KAKO SE SLAVKO SOBIN SNAŠAO U NOVOJ SEZONI “CRNO-BIJELOG SVIJETA”

Na ra­dost svih obo­ža­va­te­lja se­ri­je “Crno-bi­je­li svi­jet”, u ti­je­ku je sni­ma­nje če­t­vr­te se­zo­ne, nas če­ka u no­vim nas­tav­ci­ma ot­krio nam je split­ski glu­mac ko­jeg gle­da­mo u ulo­zi Žun­gu­la

Večernji list - Hrvatska - Ekran - - Sadržaj -

Po­šti­va­ju­ći sve epi­de­mi­olo­ške mje­re ko­je su tre­nut­no na sna­zi, eki­pa “Crno-bijelog svijeta” vri­jed­no sni­ma no­ve nas­tav­ke če­t­vr­te se­zo­ne. Je­dan od pu­bli­ci omi­lje­nih li­ko­va je Žun­gul ko­jeg od­lič­no utje­lov­lju­je Slavko Sobin s ko­jim smo u po­vo­du to­ga raz­go­va­ra­li i otvo­ri­li pu­no te­ma, od ko­ro­na­vi­ru­sa do vr­tlar­stva...

U ti­je­ku je sni­ma­nje če­t­vr­te se­zo­ne “Crno-bijelog svijeta”, kako je sni­ma­ti seriju u vri­je­me ‘no­vog nor­mal­nog’ ka­da se tre­ba pri­dr­ža­va­ti epi­de­mi­olo­ških mje­ra zbog pan­de­mi­je ko­ro­na­vi­ru­sa?

Za­hval­ni smo što uop­će ra­di­mo, ta­ko da bez ikak­ve mu­ke uju­tro od­mah stav­lja­mo ma­ske na li­ce i pri­dr­ža­va­mo se mje­ra mak­si­mal­no. Na­rav­no, kod nas glu­ma­ca je to ne­mo­gu­će po­što­va­ti u ka­dru, ali stvar­no nas ci­je­li set po­ku­ša­va ci­je­lo vri­je­me za­šti­ti­ti i vr­lo si­gur­no se osje­ća­mo. Mje­re nam tem­pe­ra­tu­ru i pos­to­ji do­go­vor da iz­van se­ta ne iz­la­zi­mo pre­vi­še i da se ne po­na­ša­mo pre­vi­še opu­šte­no... Vla­da ne­ki osje­ćaj kao da se utr­ku­je­mo s ko­ro­nom i dru­gim va­lom o ko­jem se to­li­ko pri­ča i to stva­ra odre­đe­ni pri­ti­sak jer zbi­lja že­li­mo za­do­vo­lji­ti na­šu pu­bli­ku ko­ja vjer­no če­ka i bez ko­je na kra­ju kra­je­va ove se­zo­ne ne bi vje­ro­jat­no ni bi­lo.

Što Žun­gu­la če­ka u če­t­vr­toj sezoni, dio sce­na bi se tre­bao sni­ma­ti i u va­šem rod­nom Spli­tu?

Oče­ku­je ga jed­na ja­ko za­nim­lji­va lju­bav­na pri­ča. Kad smo ga os­ta­vi­li u tre­ćoj sezoni, bi­lo je pi­ta­nje ho­će li on i Una bi­ti sku­pa ili ne, a u če­t­vr­toj sezoni Žun­gul upoz­na­je jed­nu Spli­ćan­ku ko­ju igra ne­vje­ro­jat­no ta­len­ti­ra­na Lu­na Pi­lić. Ne­ke će­mo sce­ne sni­ma­ti u Spli­tu i ja­ko sam sre­tan zbog to­ga što od pr­vog da­na mo­lim Ku­le­no­vi­ća da mi da pri­li­ku da odve­de­mo Žun­gu­la do­ma. Sa­mim ti­me vi­djet će­mo i ne­ke poz­na­te li­ko­ve split­ske sce­ne, Gi­bon­ni­ja, Di­na Dvor­ni­ka... Ne­ki dan smo baš sni­ma­li dio tih sce­na u Za­gre­bu, iz­gle­da od­lič­no. Žun­gul je i da­lje is­ti; ve­seo i uži­va u ži­vo­tu, ali eto do­ga­đa­ju mu se ove se­zo­ne i slat­ke lju­bav­ne bri­ge.

