‘JED­NOM MU JE NA RO­ĐEN­DAN DOŠ­LO 2000 PAN­KE­RA IZ CI­JE­LE RE­GI­JE, TA­TA IH JE SMJES­TIO U KU­KU­RU­ZI­ŠTE. PRA­VI MUP­PET SHOW’, KA­ŽE BRAT VLA­DO

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Kultura -

za­vo­ji­ma i pri­tom iz­gle­dao kao glu­mac ko­ji na­kon pred­sta­ve, u pu­no gla­mu­roz­ni­jem okru­že­nju, sa sebe ski­da šmin­ku – is­pri­čao nam je be­ograd­ski re­da­telj, pos­li­je pros­lav­ljen hi­to­vi­ma po­put “Či­tu­lja za Esko­ba­ra”. – Mis­lim da sam za krat­ko vri­je­me us­pio “ske­ni­ra­ti” tu kom­plek­s­nu lič­nost, pa ia­ko ja to svo­jim gle­da­te­lji­ma ne su­ge­ri­ram, vje­ru­jem da se Sa­tan sa­mo­ra­nja­vao zbog osje­ća­ja kriv­nje, griž­nje sa­vjes­ti što je ubio čo­vje­ka, zbog če­ga mu je za­kon i odre­zao 12 go­di­na u za­tvor­skoj bol­ni­ci Po­po­va­ča.

