­zi­li kao tu­ris­ti. Ima­ju dva si­na od 12 i 14 go­di­na i, za­hva­lju­ju­ći tom sta­nu, oni za­ra­đu­ju vi­še od 1000 eura na mje­sec, što je vi­še od 30 pro­sječ­nih mje­seč­nih pla­ća na Ku­bi! U Ha­va­ni nas­tav­nik u sred­njoj ško­li ima oko 200 ku­na na mje­sec,

Do­ajen TV no­vi­nar­stva na­pra­vio je pu­to­pis­no­do­ku­men­tar­ni se­ri­jal “Cu­ba si, Cu­ba no” ko­ji se na HRT-u po­či­nje pri­ka­zi­va­ti 15. ruj­na, a iako je u mi­ro­vi­ni, već ima ide­ju što bi slje­de­će ra­dio

uz ne­ke po­god­nos­ti kod kup­nje os­nov­nih na­mir­ni­ca, ri­že, še­će­ra, ulja, itd. Osam mje­se­ci u go­di­ni, dok tra­je se­zo­na, Mic­hel i Ali­cia spa­va­ju sa si­no­vi­ma u so­bi­ci od osam kva­dra­ta po­kraj još ma­nje ku­hi­nje, ali ne ra­de ni­šta dru­go i ži­ve iz­nad ra­zi­ne ku­ban­ske sred­nje kla­se. In­ter­v­ju­ira­li smo i dvo­ji­cu di­si­de­na­ta ko­ji su ro­bi­ja­li kao po­li­tič­ki osu­đe­ni­ci, ko­ji se za­la­žu za de­mo­kra­ci­ju i vi­šes­tra­nač­ki sus­tav, a to je bi­lo ne­za­mis­li­vo pri­je 40 go­di­na. Bio mi je zgo­dan je­dan Ku­ba­nac ko­ji po­la go­di­ne živi u Šved­skoj, a po­la go­di­ne u Ha­va­ni. Sli­čio mi je Hr­va­ti­ma ko­ji su u toj po­zi­ci­ji, vo­le Šved­sku kao us­pješ­nu i pos­lo­že­nu zem­lju, ali do­ma je sva­ka­ko bo­lje druš­tvo.

Ko­li­ko Ku­ban­ci zna­ju o Hr­vat­skoj?

Oni su zna­li Ju­gos­la­vi­ju. I s njom je bi­lo pri­ja­telj­skih ve­za, ali i ri­va­li­te­ta, u to­me či­ji je sis­tem bo­lji, ko­ja zem­lja ima ve­ći me­đu­na­rod­ni ugled, tko je u svijetu važ­ni­ji, Ti­to ili Cas­tro… Ali Ku­ban­ci su se oz­bilj­no raz­ba­ca­li po Go­ogleu za vri­je­me Svjet­skog pr­vens­tva u no­go­me­tu u Ru­si­ji. Ka­ko je no­go­met sve po­pu­lar­ni­ji i na Ku­bi (ko­ja je ima­la po­vi­jest bok­sa, bej­z­bo­la i atle­ti­ke), a na te­le­vi­zi­ji se iz­rav­no pre­no­si špa­njol­ska Pri­me­ra, ime­na Mo­drić i Ra­ki­tić bi­la su poz­na­ta, a ula­skom u fi­na­le Ku­ban­ci su is­kre­no bi­li odu­šev­lje­ni: “U va­šoj zem­lji tih smo da­na gle­da­li se­be. Jer, ma­la dr­ža­va ko­ja se us­pi­je­va na­met­nu­ti u druš­tvu ve­ćih i moć­ni­jih, to mi zna­mo ci­je­ni­ti. I on­da va­ša pred­sjed­ni­ca, ona je sve šar­mi­ra­la, is­kren je pa­tri­ot”, re­kao je u ka­me­ru Vic­tor Di­az, di­rek­tor Me­di­cin­skog sve­uči­li­šta La­tin­ske Ame­ri­ke, 80-go­diš­njak ko­ji ni­ka­da ni­je po­sum­njao u ku­ban­ski re­vo­lu­ci­onar­ni put.