Žun­gu­la ste jed­nom opi­sa­li kao is­kre­nu, ne­po­sred­nu i uvi­jek do­bro ras­po­lo­že­nu oso­bu i do­da­li kako je on ona­kav kak­vi bis­te vi že­lje­li bi­ti, to zna­či da se­be ne pro­na­la­zi­te u ovom opi­su?

Do­brim di­je­lom Žun­gul je­sam ja. Ku­le­no­vić je na­pi­sao pre­kras­nu ulo­gu i dao mi pot­pu­nu slo­bo­du da joj udah­nem ži­vot. Ovaj opis Žun­gu­la ko­ji spo­mi­nje­te, ka­da sam ovo iz­ja­vio htio sam re­ći da on utje­lov­lju­je naj­dub­lje i naj­i­skon­ski­je po­zi­tiv­ne stra­ne. Na pa­pi­ru ili ekra­nu ta­kav lik mo­že pos­to­ja­ti, u stvar­nos­ti nisam si­gu­ran da mo­že pos­to­ja­ti net­ko tko uvi­jek, ali baš uvi­jek stav­lja dru­ge is­pred se­be. Vje­ru­jem da po­sje­du­jem ne­ke nje­go­ve vr­li­ne, ali ne sa­vje­tu­jem lju­di­ma da bu­du bli­zu me­ne kad sam ljut, po­vri­je­đen ili umo­ran.

Ko­ro­na nas je na du­lje vri­je­me za­tvo­ri­la u ku­će i sta­no­ve, glaz­be­ni­ci su to vri­je­me ko­ris­ti­li za kon­cer­te iz svo­jih do­mo­va. Kako ste vi is­ko­ris­ti­li to vri­je­me u iz­o­la­ci­ji, je­su li u tom raz­dob­lju nas­ta­li ne­ki no­vi kre­ativ­ni pro­jek­ti?

Oče­ki­vao sam da ću ti­je­kom ko­ro­ne bi­ti užas­no pro­duk­ti­van jer ina­če ne vo­lim gu­bi­ti vri­je­me i dan mi je di­na­mi­čan. Vje­ru­jem u ne­ku dis­ci­pli­nu, ru­ti­nu i fo­kus pa sam na po­čet­ku re­kao se­bi; e, ne­ćeš u ko­ro­ni to zez­nu­ti, ne­go ide­mo: pi­sat ćeš sce­na­rij, tre­ni­rat ćeš i ta­ko da­lje...Kako je vri­je­me od­mi­ca­lo, sve vi­še sam pos­ta­jao svjes­tan da sam si pos­ta­vio ne­po­tre­ban te­ret u jed­noj ta­ko lu­doj i zbu­nju­ju­ćoj si­tu­aci­ji i da je mo­žda vri­je­me da se od­mo­rim, ta­ko da sam ko­ro­nu is­ko­ris­tio da se opus­tim i pr­vens­tve­no da se ma­lo pres­ta­nem iden­ti­fi­ci­ra­ti kroz svo­ju pro­fe­si­ju.

Mi glum­ci ne­ka­ko se dos­ta iden­ti­fi­ci­ra­mo s ti­me ko­li­ko i kako ra­di­mo i je­smo li do­bro na­pra­vi­li ulo­ge, valj­da je i pri­ro­da pos­la tak­va – stres­na i zah­ti­je­va kons­tant­nu po­vrat­nu in­for­ma­ci­ju od oko­li­ne. Na kra­ju kra­je­va, stva­ram za pu­bli­ku, ne za se­be. U ko­ro­ni sam imao mo­guć­nost sva­ki tren od tih sto­ti­njak da­na pro­ves­ti is­klju­či­vo kao ja, bez vre­me­na kad sam net­ko dru­gi na se­tu, bez PR oba­ve­za... i on­da za­pra­vo shva­tiš da ne­će svi­jet pro­pas­ti kad ma­lo sta­neš. Tre­ba­lo bi za­pra­vo uvi­jek uze­ti 70 da­na slo­bod­no. Iz­gle­da da se mo­že.

Ovaj vi­rus u mno­go­če­mu je pro­mi­je­nio na­še ži­vo­te, ogra­ni­čio nam kre­ta­nja; je li ovo razdoblje, ko­je po­vre­me­no na­li­ku­je ne­koj sce­ni iz Kin­go­vih ro­ma­na, kod vas po­bu­di­lo an­k­si­oz­nost i strah?

