JE­DAN ZA ŠES­TE­RO

TEK SVA­KI 14. HR­VAT, NJIH JE­DVA 7,4 POS­TO, SPRE­MAN JE PRIZ­NA­TI DA ZA OP­ĆU KRI­ZU IMA MA­LO I NJE­GO­VE KRIV­NJE Go­ran Mi­lić

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Drustvo -

“Gri­je­še­ći uči­mo” hr­vat­ski je na­ziv ko­lum­ne vo­de­ćeg te­le­vi­zij­skog no­vi­na­ra i pu­to­pis­ca. Pu­tu­ju­ći bi­je­lim svi­je­tom, vi­dio je i is­ku­sio sve i sva­šta pa je sa­da od­lu­čio to po­di­je­li­ti s či­ta­te­lji­ma Ve­čer­nja­ka...

Na sre­diš­njem tr­gu oku­pi­lo se ne­ko­li­ko ti­su­ća lju­di. No­se tran­s­pa­ren­te i pro­s­vje­du­ju. Kroz gu­žvu se, u naj­no­vi­jem mer­ce­de­su, pro­bi­ja gos­po­din sred­njih go­di­na: Za­što se ovi vr­li lju­di bu­ne – pi­ta kroz pro­zor jed­no­ga od pro­s­vjed­ni­ka. – Ne­ma pos­la. Lju­di su ogor­če­ni jer su ne­za­pos­le­ni. Za­to su se oku­pi­li. – Mo­lim vas, ja bih že­lio pri­do­ni­je­ti po­bolj­ša­nju si­tu­aci­je. Evo vam mo­ja vi­zit­ka, ja­vi­te mi se su­tra uju­tro, imam do­bar po­sao za vas. A pro­s­vjed­nik će zbu­nje­no: Ajo­ooj! Kud baš me­ne na­đe? Vic je na­vod­no iz Cr­ne Go­re, a pre­pri­ča­va se u Sa­ra­je­vu kao bo­san­ski. Ne bi tre­ba­lo tra­ži­ti us­po­red­be sa za­gre­bač­kim pro­s­vje­di­ma jer je po­sve jas­no ka­ko je u Hr­vat­skoj si­tu­aci­ja bit­no raz­li­či­ta. Kod nas, kad se lju­di bu­ne jer ne­ma pos­la, to je za­to što do­is­ta že­le ra­di­ti. Na­rav­no, uvi­jek ima iz­nim­ki ko­je zor­no svje­do­če o hr­vat­skoj ma­što­vi­tos­ti. Ta­ko sam u ši­rem su­sjed­stvu opa­zio jed­nu gos­po­đu ko­ja ra­di u Za­vo­du za za­poš­lja­va­nje. Li­jep auto­mo­bil sred­nje kla­se ku­pi­la je bez kre­di­ta 2009. go­di­ne, kad su mno­gi ste­za­li ka­iš. Sin­čić vo­zi bi­cikl od 2000 ku­na, a upad­lji­ve su mu i mar­ki­ra­ne te­ni­si­ce. S ne­za­pos­le­nim su­pru­gom, us­pje­la je ne­dav­no re­no­vi­ra­ti stan. A pla­ća, što ćeš, pro­sječ­na za­gre­bač­ka, je­dva 5500 ku­na. Ma, mis­lim se, ona­ko ne­po­vjer­ljiv, tu mo­ra bi­ti ne­ke mu­lja­že. Mo­žda, što bi za­is­ta bi­lo beš­ćut­no i mi­zer­no, gos­po­đa na­pla­ću­je pro­vi­zi­ju od ne­za­pos­le­nih na bur­zi kad im pro­na­đe rad­no mjes­to. Ve­li­ka je stvar danas do­bi­ti po­sao, a još ako je do­bra pla­ća bez na­por­nog ra­da, lo­gič­no je oče­ki­va­ti ne­ku za­hva­lu. Ali on­da mi je je­dan poz­na­nik iz ka­fi­ća, spe­ci­ja­li­zi­ran za si­tu­aci­je is­pod sto­la, ot­krio dru­gu di­men­zi­ju pri­če: – Moj Go­ra­ne, baš