HOURA I ČLANOVI BEN­DA US­PJE­LI SU U REKORDNOM ROKU PROTUMAČIT­I GLOBALNE UTJECAJE NA LOKALNI NA­ČIN

Večernji list - Hrvatska - Ekran - - Tv Faca -

ino­zem­nih no­vo­val­nih ime­na te go­di­ne, ne­go je ra­zi­nom inven­tiv­nos­ti i pro­dor­nos­ti neo­če­ki­va­no utje­cao na ra­zvoj do­ma­će rock-sce­ne i di­sko­gra­fi­je, na­tje­rav­ši i do­tad ne­do­dir­lji­ve ve­li­či­ne na pres­tro­ja­va­nje.

Snim­ljen u mi­lan­skim stu­di­ji­ma s Pi­kom Stan­či­ćem kao pro­du­cen­tom, do­nio je bo­lji zvuk od pr­vi­jen­ca i no­ve utjecaje bri­tan­skog ska po­kre­ta, od Spe­ci­al­sa do Se­lec­te­ra i Mad­ne­ssa. No, naj­bit­ni­je, Houra i članovi ben­da za­jed­no s Pi­kom Stan­či­ćem us­pje­li su u rekordnom roku protumačit­i globalne utjecaje na lokalni na­čin i sni­mi­ti pje­sme ko­je su sa­svim pri­rod­no go­vo­ri­le o do­ma­ćem kon­tek­s­tu. Ni­je čud­no da su na­kon to­ga pr­vi put nas­tu­pi­li u ras­pro­da­nom ma­lom Do­mu spor­to­va, s pred­gru­pom Par­la­men­tom, no­vom gru­pom u ko­joj je svi­rao ra­ni­ji gi­ta­rist Ka­za­li­šta Zok Cvet­ko­vić te pu­no go­di­na kas­ni­je ba­sist Ka­za­li­šta, pre­mi­nu­li Du­brav­ko Vo­rih. Kao najveći us­pjeh Ja­sen­ka Ho­ure i Ka­za­li­šta mo­gla se na­ves­ti pri­rod­nost ko­jom su iona­ko koz­mo­po­lit­ski glaz­be­ni rječ­nik svo­je ge­ne­ra­ci­je pro­ši­ri­li na dru­ge žan­ro­ve, od ko­jih su se reg­gae i ska na­met­nu­li kao do­mi­nant­ni, do­da­ju­ći im us­put gi­ta­ris­tič­ki post- punk za­nos, power-pop me­lo­di­oz­nost te lokalni za­gor­ski štih u obra­di “17 ti je go­di­na tek” i Za­gre­bač­ke tam­bu­ra­še na kon­cer­ti­ma. Tu su tam­bu­re, a ne pu­no go­di­na kas­ni­je, uš­le na rock-po­zor­ni­ce, ali u sa­svim druk­či­jem obli­ku. Al­bum “Crno bi­je­li svi­jet” bio je raz­djel­ni­ca ko­ja je punk-stra­te­gi­ju pr­vi­jen­ca Pr­lja­vog ka­za­li­šta pre­tvo­ri­la u so­fis­ti­ci­ra­ni­ji autor­ski ru­ko­pis Ja­sen­ka Ho­ure, fer­men­ti­rav­ši od ni­hi­liz­ma prema slo­je­vi­ti­jem, afir­ma­tiv­ni­jem po­gle­du na crno-bi­je­li svi­jet oko auto­ra.

Od sa­mih pje­sa­ma, su­ges­tiv­nih vi­nje­ta ko­je su te­me s pr­vog al­bu­ma za­mi­je­ni­le kom­plek­s­ni­jim po­gle­dom i bo­ljom svir­kom sas­ta­va ko­ji je svje­ži­nom, no­vim fi­ne­sa­ma i pri­mje­re­nom pro­duk­ci­jom Iva­na Pi­ka Stan­či­ća u mi­lan­skim ton­skim stu­di­ji­ma na­do­gra­dio ener­get­sku ba­zu pr­vog al­bu­ma. “No­ve ci­pe­le” bri­ljan­tan su pri­mjer tak­vog pos­tup­ka, ia­ko su sve pje­sme do­ka­zi­va­le da su članovi gru­pe uš­li u sa­svim no­ve ci­pe­le i od­mak­li da­le­ko. Ia­ko je bi­la riječ o pa­ra­dok­su ko­mer­ci­jal­nog pro­bo­ja s “pa­met­nom” plo­čom, pro­da­nom u oko 150.000 pri­mje­ra­ka, s mno­gim da­naš­njim kon­cert­nim stan­dar­di­ma kao što su “Crno bi­je­li svi­jet”, “Mi ple­še­mo” ili “Za­greb te zo­ve”, Pr­lja­vo ka­za­li­šte zam­ku dru­gog al­bu­ma proš­lo je bez­bol­no, pos­ta­viv­ši je us­put dru­gi­ma. Bru­co­ši­ma iz Ka­za­li­šta poš­lo je za ru­kom go­to­vo ne­mo­gu­će: uves­ti na rock-sce­nu sa­svim no­va pra­vi­la i us­pješ­no ih „pro­da­ti” dru­gi­ma, sta­ri­jim i mla­đim ge­ne­ra­ci­ja­ma glaz­be­ni­ka, od Dug­me­ta na­da­lje.