Anđeo i vrag

To je je­di­no po­glav­lje iz Ivi­či­na ži­vo­ta o ko­jem danas ne­ra­do go­vo­ri nje­gov brat Vla­do, je­dan od tro­ji­ce bra­će Ču­ljak. – Ni­smo mi bi­li bra­ća, ne­go nad­bra­ća, jed­na du­ša u tri ti­je­la. Iz­me­đu nas ni­kad ni­je bi­lo ni naj­ma­nje raz­mi­ri­ce – pri­ča Vla­do, vlas­nik sa­lo­na auto­mo­bi­la iz Ce­ri­ća. O bli­skos­ti iz­me­đu bra­će svje­do­či još jed­na pri­ča, ona o na­dim­ku po ko­jem su Ivi­cu poz­na­va­li bli­ski pri­ja­te­lji: Ke­čer II. Na­ime, na­di­mak Ke­čer naj­pri­je je za­ra­dio Vla­do zbog svo­je ro­bus­ne tje­les­ne gra­đe ko­ju za­hva­lju­je du­go­go­diš­njim tre­nin­zi­ma džu­da, a mla­đem bra­tu ko­ji je uvi­jek bio neg­dje u nje­go­voj bli­zi­ni na­dim­ku je do­da­na “dvoj­ka”. Vla­do Ču­ljak po­tom pri­ča o idi­lič­nom dje­tinj­stvu u sla­von­skoj rav­ni­ci, iz­nad­pro­sječ­noj in­te­li­gen­ci­ji svog bra­ta, od­lič­nog uče­ni­ka ko­ji je ško­lu u dru­gom raz­re­du na­pus­tio s miš­lju da gim­na­zi­ja ni­je za nje­ga jer ju je “pre­ras­tao”, uklju­ču­ju­ći i pro­fe­so­re kojima je us­pješ­no pa­ri­rao. – Sa­da ću pr­vi put is­pri­ča­ti jed­nu is­ti­ni­tu pri­ču. Ivi­ca se ti­je­kom ci­je­log ško­lo­va­nja naj­vi­še dru­žio s na­šim su­sje­dom Đu­kom, bi­li su dva naj­bo­lja uče­ni­ka u raz­re­du. Pa, ipak, “Ma­li Đu­ka” danas je po­moć­ni bi­skup đa­ko­vač­ko-osječ­ki dr. Đu­ro Hra­nić, pos­tao je Anđeo Pa­non­ski, a moj brat oda­brao je dru­gi put i pos­tao Sa­tan Pa­non­ski – ot­kri­va brat Vla­do. Ime je do­bio, le­gen­da ka­že, ka­da su se se­oske ba­be zgro­že­ne nje­go­vim iz­gle­dom za njim de­ra­le “go­ni se, vra­že Pa­no­ni­je”. Brat Vla­do pro­ti­vio se Ivi­či­nu sa­mo­ra­nja­va­nju, ali ni­je bi­lo na­či­na da ga od to­ga od­go­vo­ri, pa mu je čes­to, s iro­ni­jom, sa­vje­to­vao da “uz­me i sje­ki­ru”, u na­di da će brat uči­ni­ti su­prot­no, ali Ivi­ca je čvr­sto za­cr­tao svoj put, ta­ko raz­li­čit od dru­gih. – Bio je je­di­ni na svi­je­tu ko­ji na sce­ni iz­vo­di ta­kav body art, ci­je­la Eu­ro­pa zna za nje­ga. Sje­ćam se, jed­nom mu je na ro­đen­dan doš­lo 2000 pan­ke­ra iz ci­je­le re­gi­je, pa i iz Ir­ske i En­gle­ske. Ta­ti ni­je bi­lo dra­go, ali vi­dio je da ne­ma dru­ge pa je us­mje­rio ko­lo­ne pre­ma ku­ku­ru­zi­štu. Lju­di su vo­lje­li Ivi­cu jer je bio po­šten deč­ko: pri­ja­te­lju bi dao zad­nju ko­ri­cu kru­ha, a on bi os­tao gla­dan – pri­ča Vla­do Ču­ljak, do­da­ju­ći da je imao ne­ko­li­ko dje­vo­ja­ka ko­je je do­veo ku­ći i pre­ma kojima je bio iz­nim­no pa­ž­ljiv. No, na sce­ni se pre­tva­rao u ne­što sa­svim dru­go, o čemu svje­do­či i Go­ran Ba­re. Fron­t­men “Maj­ki” i če­ti­ri go­di­ne sta­ri­ji Ivi­ca Ču­ljak bi­li su pri­ja­te­lji s vin­ko­vač­kih uli­ca, od­ma­le­na odras­ta­ju­ći u is­toj eki­pi. – Sa­tan je dos­lov­no bio so­to­na za sve lju­de, sve ono što lju­de zgra­ža, on je uži­vao u to­me da šo­ki­ra. Od nje­ga ni­kad nis­te mo­gli oče­ki­va­ti ni­šta nor­mal­no, bio je ono što obi­telj­ski lju­di ne pod­no­se, nji­ho­va noć­na mo­ra. Vo­lio je lju­de, ali ne i ljud­sko li­ce­mje­rje – pri­ča Ba­re, priz­na­ju­ći da je Sa­tan imao ve­lik utje­caj na nje­ga, o svom uzo­ru go­vo­re­ći s pu­no bi­ra­nih ri­je­či. Po­tom ot­kri­va da se nje­gov pokojni pri­ja­telj ba­vio i sli­kar­stvom i ki­par­stvom. – Sva­kim je svo­jim po­te­zom, pje­smom, sli­kom ili skul­p­tu­rom šo­ki­rao, šok je bio nje­gov na­čin ži­vo­ta. Ia­ko sam si i ja znao raz­bi­ti fla­šu na gla­vi, po ti­je­lu se ni­ka­da ni­sam re­zao. Lju­di su od tih pri­zo­ra pa­da­li u ne­svi­jest, ali on, ka­ko mi je go­vo­rio, pri­tom ni­je osje­ćao ni naj­ma­nju bol. Ži­vio je do da­ske, kao da mu je sva­ki dan po­s­ljed­nji, ali mis­lim da je u du­bi­ni du­še bio ja­ko ne­sre­tan čo­vjek – pri­ča fron­t­men Maj­ki, alu­di­ra­ju­ći na do­ga­đa­je ko­ji će us­li­je­di­ti i iz te­me­lja odre­di­ti Sa­ta­nov put. Go­ra­nu Ba­ri ta­da je bi­lo 16 go­di­na, ali do de­ta­lja se sje­ća te 1981. i kon­cer­ta na ko­jem se Sa­tan “ja­ko is­je­kao i bio go­ro­pa­dan pre­ma pu­bli­ci”. – Is­te je no­ći ne­što kas­ni­je u ka­fan­skoj tuč­nja­vi ne­kog čo­vje­ka pro­bo no­žem 15 pu­ta i ta­ko ga ubio – pri­sje­ća se Ba­re do­ga­đa­ja ko­ji su pret­ho­di­li Sa­ta­no­vu za­tva­ra­nju iza zi­do­va Po­po­va­če. Nje­go­vi bliž­nji sla­žu se u svim bit­nim či­nje­ni­ca­ma: da je do tra­ge­di­je doš­lo za­to što je Ivi­ca bra­nio svo­ga bra­ta i da mu zbog to­ga u “lu­da­ri” ni­je bi­lo mjes­to, ali da je Ivi­ca “in­zis­ti­rao na svo­joj lu­dos­ti” jer je oci­je­nio da će mu ta­mo bi­ti bo­lje ne­go u za­tvo­ru. I bio je u pra­vu. Upra­vo u vri­je­me bo­rav­ka u toj ins­ti­tu­ci­ji sni­mio je svo­ja je­di­na dva al­bu­ma, “Lju­ljaj­mo ljub­lje­ni lju­bi­čas­ti ljulj” i “Nuk­le­ar­ne olim­pij­ske igre”, te na­pi­sao danas kul­t­nu zbir­ku po­ezi­je “Men­tal­ni ra­nje­nik”. – Sa­tan je je­di­ni u Po­po­va­či na ras­po­la­ganju imao rad­nu so­bu, pros­tor gdje je mo­gao pi­sa­ti i sli­ka­ti, je­di­ni je iz­la­zio na vi­ken­de i odr­ža­vao kon­cer­te. Imao je po­dr­šku glav­ne ses­tre ko­ju je bri­ljant­no iz­ma­ni­pu­li­rao – ot­kri­va be­ograd­ski re­da­telj Mi­lo­rad Mi­lin­ko­vić.

