Ima­li ste 5 iz TIPSS-a? Vri­je­me je za pro­s­vje­de

Htje­li mi to ili ne, vi­še ne­će­mo mo­ći iz­bje­ga­va­ti su­oča­va­nje s po­li­ti­ča­ri­ma i vlaš­ću. Osim iz­la­ska na iz­bo­re, iz­la­zak na uli­ce pos­tat će stan­dar­dan oblik bor­be za ele­men­tar­na prava

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Drustvo -

RPo­uče­na du­go­go­diš­njim no­vi­nar­skim is­kus­tvom, od­bi­la je pi­sa­ti “žen­ski” ko­men­tar. Pre­ve­li­ka je to od­go­vor­nost, rek­la je, čvr­sto od­biv­ši pi­sa­ti

ko­men­tar u sva­kom bro­ju Ob­zo­ra. Pi­sat će sva­ki dru­gi tje­dan.

as­prav­lja­ju­ći ne­ki­dan o “Fa­ce­bo­ok pro­s­vje­di­ma”, dvojica se ko­le­ga ni­su mo­gli slo­ži­ti; je­dan, sko­ro 50-go­diš­njak, uvje­ren je da su pro­s­vje­di pro­ma­še­ni i ne­uvjer­lji­vi te je­di­ni smi­sao vi­di u to­me da se sam po­bri­ne za bu­duć­nost svo­je dje­ce. Dru­gi, mla­đi, tri­de­se­ti­ne­što­go­diš­njak i gor­lji­vi su­di­onik de­mons­tra­ci­ja, sma­tra pak da bu­duć­nost dje­ci mo­gu osi­gu­ra­ti upra­vo i je­di­no pro­s­vje­di. Još do­ne­dav­no, iri­ti­ra­na be­smis­le­noš­ću na­še po­li­tič­ke sce­ne i na­uče­na ovi­si­ti sa­ma o se­bi u na­šem vr­lom no­vom li­be­ral­nom ka­pi­ta­liz­mu, bez dvo­um­lje­nja prik­lo­ni­la bih se miš­lje­nju sta­ri­jeg ko­le­ge pod de­vi­zom ti­pa: “Tko će mi po­mo­ći ako ne­ću sa­ma se­bi!” Ni­sam bi­la u pra­vu. Ili to ni­sam vi­še. Vje­ru­jem da je sta­ri­ji ko­le­ga i u ovim kriz­nim vre­me­ni­ma spo­so­ban po­bri­nu­ti se za svo­ju dje­cu, ali oči­to je ka­ko sve vi­še na­ših su­gra­đa­na – pa čak i mla­dih i obra­zo­va­nih – to vi­še ni­je u sta­nju. I ne vlas­ti­tom kriv­njom! I ta­ko, htje­li ili ne htje­li, stižemo do toč­ke ko­ju su mno­gi među na­ma vr­lo upor­no go­di­na­ma iz­bje­ga­va­li, pje­ne­ći se gle­da­ju­ći “Otvo­re­no” ili se po­vre­me­no od­lu­ču­ju­ći na iz­la­zak na iz­bo­re, ali od­luč­ni u to­me da ne že­li­mo ima­ti pos­la s tom pos­lo­vič­nom kur­vom – po­li­ti­kom. Ali, bi­li mla­di ili sta­ri, sme­tla­ri ili ge­ne­ti­ča­ri, su­pruž­ni­ci ili sam­ci, do­ko­li­ča­ri ili umi­rov­lje­ni­ci, he­te­ro ili ho­mo­sek­su­al­ci, vi­še ne­će­mo mo­ći iz­bje­ga­va­ti su­oča­va­nje s po­li­ti­ča­ri­ma i vlaš­ću. Osim iz­la­ska na iz­bo­re, iz­la­zak na uli­ce pos­tat će na­po­kon i na na­šim pros­to­ri­ma stan­dar­dan oblik – ne to­li­ko pri­li­ke za stra­nač­ko iz­jaš­nja­va­nje jer od sa­mos­tal­nos­ti nit­ko nam ga ni­je ni bra­nio – ne­go bor­be za ele­men­tar­na ljud­ska, rad­nič­ka, rod­na i sva­ka dru­ga prava. Ali, de­mo­kra­ci­ja se uči i tre­ni­ra. A mi smo, za­jed­no sa su­ve­re­noš­ću i