Da­naj­ski dar hr­vat­skom pred­sjed­ni­ku

Za­što je ta­dić iz­a­brao baš Mi­ci­ća, za­što je Jo­si­po­vić ve­seo pri­mio taj dar?

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Društvo -

Ka­ko je čud­no­va­ti avan­gar­dist Lju­bo­mir Mi­cić po­čet­kom proš­lo­ga sto­lje­ća dje­lo­vao u Za­gre­bu a po­tom u Be­ogra­du, Ta­di­ćev je dar Jo­si­po­vi­ću valj­da tre­bao svje­do­či­ti o du­go­traj­nos­ti za­gre­bač­ko­be­ograd­skih ve­za i vje­ro­jat­no o nji­ho­vom mo­gu­ćem i po­želj­nom nas­tav­ku. Za­što je Ta­dić gle­de to­ga iz­a­brao baš Mi­ci­ća, os­ta­lo je bez objaš­nje­nja, kao i za­što je naš pred­sjed­nik ve­seo pri­mio taj dar. Mi­ci­ćev se Bar­ba­ro­ge­nij na­kon za­gre­bač­ke iz­lož­be 1982. go­di­ne, “uži­vo” po­jav­lju­je la je pom­no pri­prem­lje­na. I pri­je ne­go što je pos­tav­lje­na pra­ti­la ju je me­dij­ska pom­pa. No­vi­ne i te­le­vi­zi­ja su da­ni­ma sen­zi­bi­li­zi­ra­le jav­nost. Mi­cić i kult Bal­ka­na predstavljeni su kao sen­za­ci­ja, či­je vi­đe­nje pos­ta­je stvar pres­ti­ža i druš­tve­nog sta­tu­sa. Po­ka­zao je to iz­ni­man broj po­sje­ti­te­lja - de­set ti­su­ća! Iz­lož­bu su od naj­a­ve pra­ti­le i broj­ne ras­pra­ve; ve­li­ke po­hva­le i žes­to­ke kri­ti­ke. Dok je čar­ši­ja li­ko­va­la, Par­ti­ja ju je oci­je­ni­la kao po­li­tič­ku opas­nost. Raz­lož­ni in­te­lek­tu­al­ni dio Be­ogra­da osje­tio je ra­zor­nost u pri­gu­še­noj su­bver­ziv­nos­ti sr­p­s­tva po­dve­de­nog pod avan­gar­di­zam ze­ni­tiz­ma. Iz­nim­no sen­zi­bi­li­zi­ra­ni Bog­dan Bog­da­no­vić pre­poz­nao je šverc ve­li­ko­sr­p­skih te­za. Pre­poz­nao ih je i Ve­sel­ko Ten­že­ra: “Ni­kad-ne sum­nja­ju­ći, uvi­jek-i-svag­da-u-pra­vu, ne­po­gre­ši­vi, je­di­ni, za-sve-nas-za­bri­nu­ti bar­ba­ro­ge­nij ur­la, pro­zi­va, opo­mi­nje, svje­do­či, su­di, ot­pi­su­je. (...) Jed­nu evrop­sku, ili ako ho­će­te svjet­sku si­tu­aci­ju ko­ju kao druš­tvo di­je­li­mo, bar­ba­ro­ge­nij bi sa­bio na­trag u opa­nak, pri­teg­nuo je men­ge­la­ma i ras­po­lu­tio to­pu­zom. On­da bi kao ma­lo oj­kao!” Dok je tra­ja­la be­ograd­ska, a pri­pre­ma­la se za­gre­bač­ka iz­lož­ba, Ten­že­ra 1991. u Vu­ko­va­ru i u svo­me ze­ni­tis­tič­ko­me mah­ni­ta­nju ru­ši grad u ko­je­mu naš pred­sjed­nik od sr­bi­jan­sko­ga kao dar pri­ma Bar­ba­ro­ge­ni­jev „avan­gar­dis­tič­ki pro­gram“! Ima li ve­će­ga ap­sur­da? Ako naš pred­sjed­nik već ni­je či­tao i pre­poz­nao mla­du Vu­ko­var­ku, knji­žev­ni­cu Iva­nu Si­mić Bo­dro­žić, a u Vu­ko­va­ru pri­mio da­naj­ski dar, on­da je pi­ta­nje je li či­tao i Po­vra­tak bar­ba­ro­ge­ni­ja, Dra­že­na Ka­tu­na­ri­ća, čuo za Lju­bo­mi­ra Mi­ci­ća i za nje­gov Ze­nit? je de­tek­ti­rao bit “iz­u­zet­nog kul­tur­nog do­ga­đa­ja”. On je ne sa­mo pro­či­tao skri­ve­nu bit be­ograd­ske iz­lož­be ne­go pre­dvi­dio i za­gre­bač­ku re­cep­ci­ju, da će bar­ba­ro­ge­ni­ju u Za­gre­bu do­bro­doš­li­cu po­že­lje­ti “apo­ka­lip­tič­ni kul­tur­njač­ki muć­ka­ro­ši”, ta­ko što će ga obu­ći u “te­orij­sko ru­ho”, za­šti­ti­ti od svih po­li­tič­kih pri­go­vo­ra i uči­ni­ti be­smis­le­nom sva­ku tvrd­nju o mo­gu­ćem pre­tva­ra­nju li­te­ra­tu­re u zbi­lju.