ni­šta ne shva­ćaš. Ona do­bi­va po sto eura kad ne­ko­ga NE po­ša­lje kod po­du­zet­ni­ka ko­ji nu­di za­pos­le­nje! A ne­ri­jet­ko se do­ga­đa da ne­za­pos­le­ni pla­ti sto­ju po­du­zet­ni­ku da ga ovaj ne bi za­pos­lio! Ta­ko mu po­zi­ci­ja na bur­zi ni­je ugro­že­na, a naš „ne­za­pos­le­ni“ ima sve vri­je­me ovo­ga svi­je­ta za za­ra­đi­va­nje na cr­no. Zbog ovog ap­sur­da ko­ji je, na­dam se, mar­gi­nal­na po­ja­va, mo­žda bi se mo­gao etič­ki prav­da­ti za­kon­ski pri­jed­log o pri­jav­lji­va­nju i opo­re­zi­va­nju ra­da kuć­nih po­moć­ni­ca i raz­nih maj­sto­ra po pri­vat­nim ku­ća­ma. Prem­da, u na­šim uvje­ti­ma, to bi bi­lo kla­nje vo­la zbog jed­nog odre­ska. Svat­ko tko bi po­že­lio oli­či­ti stan, mo­rao bi na­ba­vi­ti bla­gaj­nu, iz­da­ti ra­čun, vje­ro­jat­no tra­ži­ti uma­nje­nje po­re­za jer pla­ća već opo­re­zo­va­nim nov­cem, vo­di­ti knji­go­vod­stvo, što bi auto­mat­ski po­ve­ća­lo i broj dr­žav­nih kon­tro­lo­ra. Os­ta­jem pri miš­lje­nju da Hr­vat­sku ne­će bit­no pre­okre­nu­ti raz­ne bi­ro­krat­ske iz­miš­ljo­ti­ne či­ja je pr­va svr­ha na­mi­ri­va­nje dr­žav­nog pro­ra­ču­na e ka­ko bi se za­pos­li­lo još vi­še ne­pro­duk­tiv­nih kon­tro­lo­ra. Si­tu­aci­ja je tak­va da u na­šoj zem­lji sa­mo 650.000 lju­di obav­lja pro­duk­ti­van po­sao od ko­je­ga ži­vi pre­os­ta­lih 3,8 mi­li­ju­na Hr­va­ta. Je­dan iz­dr­ža­va šes­te­ro! Zva­li se oni umi­rov­lje­ni­ci, inva­li­di, ne­za­pos­le­ni, kul­tur­nja­ci, dr­žav­ni služ­be­ni­ci, op­ći­na­ri, voj­ni­ci ili po­li­caj­ci, sa­mo je­dan Hr­vat od šes­te­ro pro­izvo­di ono od če­ga svi ži­vi­mo. Pro­baj­te s pro­sječ­nom pla­ćom iz­dr­ža­va­ti još šest lju­di, pa će vam od­mah bi­ti jas­no za­što smo duž­ni 45 mi­li­jar­di eura. Sje­ća­te li se da sam pri­je dva tjed­na za­mo­lio agen­ci­ju Hen­dal da mi, za po­tre­be ove ko­lum­ne, bes­plat­no upi­ta 600 lju­di iz svih hr­vat­skih žu­pa­ni­ja što mis­le, je li Hr­vat­ska u oz­bilj­noj po­li­tič­koj, gos­po­dar­skoj i mo­ral­noj kri­zi? I, hva­la li­je­pa, po­go­dio sam da vi­še od 90 pos­to (eg­zak­t­no, 91,9 pos­to) od­go­va­ra s „Da, je­smo u oz­bilj­noj kri­zi“. Me­đu­tim, na ono dru­go pi­ta­nje, „sma­tra­te li da ste i Vi osob­no, ra­dom, ne­ra­dom, zna­njem, nez­na­njem ili na­či­nom ži­vo­ta, do­pri­ni­je­li ovoj kri­zi“ čak 92,6 pos­to ne­gi­ra­lo je bi­lo kak­vu osob­nu od­go­vor­nost.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.