li­JE­VO i DEs­nO

u pro­s­vje­di­ma na ma­drid­skim tr­go­vi­ma ni­je jas­no okup­lja­ju li se unu­ci Fran­kis­ta ili re­pu­bli­ka­na­ca

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Društvo -

“Gri­je­še­ći uči­mo” hr­vat­ski je na­ziv ko­lum­ne vo­de­ćeg te­le­vi­zij­skog no­vi­na­ra i pu­to­pis­ca. Pu­tu­ju­ći bi­je­lim svi­je­tom, vi­dio je i is­ku­sio sve i sva­šta pa je sa­da od­lu­čio to po­di­je­li­ti s či­ta­te­lji­ma Ve­čer­nja­ka...

Ne­ka­da se do­bro zna­la raz­li­ka iz­me­đu lje­vi­ce i des­ni­ce. Ako ste is­ti­ca­li vje­ru u Bo­ga, ve­li­ča­li Do­mo­vi­nu i Na­ci­ju, za­go­va­ra­li hi­je­rar­hi­ju i dis­ci­pli­nu, red, rad i obi­telj­sku bli­skost, smrt­nu kaz­nu za naj­go­re zlo­či­ne, ci­je­ni­li pri­vat­no po­du­zet­niš­tvo, oso­bi­to u gra­đe­vi­ni, tr­go­vi­ni i fi­nan­cij­sko­me sek­to­ru, mr­šti­li se na pr­vo­maj­ske pros­la­ve i ak­ci­je sin­di­ka­ta, uža­sa­va­li se sva­kog po­ve­ća­nja po­re­za u bi­lo kak­ve svr­he, go­vo­ri­li da ne­za­pos­le­ni i ne že­le ra­di­ti te da vi­so­ko obra­zo­va­nje ni­je za sva­ko­ga, s dos­ta ste vje­ro­jat­no­će spa­da­li u des­nu druš­tve­nu op­ci­ju. Lje­vi­ca se mo­gla pre­poz­na­ti u sku­pi­ni ko­ja re­zer­vi­ra­no ili čak od­boj­no gle­da na ulo­gu cr­k­ve u druš­tvu, ko­ja za­miš­lja svi­jet bez dr­žav­nih gra­ni­ca, sku­pi­ni za ko­ju je na­ci­onal­na pri­pad­nost osred­nje vri­jed­na či­nje­ni­ca, ko­ja ima ve­ći osje­ćaj za pro­ble­me ma­nji­ne ne­go ve­ći­ne, odo­bra­va po­ba­čaj, čvr­sto vje­ru­je da je glav­ni uz­rok ne­či­jeg si­ro­maš­tva po­hle­pa i se­bič­nost bo­ga­tih, da je bes­plat­no obra­zo­va­nje do naj­vi­še ra­zi­ne te­melj­no ljud­sko pra­vo i da zna­nje ni­je tr­žiš­na ro­ba. Pri­pad­nik lje­vi­ce osje­ćao je kao pos­la­nje pro­mje­nu druš­tve­nog sus­ta­va u ko­je­mu je ži­vio. