i kHar­to­UM sU Dva pot­pU­no raz­li­Či­ta svi­je­ta, Mo­ŽDa Će po­nov­no za­ra­ti­ti zBoG na­la­zi­Šta naf­te na ko­ja svi po­la­ŽU pra­vo

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Intervju -

va­nje re­fe­ren­du­ma tj. pri­pre­ma­nje ju­ga za od­cjep­lje­nje. Pri­je­laz­no raz­dob­lje tra­ja­lo je sve do si­ječ­nja 2011. ka­da je odr­žan re­fe­ren­dum s go­to­vo 99% gla­so­va za ne­za­vis­nost Juž­nog Su­da­na! Naj­ve­ća zem­lja Afri­ke, bo­ga­ta naf­tom, sa­da sto­ji na naj­ve­ćoj pre­kret­ni­ci u svo­joj po­vi­jes­ti. U Su­dan sam ušao sa­mo s tu­ris­tič­kom vi­zom ka­ko bih iz­bje­gao broj­na pi­ta­nja na gra­ni­ci i od­mah se ba­cio u ži­žu stva­ri. Upra­vo sam zbog to­ga imao osje­ćaj ka­ko me net­ko stal­no pra­ti. Po­mis­lio sam naj­pri­je da je mla­dić ko­ji me za­us­ta­vio is­pred ho­te­la i pos­tav­ljao mi broj­na pi­ta­nja o mo­jem pos­lu, o mo­joj zem­lji, o go­di­na­ma, ime­nu i bro­ju te­le­fo­na, ra­doz­na­li stu­dent. Do­imao se sim­pa­tič­nim i zna­ti­želj­nim ti­pom ali ipak mu ni­sam ot­krio ci­je­lu is­ti­nu. Za sva­ki slu­čaj, zbog tog neo­dre­đe­nog osje­ća­ja da me net­ko pro­ma­tra, re­kao sam da po­sje­ću­jem pri­ja­te­lja ko­ji ra­di u sje­di­štu UN-a. Uos­ta­lom, nje­mu sam se na­po­s­ljet­ku i za­pu­tio jer su sva dru­ga vra­ta bi­la za­tvo­re­na. Ime tog pri­ja­te­lja je Si­ni­ša Ma­rolt ko­ji u Khar­to­umu bo­ra­vi već pu­ne dvi­je go­di­ne. Svoj put u me­đu­na­rod­nim mi­si­ja­ma za­po­čeo je još 2005. kao voj­nik u Af­ga­nis­ta­nu. Do­go­vo­ri­li smo se za sas­ta­nak u glav­nom sje­di­štu UN-a na kra­ju gra­da.