Ten­že­ra pro­či­tao bit iz­lož­be

Una­toč to­me što je be­ograd­ska iz­lož­ba, uza sve što je o to­me pre­šu­će­no, ipak upo­zo­ri­la i na šo­ven­sku i ra­sis­tič­ku po­pud­bi­nu Mi­ci­će­va ze­ni­tiz­ma, iz­lož­ba je pri­re­đe­na ne­ko­li­ko mje­se­ci kas­ni­je i u Za­gre­bu. S ob­zi­rom na Mi­ci­će­ve ni­hi­lis­tič­ke i šo­vi­nis­tič­ke sta­vo­ve o Hr­va­ti­ma i hr­vat­skoj kul­tu­ri i oma­lo­va­ža­va­nje Za­gre­ba i Za­grep­ča­na, mo­glo se oče­ki­va­ti da za­gre­bač­ka iz­lož­ba ne­će bi­ti pri­hva­će­na. No, uglav­nom ju je pra­ti­lo jav­no odo­bra­va­nje. Do­go­di­lo se kao što je Ve­sel­ko Ten­že­ra i pre­dvi­đao. Osim nje­ga, Vla­di­mi­ra Ma­le­ko­vi­ća i Bra­ni­mi­ra Do­na­ta, pra­ti­le su je po­hva­le kri­ti­ča­ra i po­vjes­ni­ča­ra umjet­nos­ti. Že­li­mir Koš­če­vić ju je pro­gla­sio “umjet­nič­kim do­ga­đa­jem de­ce­ni­ja”! U pr­vi plan is­ti­če Mi­ci­ćev avan­gar­di­zam, ko­res­pon­dent­nost s europ­skim umjet­nič­kim mo­der­ni­te­tom s po­čet­ka 20. sto­lje­ća. Za­gre­bač­ki es­te­ti­ča­ri u ze­ni­tiz­mu ni­su vi­dje­li ni­šta spor­no. Da­pa­če. Uz re­va­lo­ri­za­ci­ju ne­upit­nog avan­gar­diz­ma i nje­go­ve kon­tek­s­tu­ali­za­ci­je u europ­ska umjet­nič­ka stru­ja­nja, bio je uoč­ljiv i žal zbog pro­pu­šte­ne pri­li­ke da se pre­ko Mi­ci­ća i Za­greb uvr­sti u is­ho­di­šta europ­ske avan­gar­de 20. sto­lje­ća. U tek­s­tu “Ze­nit i ide­ja avan­gar­de”, Zvon­ko Ma­ko­vić za­la­že se za op­ću Mi­ci­će­vu re­ha­bi­li­ta­ci­ju, ža­le­ći da je sti­gla pre­kas­no, da je Za­greb pre­ko Mi­ci­ća – jer ga je naj­pri­je pro­tje­rao, a po­tom od­ba­cio i za­ne­ma­rio – pro­pus­tio uvr­sti­ti se u sre­di­šta svjet­ske avan­gar­de. Ža­li se na krat­ko­vid­nost, usko­grud­nost, pro­vin­ci­jal­nost na­še sre­di­ne, kons­ta­ti­ra­ju­ći da Eu­ro­pa zna bo­lje uoči­ti na­še doprinose ne­go mi sa­mi. “Ne­ga­tiv­nom sta­vu pre­ma tra­di­ci­onal­nim mo­de­li­ma za­pad­ne kul­tu­re Mi­cić su­prot­stav­lja no­vu bal­kan­sku umjet­nost i kul­tu­ru. No­si­lac je to­ga pro­jek­ta čo­vjek neo­p­te­re­ćen Za­pa­dom, čist, si­rov, ne­s­vjes­tan, na­ivan – bar­ba­ro­ge­nij. Tip bar­ba­ro­ge­ni­ja, po­kre­tač sve­ga zdra­vog, mla­dog i no­vog što će na­do­mjes­ti­ti do­tra­ja­lu eu­rop­sku tra­di­ci­ju, ta­ko­đer je jed­na od kons­tant­nih vri­jed­nos­ti avan­gard­nih po­kre­ta. (...) Bar­ba­ro­ge­nij Lju­bo­mi­ra Mi­ci­ća sa­nja o bal­ka­ni­za­ci­ji Eu­ro­pe. Umjes­to euro­pe­iza­ci­je Bal­ka­na, sa­da na sce­nu tre­ba da stu­pi iz­vor­na, si­ro­va i bar­bar­ska bal­kan­ska sna­ga”, pi­še Ma­ko­vić. U “Po­vrat­ku bar­ba­ro­ge­ni­ja”, Dra­žen Ka­tu­na­rić će us­t­vr­di­ti da je ve­ći hva­los­pjev bar­ba­ro­ge­ni­ju, od na­ve­de­nog Ma­ko­vi­će­va, “is­pje­vao sa­mo Mi­ci­ćev ju­nak sam se­bi”.