Pos­ta­lo je po­ma­lo na­pe­to kad se Sto­žer po­čeo gu­bi­ti i kad su stva­ri pres­ta­le bi­ti tran­s­pa­rent­ne. Ni­je ti O.K. kad se sve la­ga­no otva­ra, a tvo­ja pro­fe­si­ja se ne spo­mi­nje. Ali eto, opet sam na pos­lu – ia­ko mno­gim mo­jim ko­le­ga­ma ko­ji se ba­ve is­klju­či­vo ka­za­li­štem i da­lje ni­je pot­pu­no jas­no što se mo­že, a što ne mo­že. Mis­lim da smo u fa­zi zbu­nje­nos­ti i ne­si­gur­nos­ti, go­vo­rim o ci­je­lom svi­je­tu, i to valj­da tre­ba sa­mo ne­ka­ko iz­dr­ža­ti s uvje­re­njem da će sve bi­ti do­bro. Ne znam što dru­go.

Sve su dje­lat­nos­ti već po­go­đe­ne eko­nom­skom kri­zom kao po­s­lje­di­com pan­de­mi­je, a za kul­tu­ru se ni pri­je ni­je odva­ja­lo do­volj­no no­va­ca, bo­ji­te li se za bu­duć­nost i na­da­te li se da dr­ža­va u ovoj si­tu­aci­ji ne­će za­bo­ra­vi­ti kul­tur­nja­ke?

Dr­ža­va je već odav­no za­bo­ra­vi­la na kul­tur­nja­ke što se vi­di po pro­ra­ču­ni­ma za kul­tu­ru. Na­rod vo­li ne­kad od­mah­nu­ti ru­kom kad se o to­me pri­ča, kao: što se ža­le ti glum­ci, to je sve iona­ko ba­gra. Ali čak i kad bi to bi­lo is­ti­na, a na­rav­no da ni­je, kul­tu­ra hra­ni ja­ko pu­no ljudi i obi­te­lji ko­ji ni­su jav­ne oso­be. Si­tu­aci­ja s ko­ro­nom ba­rem je po­kre­nu­la la­vi­nu ras­pra­va o fi­nan­cij­skim pro­ce­si­ma u kul­tu­ri, mo­žda se ovaj put ne­što i do­go­di.

Jes­te li kao glu­mac ima­li kri­za i kako ste ih us­pje­li ri­je­ši­ti?

Imam kri­ze kao ljud­sko bi­će i to ne­ma ve­ze s glu­mom. Ci­je­li ži­vot pro­la­zi­mo kroz ne­ke kri­ze, gu­bit­ke, pre­ki­de, stre­so­ve – ma­nje ili ve­će. I ovo sad je kri­za, de­fi­ni­tiv­no naj­ve­ća ko­ju je mo­ja ge­ne­ra­ci­ja osje­ti­la. Ali da je ži­vot ne­ka rav­na cr­ta bio bi do­sa­dan i stal­ni na­pre­dak bez pa­do­va je ne­mo­guć. Iz tih pa­do­va se uči, u pa­du sku­žiš da ne­što mo­raš pro­mi­je­ni­ti. Do­bra fa­za te sa­mo uljulj­ka i uda­lji od stvar­nos­ti ko­ja je ite­ka­ko pu­na iz­a­zo­va.

Svirali ste vi­oli­nu i to is­kus­tvo do­bro vam je doš­lo u pred­sta­vi “Pro­ba or­kes­tra”, kako je glu­ma po­bi­je­di­la glaz­bu u va­šem slu­ča­ju i što je bio oki­dač da pos­ta­ne­te glu­mac?

Vi­oli­nu sam svi­rao du­go, ali neg­dje s 13 go­di­na sam shva­tio da mi, ko­li­ko god vo­lim bi­ti na sce­ni, ni­je do­volj­no iz­ra­ža­va­ti se kroz ins­tru­ment. Ta­da sam upi­sao dram­sku i shva­tio da je to na­čin na ko­ji se že­lim ba­vi­ti umjet­noš­ću, kroz se­be i kroz svo­je ne­ke emo­ci­je. Shva­tio sam da mi je gušt sta­ti pred pu­bli­ku i ogo­li­ti se na ne­ki na­čin. Gušt mi je bit ra­njiv. U sva­kom slu­ča­ju, pre­sre­tan sam što se ba­vim pos­lom ko­ji mi je bio dje­čač­ki san. Ma­lo je stva­ri ljep­še od to­ga.