Vri­je­me je re­la­ti­van po­jam

Uzeo sam tak­si i na ula­zu u kom­pleks po­ka­zao pu­tov­ni­cu. Mo­je je ime bi­lo na po­pi­su i mo­gao sam ući. Uz mnoš­tvo služ­be­ni­ka sa svih stra­na svi­je­ta, sje­li smo za slo­bo­dan stol u ka­fe­te­ri­ji. Pr­vo što je Si­ni­ša re­kao vi­djev­ši me bi­lo je: – Na­dam se da ni­si ni­šta fo­to­gra­fi­rao! Za­ču­dio sam se i re­kao da još ni­sam te ga upi­tao za­što. – Pa znaš li da zbog stro­gog še­ri­jat­skog za­ko­na tre­baš ima­ti po­seb­ne do­zvo­le za sva­ki ko­rak kao no­vi­nar? Tre­baš čak i do­zvo­lu za fo­to­gra­fi­ra­nje naj­o­bič­ni­jeg dr­ve­ta. Danas su taj­ne služ­be vr­lo ak­tiv­ne jer u vre­me­nu uoči od­cjep­lje­nja ju­ga sva­šta se mo­že do­go­di­ti – objas­nio je Si­ni­ša. S kned­lom u gr­lu srk­nuo sam ma­lo cr­ne ka­ve i shva­tio da po­red sebe imam sa­vr­še­nog su­go­vor­ni­ka, čo­vje­ka upu­će­nog u ci­je­lu su­dan­sku za­vr­z­la­mu. – Ne­vo­lje su po­če­le kad su Ara­pi doš­li na ove pros­to­re i po­če­li lo­vi­ti lo­kal­no sta­nov- niš­tvo za rob­lje. Mis­lim da se ta­da po­če­la ra­đa­ti ne­tr­pe­lji­vost iz­me­đu cr­na­ca i Ara­pa. I dan­da­nas se na ces­ti ču­je da Ara­pin crn­ca zo­ve abid, što zna­či rob. Sje­ver­ni su dio jed­nos­tav­no čis­ti­li od raz­li­či­tih, tj. od cr­na­ca – ana­li­zi­ra Si­ni­ša, smje­šten u kom­plek­su UN-a na ru­bu praš­nja­vo­ga Khar­to­uma. Pi­je ka­vu i ski­da na­oča­le ko­je no­si zbog ja­ko­ga pus­tinj­skog sun­ca. Re­zi­mi­ra­mo raz­go­va­ra­ju­ći i os­nov­ne po­vi­jes­ne či­nje­ni­ce: rat sje­ve­ra i ju­ga ko­ji je tra­jao od 1955. okon­čan je spo­ra­zu­mom 1972. ko­jim je Juž­nom Su­da­nu za­jam­če­na auto­no­mi­ja i vlas­ti­to za­ko­no­dav­s­tvo. Mir je tra­jao sa­mo 10 go­di­na. Ta­daš­nji su­dan­ski pred­sjed­nik Ja­afar Ni­me­iri poništio je spo­ra­zum 1983. go­di­ne, a pu­kov­nik John Ga­rang po­kre­nuo je bor­bu za ne­za­vis­nost. On će kas­ni­je, 2005. go­di­ne, pos­ta­ti otac do­mo­vi­ne i pr­vi pred­sjed­nik auto­nom­nog Juž­nog Su­da­na. Pos­li­je ci­je­log da­na pro­ve­de­nog u ugod­nom raz­go­vo­ru uči­ni­lo mi se ka­ko je vri­je­me jed­nos­tav­no pro­le­tje­lo, na što mi je su­go­vor­nik od­go­vo­rio ka­ko je vri­je­me u ovom di­je­lu svi­je­ta re­la­ti­van po­jam. Ni­sam imao raz­lo­ga da mu ne po­vje­ru­jem. Kre­nuo sam pre­ma iz­la­zu iz sje­di­šta me­đu­na­rod­nih sna­ga UN-a s na­mje­rom da već su­tra od­le­tim u Ju­bu, glav­ni grad Juž­nog Su­da­na. Na ces­ti po­red kom­plek­sa, dok sam če­kao tak­si, pri­šao mi je onaj is­ti mla­dić ko­ji me is­pred ho­te­la is­pi­ti­vao o za­ni­ma­nju, o go­di­na­ma i o bro­ju te­le­fo­na. Po­zvao me da s njim odem do fa­kul­te­ta. Re­kao sam da žu­rim jer su­tra od­la­zim. Proš­li su me trn­ci. Ovaj je put zra­ko­plov, pos­li­je dva sa­ta vož­nje iz Khar­to­uma, sle­tio na pis­tu ko­ja vi­še sli­či­la igra­li­štu za ma­li no­go­met ne­go mjes­tu na ko­je sli­je­ću avi­oni. Prt­lja­gu iz zra­ko­plo­va odvo­ze