Ako su s pr­vim al­bu­mom 1979. go­di­ne kod nas di­sko­graf­ski pro­mo­vi­ra­li punk, Pr­lja­vo ka­za­li­šte dru­gim je uda­ri­lo pre­su­dan ples­ni ko­rak i do­ni­je­lo ska groz­ni­cu na top-ljes­tvi­ce. Bi­la je riječ o pos­ta­do­les­cent­skom ko­mer­ci­jal­nom pro­bo­ju ko­ji je u do­ma­ćoj rock-di­sko­gra­fi­ji imao ja­či utje­caj od ra­di­kal­nog pr­vi­jen­ca Ka­za­li­šta. I ta­da je go­to­vo ne­vje­ro­jat­no dje­lo­va­la usu­gla­še­nost Ho­ure i čla­no­va gru­pe sa svjet­skim zbi­va­nji­ma po­čet­kom osam­de­se­tih, ko­ja su ih na­ve­la na stran­pu­ti­cu iz­rav­nog su­če­lja­va­nja gi­ta­ra s ta­da ku­rent­nim ples­nim zvu­ci­ma.

Svi ko­ji se sje­ća­ju Ho­uri­na in­ter­v­jua ko­ji je u lje­to 1980., u pa­ke­tu s Vlat­kom Ste­fa­nov­skim, dao be­ograd­skom ma­ga­zi­nu Džu­boks, vje­ro­jat­no pam­te i za­in­te­re­si­ra­nost ko­ju je Ja­jo po­ka­zi­vao pri raz­gla­ba­nju o mo­guć­nos­ti­ma no­vog glaz­be­nog rječ­ni­ka ko­ji je ma­lo pri­je to­ga ušao u upo­tre­bu. Jer, ta­da je bi­lo bit­no shva­ti­ti o če­mu je riječ, a že­lja za su­sre­tom s no­vo­ta­ri­ja­ma ko­je i u svi­je­tu ni­su do­se­gle ze­nit bi­la je jed­no od os­nov­nih po­gon­skih go­ri­va ko­je je pro­uz­ro­či­lo ne­ko­li­ko neo­bjaš­nji­vo ak­tu­al­nih al­bu­ma, me­đu ko­ji­ma “Crno bi­je­li svi­jet” ima is­tak­nu­tu po­zi­ci­ju.

Te 1980. po­ka­za­lo se da je – u skla­du s utje­ca­jem pun­ka na sred­nju stru­ju u svi­je­tu ne­ko­li­ko go­di­na pri­je – i na do­ma­ćem te­re­nu va­ži­lo pra­vi­lo po ko­jem eta­bli­ra­ne zvi­jez­de ni­su že­lje­le za­os­ta­ti za no­vim iz­u­mi­ma, ne­go su otvo­re­no priz­na­va­le utjecaje i na dnev­noj ba­zi lo­vi­le pri­klju­čak s još do ju­čer ne­poz­na­tim sti­lo­vi­ma. “Mo­ji sta­ri pri­ja­te­lji no­se čud­ne fri­zu­re i ma­šu gi­ta­rom kao Houra”, pje­vao je vo­đa Va­tre­nog po­ljup­ca Mi­lić Vu­ka­ši­no­vić-Mi­ća o svom sa­ra­jev­skom pri­ja­te­lju Go­ra­nu Bre­go­vi­ću, is­prav­no shva­ća­ju­ći da je upra­vo „Crno bi­je­li svi­jet” bio pre­su­dan za pro­mje­nu kur­sa naj­ve­ćeg rock-ben­da tih go­di­na. Bre­go­vić i Bi­je­lo dug­me br­zo su se snaš­li na od­lič­nom al­bu­mu “Do­ži­vje­ti sto­tu”, ia­ko je autor­ska svje­ži­na i iz­vo­đač­ka is­kri­ča­vost ipak bi­la na strani „mla­di­ća u naj­bo­ljim go­di­na­ma”. Ukrat­ko, sti­ho­vi „ bo­lje da no­sim krat­ku ko­su“bi­li su pos­lo­vi­ca da­na, a utje­caj no­vo­val­nih ben­do­va po­put Pr­lja­vog ka­za­li­šta u slu­ča­ju Dug­me­ta bio je jed­nak pos­tup­ku ko­jim su Rol­ling Sto­ne­si ili The Who pri­hva­ti­li “kons­truk­tiv­nu kri­ti­ku” The Cla­sha ili Sex Pis­tol­sa 1978. Već idu­će go­di­ne Ja­jo i Ka­za­li­šte pres­ta­li su bi­ti he­ro­ji uli­ce i pos­ta­li pro­fe­si­onal­ni glaz­be­ni­ci. No i ta pri­ča do­ve­la je do jed­ne pre­mi­je­re. Ulič­ni akre­di­ti­vi no­vo­val­ne fa­ze na al­bu­mu „He­roj uli­ce“1981. za­mi­je­nje­ni su druk­či­jim utje­ca­ji­ma i pro­fe­si­ona­li­zi­ra­nom ka­ri­je­rom u ko­joj se, bez od­bje­glog Da­vo­ri­na Bo­go­vi­ća, Ja­sen­ko Houra na­šao i na mi­kro­fo­nu.

Kao vo­kal ko­ji je te go­di­ne u Pa­ri­zu s Pi­kom Stan­či­ćem gle­dao Bru­cea Sprin­g­s­te­ena i E Stre­et Band na pr­voj europ­skoj tur­ne­ji, strast i no­ve utjecaje u stvar­nom je vre­me­nu, pri­je ne­go što je Sprin­g­s­te­en pos­tao me­ga­zvi­jez­da, is­po­ru­čio u mno­gim pje­sma­ma “He­ro­ja uli­ce”. Da su sni­mi­li sa­mo ta tri pr­va al­bu­ma, mjes­to me­đu naj­važ­ni­ji­ma bi­lo bi im osi­gu­ra­no.

Da su sni­mi­li sa­mo ta tri pr­va al­bu­ma, mjes­to me­đu naj­važ­ni­ji­ma bi­lo bi im osi­gu­ra­no.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.