Bu­du­ći da ste aka­de­mi­ju za­vr­ši­li u Ame­ri­ci, jes­te li se na po­čet­ku osje­ća­li ne­si­gur­no na ka­za­liš­noj sce­ni jer nis­te proš­li go­vor­nič­ke vjež­be kao va­ši ko­le­ge ko­ji su aka­de­mi­ju za­vr­ši­li ov­dje?

Pos­to­ja­le su ne­ke ne­si­gur­nos­ti i čes­to su i na­mjer­no pro­vo­ci­ra­li ljudi za či­je miš­lje­nje da­nas znam da mi ni­kad ni­je ni tre­ba­lo bi­ti re­le­vant­no. Iz­ni­je­ti lik, ma­kar na fil­mu, ima pu­no vi­še ve­ze s otvo­re­noš­ću, poz­na­va­njem se­be, pri­hva­ća­njem emo­ci­ja kak­ve god bi­le, ne­go s dik­ci­jom i go­to­vo ne­pos­to­je­ćim stan­dar­dom hr­vat­skog je­zi­ka. U kla­sič­nom ka­za­li­štu to baš i ni­je is­ti­na, ali kla­sič­nim ka­za­li­štem se i ne ba­vim.

Slavko sni­ma i još jed­nu no­vu seriju ko­ja će se na je­sen na­ći na pro­gra­mu No­ve TV “NE­KE ĆE­MO SCE­NE SNI­MA­TI U SPLI­TU I JA­KO SAM SRE­TAN ZBOG TO­GA JER OD PR­VOG DA­NA MO­LIM KU­LE­NO­VI­ĆA DA MI DA PRI­LI­KU DA ODVE­DE­MO ŽUN­GU­LA DO­MA”

Crno-bi­je­li svi­jet ni­je je­di­ni pro­jekt na ko­jem tre­nu­tač­no ra­di­te, sni­ma­te i seriju za No­vu TV, o kak­vom je pro­jek­tu i ulo­zi riječ?

Već tre­ću go­di­nu nas­tav­ljam pre­div­nu su­rad­nju s No­vom TV, ali to će se sve zna­ti kad kre­nu pred­stav­lja­nja je­sen­ske she­me. Je­sen će svakako bi­ti ve­se­la. Ni­šta dra­ma i pat­nja. Ne tre­ba nam to tre­nut­no. Ta­ko­đer, s Eci­jom Oj­da­nić pri­pre­mam no­vu pred­sta­vu “Maj­sto­ri” u režiji Kre­še Do­len­či­ća. Još je tu ne­kih pro­je­ka­ta, ži­vah­no je, ipak smo pre­sko­či­li sto­ti­njak rad­nih da­na, pa je sad gu­žva u šes­na­es­ter­cu.

Za­us­tav­lja­ju li vas ljudi na ces­ti i zo­vu li vas Žun­gul ili Igor, po li­ko­vi­ma iz se­ri­ja, kak­va is­kus­tva ima­te s obo­ža­va­te­lji­ma?

Uglav­nom upi­ru pr­stom u me­ne i go­vo­re, aj­me evo onaj iz one se­ri­je. Ali zna bi­ti i Igor i Žun­gul. Mis­lim da je Igor svje­že, a Žun­gul će na­dam se os­ta­ti dos­ta du­go. Op­će­ni­to mis­lim da će “Crno-bi­je­li svi­jet” os­ta­ti još du­go u sr­ci­ma ljudi.

Kako na­pre­du­je va­ša ku­ća u oko­li­ci Za­gre­ba? Či­ni se da ste pos­ta­li dos­ta do­bar po­ljo­pri­vred­nik ama­ter, če­ga sve ima u va­šem vr­tu, ka­da se uz sve obve­ze stig­ne­te po­sve­ti­ti i uz­go­ju po­vr­ća i za­što ste od­lu­či­li po­bje­ći iz gra­da?

Ku­ća na­pre­du­je, iš­lo je su­per i on­da sam se pre­pao što će bi­ti s pos­lo­vi­ma i stao. Sad la­ga­no nas­tav­ljam, ali ono naj­bit­ni­je – vrt je tu. Po­sa­dio sam sve što se da­lo po­sa­di­ti i po­brao sam sve što se da­lo po­bra­ti. Ne­ma ljep­šeg osje­ća­ja ne­go po­jes­ti ne­što što si sam sta­vio u zem­lju. Mo­je vr­tlar­ske vje­šti­ne će tek do­ći do iz­ra­ža­ja kad se ta­mo pre­se­lim jer imam na­mje­ru na­uči­ti sve o bi­odi­na­mič­kom vr­tlar­stvu ko­je je naj­z­dra­vi­je kako sam na­ziv ka­že.