trak­to­ri­ma, a umjes­to na po­kret­noj tra­ci ona do putnika sti­že ba­če­na kroz ve­li­ku ru­pu na zi­du. Zra­ko­plov­na lu­ka mo­gla bi se pos­ti­dje­ti pred že­ljez­nič­kom sta­ni­com u Za­bo­ku ili u No­vom Ma­ro­fu. Sve u sve­mu, ci­je­li je grad skle­pan (to je ui- sti­nu pra­vi iz­raz) po slič­nom prin­ci­pu. Nit­ko od 200 ti­su­ća sta­nov­ni­ka ne­ma odvod­nju jer ona jed­nos­tav­no ne pos­to­ji; stru­ja se do­bi­va iz ogrom­nih agre­ga­ta, a asfal­ti­ra­no je tek ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra ces­ta. Je li to za­is­ta glav­ni grad naj­mla­đe dr­ža­ve na svi­je­tu? Od­go­vor je po­t­vr­dan. Ju­ba je ujed­no i je­dan od naj­skup­ljih gra­do­va u Afri­ci jer se ama baš sve uvo­zi. Ci­je­li Juž­ni Su­dan po­vr­ši­ne je Fran­cu­ske, s oko osam mi­li­ju­na sta­nov­ni­ka, a 98 pos­to pri­ho­da do­la­zi od naf­te, ta­ko da je to po­dru­čje ko­je sa­mo če­ka no­ve inves­ti­ci­je ili jed­nos­tav­no po već us­ta­lje­nom re­cep­tu - no­vi rat! U Ju­bi sam raz­go­va­rao s mla­dim po­du­zet­ni­kom Ala­nom Mye­ve­om iz Ke­ni­je ko­ji se na­da da će se Juž­ni Su­dan pos­li­je ne­za­vis­nos­ti pri­dru­ži­ti Is­toč­no­afrič­koj uni­ji u ko­joj su tre­nu­tač­no Ugan­da, Bu­run­di, Ru­an­da, Tan­za­ni­ja i Ke­ni­ja. To bi omo­gu­ći­lo slo­bo­dan pro­tok ro­ba i lju­di. Alan u Juž­ni Su­dan inves­ti­ra od 2007. go­di­ne i ba­vi se ne­kret­ni­na­ma. Ži­vot mu ni­je lak jer je sva­ki dan bor­bu i do­no­si no­vu ne­iz­vjes­nost, a on ži­vi u ša­tor­skom kam­pu s ko­jim je za­po­čeo svo­ju pos­lov­nu avan­tu­ru. – Ka­da je 2005. pot­pi­san mi­rov­ni spo­ra­zum i Juž­ni Su­dan do­bio po­se­ban sta­tus unu­tar re­pu­bli­ke, u glav­nom gra­du Ju­bi ni­je pos­to­ja­lo go­to­vo ni­šta. Ni­je bi­lo ni­kak­ve in­fras­truk­tu­re, a po­go­to­vu ni­kak­vog smje­šta­ja. No, po­če­lo je do­la­zi­ti sve vi­še stra­na­ca i po­ka­za­la se po­tre­ba za smje­šta­jem, i to jef­ti­nim, jer ho­te­li su u Ju­bi ja­ko sku­pi. Naj­jef­ti­ni­ji je oko sto do­la­ra, dok kod me­ne u ša­to­ru mo­že­te spa­va­ti za dva­de­set do­la­ra – objaš­nja­va Alan is­pred ve­li­kog voj­nog ša­to­ra ko­ji mu slu­ži kao so­ba i kao ured. Ju­bu je za­is­ta te­ško na­zva­ti gra­dom u ne­kak­vom europ­skom smis­lu. Do pri­je pet go­di­na u gra­du ni­je bi­lo ni­ti jed­ne asfal­ti­ra­ne ces­te ni­ti ikak­vog jav­nog pri­je­vo­za. Sto­ga su iz su­sjed­nih ze­ma­lja, po­gla­vi­to iz Ke­ni­je, po­če­li do­la­zi­ti i tak­sis­ti. Sva hra­na, odje­ća i sve ži­vež­ne na­mir­ni­ce ta­ko­đer su iz uvo­za. Zem­lja kao da stag­ni­ra u oče­ki­va­nju ne­za­vis­nos­ti, ali pos­lov­ne pri­li­ke otva­ra­ju se ipak iz da­na u dan. – Za­kon Juž­nog Su­da­na na­la­že da po­sao mo­že­te otvo­ri­ti sa­mo s lo­kal­nom oso­bom od­nos­no s ne­kim tko ima dr­žav­ljans­tvo. Ja sam ta­ko 20 pos­to di­oni­ca dao lo­kal­cu sa­mo za­to da bih mo­gao za­po­če­ti. Taj net­ko ne

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.