Ku­ba, ko­ja ni­je bo­ga­ta, ima do­bro ra­zvi­jen zdrav­s­tve­ni sus­tav, je li i u prak­si do­bar?

Oni ka­žu da na 125 sta­nov­ni­ka ima­ju jed­nog li­ječ­ni­ka. Ima­ju ih za iz­voz i ša­lju kao po­moć si­ro­maš­nim zem­lja­ma Afri­ke i Azi­je. Dok­to­ri čes­to ima­ju po dvi­je spe­ci­ja­li­za­ci­je, a pla­će su im ve­oma ma­le. Do­bro je ako pri­je­đu 50 eura na mje­sec. Ali li­ječ­nik ko­ji odra­di ne­ko­li­ko go­di­na An­go­le do­bi­va pra­vo uvo­za auto­mo­bi­la, ne­ki­ma čak dr­ža­va da­ru­je auto. A to je ve­lik dar. Jed­na no­va Toyo­ta Ya­ris je na tr­ži­štu 80.000 eura! Za to se mo­že ku­pi­ti stan od 70 kva­dra­ta. I iz­najm­lji­va­ti za 70 eura ne­to na dan. A to je već 40 do­brih li­ječ­nič­kih mje­seč­nih pla­ća! Za­što o ovo­me go­vo­rim? Za­to što je ku­ban­sko druš­tvo pos­ta­lo ma­te­ri­ja­lis­tič­ko, za­to što se br­zo ras­lo­ja­va. I mno­gi ko­ji ima­ju di­plo­me vi­so­kih ško­la i so­lid­no zna­nje pro­la­ze pu­no lo­ši­je od sit­nih tr­go­va­ca, šver­ce­ra, tak­sis­ta, iz­najm­lji­va­ča sta­no­va. Ne­ki mla­di lju­di go­vo­ri­li su mi da ne že­le (bes­plat­no) stu­di­ra­ti jer bi se on­da mo­ra­li za­pos­li­ti u dr­žav­noj služ­bi, ra­di­ti osam sa­ti, pu­to­va­ti još dva sa­ta do pos­la i na­trag i za­ra­đi­va­ti je­dan euro, mak­si­mal­no dva eura na dan, a oni mo­gu pu­no vi­še za­ra­di­ti u sva­kom pos­lu sa stran­ci­ma. Što se zdrav­s­tva ti­če, li­je­če­nje je iona­ko bes­plat­no za sve ku­ban­ske gra­đa­ne, bi­li oni za­pos­le­ni ili ne.

Stran­ci­ma su aso­ci­ja­ci­je na Ku­bu Fi­del Cas­tro i Che Gu­eva­ra, a što Ku­ban­ci is­ti­ču kao važ­no i ka­rak­te­ris­tič­no za svo­ju zem­lju?

O mu­dros­ti i ple­me­ni­tos­ti Fi­de­la Cas­tra go­vo­rit će vam dr­žav­ni služ­be­ni­ci, par­tij­ski funk­ci­one­ri, ali i ve­ći­na “obič­nih” Ku­ba­na­ca ima po­zi­tiv­na sje­ća­nja na Fi­de­la i Chea. Sa­da se u ko­lek­tiv­nu me­mo­ri­ju vi­še uč­vr­stio Ci­en­fu­egos, a odu­vi­jek je iz­nad svih bio Jo­se Mar­ti. I za ovu mla­đu ge­ne­ra­ci­ju Re­vo­lu­ci­ja je glav­na oz­na­ka za Ku­bu. Vo­le re­ći ka­ko su se obra­ni­li od naj­moć­ni­je zem­lje svi­je­ta, go­to­vo nit­ko (tu su do­bro iz­vjež­ba­ni) ne­će re­ći da mr­zi Ame­ri­kan­ce, ne­go pos­tup­ke nji­ho­ve vla­de.