sa­mos­tal­noš­ću, uze­li zdra­vo za go­to­vo da zna­mo što je de­mo­kra­ci­ja. Na­rod je za­hval­no po­hr­lio na iz­bo­re i iz­a­brao svo­je pred­stav­ni­ke, vje­ru­ju­ći ka­ko je tu ma­nje-vi­še za­vr­šio nje­gov po­sao. Da bi se tek dva­de­set go­di­na pos­li­je po­ka­za­lo ko­li­ko smo svi za­jed­no bi­li u kri­vu. Kad su proš­la naj­go­ra rat­na vre­me­na, da­li smo se uljulj­ka­ti pov­las­ti­ca­ma: zas­lu­že­nim, ali i ne­zas­lu­že­nim bra­ni­telj­skim i inim mi­ro­vi­na­ma, so­ci­jal­nim po­mo­ći­ma, ra­dom u fu­šu, Tuđ­ma­no­vim i Ban­di­će­vim kum­s­tvi­ma, ot­ku­pom druš­tve­nih sta­no­va.... Svi smo preš­li i pre­ko ne­pro­vo­đe­nja lus­tra­ci­je i pre­ko abo­li­ci­je, prem­da je na­ni­je­la šte­tu i žr­tva­ma i ne­duž­nim Sr­bi­ma kao i opo­rav­ku ra­tom po­go­đe­nih kra­je­va. Ako smo i iz­la­zi­li na uli­ce, stran­ke su na­ma vje­što ma­ni­pu­li­ra­le za svo­je po­li­ti­kant­ske i pri­zem­ne in­te­re­se. Mno­gi među na­ma bi­li su sprem­ni jef­ti­no pro­da­ti svoj glas. Bi­li smo ili još je­smo po­li­tič­ka ne­jač ko­ja do­pu­šta da joj, ako ne otac na­ci­je, a ono ba­rem stra­nač­ki ta­ta “rje­ša­va pro­ble­me”. Pa nam je po­s­ljed­nji “ta­ta” na­mjes­tio nes­po­sob­nu ma­mu i po­bri­nuo se da nam bu­de go­re ne­go na­kon rat­nog pus­to­še­nja. Ne ide­ali­zi­raj­mo ipak dru­ge; Skan­di­nav­ci ni­su uvi­jek bi­li pri­pad­ni­ci ulju­đe­nih i bo­ga­tih na­ro­da, kao ni Bri­tan­ci, Fran­cu­zi ili Ni­zo­zem­ci... Ako na­čas za­bo­ra­vi­mo ko­li­ko je ne­ki­ma od njih po­mo­gla ko­lo­ni­jal­na proš­lost ili naf­ta, ipak os­ta­je či­nje­ni­ca da su se broj­nim ma­sov­nim, pa i kr­va­vim pro­s­vje­di­ma bo­ri­li i još bo­re za svo­ja prava (za veću, a ne ikak­vu pla­ću!) te da, pri­mje­ri­ce, Dan­ci ured­no pla­ća­ju po­rez ne za­to što su fi­ni lju­di ne­go za­to što su na­uči­li da im se druk­či­je ne is­pla­ti. Sta­ri­ji ste od 40 i u ško­li ste učili TIPSS (te­ori­ju i prak­su sa­mo­uprav­nog so­ci­ja­liz­ma)? Ili ste mla­đi, ali se ne­ka­ko ne sje­ća­te pred­me­ta po­li­tič­ka kul­tu­ra? Ne­ma ve­ze, ne mo­ra­te se oprav­da­va­ti. Iona­ko sti­že vri­je­me kad će se po­li­tič­ko obra­zo­va­nje stje­ca­ti na ces­ti. I na in­ter­ne­tu. Mo­žda se nis­te iden­ti­fi­ci­ra­li sa zah­tje­vi­ma “Fa­ce­bo­ok pro­s­vjed­ni­ka”: nis­te ne­za­pos­le­ni, nis­te bra­ni­telj, ne vo­zi­te na pla­vi di­zel, že­li­te u EU... Ali si­gur­no i vas ne­što ti­šti zbog če­ga bi vri­je­di­lo ra­zvi­ti bar­jak. Os­ta­je je­di­no pi­ta­nje zna­te li se ulo­gi­ra­ti na Fa­ce­bo­ok i otvo­ri­ti gru­pu za “svoj” pro­s­vjed.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.