va­ra­na su iz­mis­li­li da za­vr­ši­mo pre­go­vo­re

Na­zvat će­mo ne­kog u Ko­mi­nu i ka­za­ti mu da pus­ti pri­ču o va­ra­nu, a ako tre­ba, obu­ći će­mo ga u va­ra­na, po­li­ti ke­ča­pom i fot­ke pos­la­ti u Bruxel­les, mis­li NČNT

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Društvo -

DIn­že­njer bi­olo­gi­je, dva­put za­lu­tao u no­vi­nar­stvo. Aler­gi­čan na idi­oti­zam, bla­go­nak­lon pre­ma ba­ha­tos­ti. Mi­zan­trop ko­ji

vje­ru­je da se lju­di ipak mo­gu pro­mi­je­ni­ti, ali te­ško

os­ta mi je vas Hr­va­ta. Nes­po­sob­ni ste. Pot­pu­no. Ni­šta od do­vr­šet­ka pre­go­vo­ra!, de­re se euro­bi­ro­krat na na­šeg pre­go­va­ra­ča u Bruxel­le­su. “I ne­moj­te me, mo­lim vas, obra­đi­va­ti ona­ko ka­ko va­ši vo­za­či tuž­nim pri­ča­ma obra­đu­ju va­šu po­li­ci­ju ko­ja je, no­ta be­ne, jed­na­ko nes­po­sob­na kao i vi”, do­da­je. Ma ras­tu­ra. Pri­lič­no im­pre­siv­no za jed­nog naj­o­bič­ni­jeg euro­bi­ro­kra­ta ko­ji svo­ju važ­nost cr­pi sa­mo iz pre­fik­sa “euro”. U ve­li­koj je for­mi, oči­to. Ali i mi ko­nja za tr­ku ima­mo. Tu­đe ne­će­mo, svo­je ne da­mo. – Dos­ta je ci­pe­la­re­nja je­di­ne nam do­mo­vi­ne! Nit’ sam ja, nit’ je moj na­rod, nit’ je na­ša mur­ja nes­po­sob­na. Ho­će­te do­kaz? – ur­la naš euro­pre­go­va­rač. Na to mu euro­bi­ro­krat (EB, da­lje u tek­s­tu) prilijepi plju­sku. Vi­še ga, ka­že, ne že­li slu­ša­ti, a nos mu tr­lja top­nič­kim dnev­ni­ci­ma. – Go­di­na­ma ih nis­te naš­li! A on­da ste upr­ska­li i po­s­ljed­nju šan­su. Pos­to­ji li išta jed­nos­tav­ni­je od to­ga da u vi­ken­di­cu Li­ni­će­va fren­da po­ša­lje­te obič­nog pra­ši­na­ra ko­ji sa­mo tre­ba otvo­ri­ti fri­ži­der i s gor­nje po­li­ce (iza mor­ta­de­la, a po­kraj pa­škog si­ra) po­ku­pi­ti 820 ti­su­ća nje­mač­kih ma­ra­ka? Na­rav­no da ne pos­to­ji ni­šta lak­še. Ali vi ste us­pje­li čak i to za­je­ba­ti – ku­ler­ski će EB. – OK. To smo stvar­no upr­ska­li, ali daj­te nam još jed­nu šan­su – ne da se naš čo­vjek na te­re­nu (NČNT, da­lje u tek­s­tu). I sam je u straš­noj for­mi, sa­mo pod­sje­ćam. I ka­že: – U ro­ku od se­dam da­na mi će­mo iden­ti­fi­ci­ra­ti, lo­ci­ra­ti, smak­nu­ti i tran­sfe­ri­ra­ti vam ko­mod­skog va­ra­na. Na le­du. U cr­noj me­tal­noj ku­ti­ji. Znam, znam, ni­jan­su ku­ti­je na kon­cu će odre­di­ti Odjel za tam­ne boje pri Eu­rop­skoj ko­mi­si­ji. – Što!? Kak­vog vraž­jeg va­ra­na? – u ne­vje­ri će EB. – A kak­vog ne­go