Nisam od­lu­čio po­bje­ći iz gra­da, to ruž­no zvu­či, ja sam grad­sko di­je­te. Ali du­go­go­diš­nja mi je že­lja ži­vje­ti iz­van gra­da u pri­ro­di i to sad sam je os­tva­rio. I da­lje funk­ci­oni­ram, ra­dim i za­ra­đu­jem u gra­du.

So­bi­ni su sport­ska obi­telj, vaš stric je bio poznati ko­šar­kaš, ia­ko se pro­fe­si­onal­no ne ba­vi­te spor­tom fi­zič­ka ak­tiv­nost vam je važ­na, ali s lop­tom nis­te baš na ti, kako to?

Me­ni ne idu baš spor­to­vi i ni­su mi ni­kad ni iš­li, a ovo s lop­tom mi po­go­to­vo ne ide. Ne znam ja pro­ci­je­ni­ti te da­lji­ne, du­bi­ne, br­zi­ne, smje­ro­ve. Ne­ma smis­la pra­vi­ti se da znam.

Da mo­že­te sni­ma­ti film o ne­koj slav­noj po­vi­jes­noj lič­nos­ti ko­ga bis­te vo­lje­li utje­lo­vi­ti, či­ji vas ži­vot fas­ci­ni­ra?

Sve slav­ne lič­nos­ti ko­je mi pa­da­ju na pa­met ne bih mo­gao glu­mi­ti zbog fi­zi­ono­mi­je, a to su npr. De­smond Tu­tu ili Da­laj La­ma. Bu­du­ći da svi­ram vi­oli­nu, to bi mo­gao bi­ti ne­ki poznati vi­oli­nist, kao što je Adri­en Brody imao svog pi­ja­nis­ta. Ina­če, naj­vi­še me fas­ci­ni­ra­ju ži­vo­ti ljudi ko­ji su u ne­kom tre­nut­ku na­pra­vi­li ne­što što je bi­lo pot­pu­no hra­bro i pro­mi­je­ni­lo ra­zvoj ljud­ske svi­jes­ti po pi­ta­nju ljud­skih pra­va i jed­na­kos­ti. To su po me­ni naj­ve­će fa­ce.

U “Ple­su sa zvi­jez­da­ma” uvje­ri­li smo se u vaš ples­ni ta­lent, ima li šan­se da mo­žda ču­je­mo i kako pje­va­te u showu “Zvi­jez­de pje­va­ju”?

Ni­kad ne re­ci ni­kad. Ve­li­ki sam fan svih tih for­ma­ta. Ali za sad ne bih. Pus­ti­te me da ži­vim na sta­roj sla­vi ple­sa.

Ko­ju vje­šti­nu bis­te vo­lje­li sav­la­da­ti, pos­to­ji li ne­ki ta­lent ko­ji bis­te ra­do ima­li?

Stalno se tru­dim na­uči­ti ne­što no­vo. Tre­ba se ra­zvi­ja­ti non-stop. Pr­vo mi na­pa­met pa­da Par­ko­ur ia­ko mis­lim da zbog stra­ha od vi­si­na te­ško da će se na­ći na re­per­to­aru.

Ka­da nam ovaj vi­rus to do­pus­ti, ka­mo će­te ot­pu­to­va­ti, jer pu­to­va­nja su va­ša strast ako se va­ram?

Re­ci­mo Sje­ver­ni Vjet­nam, ali bo­jim se da ću se na­če­ka­ti.

Osim rod­nog Spli­ta, gdje će bi­ti va­še oaze za od­mor ovo lje­to i kad ste na od­mo­ru za­go­va­ra­te li vi­še va­ri­jan­tu iz­le­ža­va­nja na plaži ili ak­tiv­no od­ma­ra­te?

Ići ću ma­lo po oto­ci­ma. Za­go­va­ram ljen­ča­re­nje, ali ako se na­đe ne­ka do­bra ak­tiv­nost pri­hva­tit ću je. Za­sad ipak sa­mo le­žim.

Raz­go­va­ra­la: Iva­na Ca­re­vić Fo­to­gra­fi­je: Pri­vat­ni al­bum

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.