Od avan­gar­diz­ma do rat­ne agre­si­je

Mnoš­tvo ono­ga što je Mi­cić na­jav­lji­vao na­ša ins­ti­tu­ci­ona­li­zi­ra­na avan­gar­da ni­je pre­poz­na­la. Što joj je iz­gle­da­lo kao pre­ten­ci­oz­ni avan­gar­di­zam da­ro­vi­tog, mah­ni­tog bje­so­muč­ni­ka, do­is­ta se kra­jem osam­de­se­tih go­di­na proš­lo­ga sto­lje­ća po­če­lo oživ­lja­va­ti. Naj­a­vio je sve što (i ne sa­mo oni) ni­su vi­dje­li. Pot­kraj dva­de­se­tog sto­lje­ća ele­men­te ze­ni­tiz­ma na­la­zit će­mo u sr­p­skoj kul­tu­ri “du­ha pa­lan­ke” kao men­tal­ne tra­go­ve i kr­ho­ti­ne, na­čin miš­lje­nja, ek­s­tre­mis­tič­ke na­ci­onal-po­li­tič­ke pro­gra­me. Na kon­cu i ve­li­ko­sr­p­sku rat­nu his­te­ri­ju i agre­si­ju. Mi­cić je za­pra­vo naj­a­vio što se spre­ma. To je iz­gle­da­lo to­li­ko su­lu­do i ne­vje­ro­jat­no da je mno­gi­ma iz­gle­da­lo ne­mo­gu­ćim. U Ma­ni­fes­tu sr­bi­jans­tva iz 1936. zah­ti­je­va: “Očis­ti­mo sav ko­rov od zem­lje sr­p­ske.” Pi­ta: “Do­bar dan na­rod­ni pos­la­ni­če/Ho­će li bi­ti ra­ta s Ala­hom?” Iz­jav­lju­je: “Svi su Sr­bi Sr­bi­jan­ci!“ Naj­av­lju­je: “Ukrat­ko slo­bo­dan sr­p­ski na­rod u slo­bod­noj sr­p­skoj dr­ža­vi od Ohri­da do Tri­gla­va.”

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.