ko­mod­skog – ne da se NČNT. – Ne ra­zu­mi­jem – is­kre­no će EB. – Ri­ječ je o gr­do­si­ji. Muž­ja­ku. Al­fa muž­ja­ku. Du­ži­na dva i dva­de­set. Ba­rem sto ki­la ži­ve va­ge. Šu­lja se, tra­ži, vre­ba, iska­pa gro­bo­ve, usko­ro će i nas ži­ve gric­ka­ti. Ukrat­ko, ja­ko za­je­ban igrač. Opas­ni­ji i od Li­ni­ća. Lo­ci­ra­li smo ga na uskom mo­čvar­nom po­dru­čju ne­re­tvan­ske del­te. Bli­zu Ko­mi­na – im­pro­vi­zi­ra naš čo­vjek NČNT – Mis­li­te Ko­mo­da? – Ne, Ko­mi­na. – A vi ima­te i mo­čva­re? – Ma pus­ti sad vraž­je mo­čva­re... – U re­du, ovo vam je zad­nja šan­sa. Ako ga ne us­pi­je­te ulo­vi­ti za tje­dan da­na, poz­dra­vi­te se od li­je­pih vi­jes­ti iz Bruxel­le­sa. Jer, u tom će­te slu­ča­ju pre­go­vo­re za­vr­ši­ti kad na vr­bi ro­di gro­žđe. Ili kad ulo­vi­te va­ra­na. He, eh, he... – opak je EB. NČNT sje­da u auto­mo­bil. Cr­ne boje. Gle­da u dvo­me­tar­sko ču­do obje­še­no o re­tro­vi­zor. U dr­ve­nu kru­ni­cu. Ori­gi­nal­nu. Iz Me­đu­gor­ja. I mis­li si: “Ni­si mi bi­la od ne­ke po­mo­ći ma­lo pri­je ali, ako Bo­ga znaš, po­mo­zi u idu­ćih mi­nu­tu-dvi­je. – Ha­lo, še­fi­ce. Na ža­lost, osim što se iz­ro­di­la u pr­vok­las­nu PR ka­tas­tro­fu, pri­ča o Li­ni­ću, mar­ka­ma i fri­ži­de­ru, oz­bilj­no pri­je­ti i do­vr­šet­ku pre­go­vo­ra s EU – zu­re­ći u dr­ve­ni križ, iz­go­va­ra NČNT. S dru­ge stra­ne muk. Po­tom: – Ne ću to slu­ša­ti! – Po­la­ko, sre­dio sam još jed­nu šan­su. Imam plan. Na­zvat će­mo ne­kog na­šeg u Ko­mi­nu i ka­zat mu da pus­ti pri­ču o va­ra­nu, a ako tre­ba, obu­ći će­mo ga u va­ra­na, po­li­ti ke­ča­pom i fot­ke pos­la­ti u Bruxel­les – mu­dar je NČNT. – Va­ran, Ko­min... ni­šta ne ra­zu­mi­jem. – Ma to što ne ra­zu­mi­je­te naj­ma­nji je pro­blem. Ne­go, ima­mo li ne­kog spo­sob­nog i dis­kret­nog na Ne­re­tvi? – im­pro­vi­zi­ra kao ni­kad u ži­vo­tu naš čo­vjek na te­re­nu. Po­mo­ći će mu do­bri lju­di Her­ce­gov­ci. Re­ći će da je va­ran pre­šao gra­ni­cu, usko­ro šen­gen­sku, i da je vi­đen ka­ko se kri­je iz­me­đu u mo­čva­ra­ma iz­me­đu Ga­be­le i Vi­da, gdje “ima vi­še hra­ne i vo­de ka­ko bi pre­ži­vio”. Sve je laž, vi­dio sam ga. Otva­ram fri­ži­der, uzi­mam tri mar­ke, mar­ga­rin i sol, a na sa­la­mi on – va­ran. Za­gre­bač­ki. Iz cen­tra. Slu­ša Kel­ly fa­mily. – Ho­će­mo li uspjeti – pi­tam. – Ho­će­mo, još ovog lje­ta – do­ba­ci mi Ta­ma­ra.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.