Pro­pu­to­va­li ste svi­jet, iz va­šeg is­kus­tva ko­ja zem­lja čo­vje­ku pru­ža pri­bliž­no ide­al­ne uvje­te ži­vo­ta?

Mis­lio sam da ni­ka­da to ne­ću re­ći, ali od ze­ma­lja ko­je su u bli­zi­ni Hr­vat­ske mis­lim da Nje­mač­ka... ne, ne mo­gu ipak sta­vi­ti Nje­mač­ku na pr­vo mjes­to, za­to ću re­ći – Fran­cu­ska. Fran­cu­ska je pr­va zem­lja u svijetu po bro­ju tu­ris­ta, to zna­či valj­da da vri­je­di. Osim to­ga, tu sam su­bjek­ti­van, fran­cu­ski je­zik do­bro go­vo­rim. Vo­lio sam Ar­gen­ti­nu, ali ona je glu­po pro­pa­la, a ako se i opo­ra­vi, ne­će vi­še bi­ti ona zem­lja koju sam vo­lio. Kao ni Uru­gvaj. Aus­tra­li­ja je ve­oma OK ka­da se na­vik­ne­te na nji­ho­va pra­vi­la i res­trik­ci­je. Stro­go­ćom i kon­tro­la­ma na­pra­vi­li su druš­tvo pri­mje­re­no čo­vje­ku ko­ji živi u sva­kod­nev­nom pro­ži­ma­nju s pri­ro­dom. Ono, kao da si na Aljas­ci, a sve je ci­vi­li­zi­ra­no. Tu su i Šved­ska, Dan­ska, Ni­zo­zem­ska, tko vo­li. Po­seb­no je Uje­di­nje­no Kra­ljev­s­tvo, ali ja ni­sam An­glo­sas po vo­ka­ci­ji. Ci­je­nim ih, po­štu­jem, ali sam La­tin. La bel­la Ita­lia, sa­mo da sam mla­đi…

Ra­di­li ste intervju s pred­sjed­ni­kom Jim­myjem Car­te­rom, pi­li vi­ski s Or­so­nom Wel­le­som, ko­ga bis­te još iz­dvo­ji­li kao za­nim­lji­vog su­go­vor­ni­ka?

Najzanimlj­iviji sugovornic­i bi­li su mi oni ko­ji nisu htjeli dati intervju za TV ne­go smo raz­go­va­ra­li bez ka­me­re i ka­se­to­fo­na. Na pr­vom mjes­tu, to je Ver­non Wal­ters, ame­rič­ki ge­ne­ral, čas­nik pri NOVJ pred kraj Dru­gog svjet­skog ra­ta, pu­kov­nik u Ko­rej­skom ra­tu, za­mje­nik še­fa CIA, ame­rič­ki am­ba­ssa­dor u UN, Mo­sk­vi. Bon­nu, po­li­glot, ne­vje­ro­jat­no otvo­ren i in­for­mi­ran. U dvi­je ve­če­ri u Ma­dri­du ispričao mi je sve o ra­to­vi­ma po Ju­gos­la­vi­ji i prog­no­zi­rao ka­kav će bi­ti is­hod. Sve je po­go­dio!

Va­ši pri­ja­te­lji i ko­le­ge u emi­si­ji “Ne­dje­ljom u 2”, u ko­joj ste bi­li gost, ka­žu da ste bi­li ta­lent za te­le­vi­zi­ju i da vas je ka­me­ra htje­la, ali što je još bi­lo važ­no za vaš us­pjeh?

Sva­ka­ko je po­mo­gla či­nje­ni­ca da sam bio do­pis­nik iz New Yor­ka vi­še od pet go­di­na. Od

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.