Koz­mič­ka prav­da

Od­le­žav­ši osam go­di­na u za­tvor­skoj bol­ni­ci, Ivi­ca Ču­ljak po­gi­nuo je u 32. go­di­ni ži­vo­ta u odo­ri hr­vat­skog voj­ni­ka ko­ji se, ka­žu, po­ka­zao hra­brim na svim sla­von­skim ra­ti­šti­ma. Kao i o ži­vo­tu, i o nje­go­voj smr­ti u si­ječ­nju 1992. pos­li­je su se is­pre­da­le broj­ne bi­zar­ne pri­če, no brat Vla­do vje­ru­je da je po­sri­je­di ne­sre­tan slu­čaj, po­t­vr­đu­ju­ći pri­ču ko­ju nam je is­pri­čao i Go­ran Ba­re: o smr­ti od vlas­ti­te ru­ke na vin­ko­vač­kim uli­ca­ma. Vra­ća­ju­ći se ku­ći na­oru­žan ka­laš­nji­ko­vim, jed­nim slu­čaj­nim tr­za­jem is­pa­lio je me­tak u sa­mo­ga sebe. Ča­hu­ra, ka­že le­gen­da, ni­kad ni­je pro­na­đe­na. Po­šten do sr­ži, mo­žda bi danas i sam pri­hva­tio ka­ko mu je, oko za oko, pre­su­di­la koz­mič­ka prav­da ko­ju je, ne­mi­lo­srd­no se ra­nja­va­ju­ći, i sam za ži­vo­ta pri­zi­vao.

:: Sa­tan je nas­tra­dao od vlas­ti­te ru­ke, od slu­čaj­no is­pa­lje­nog met­ka iz ka­laš­nji­ko­va

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.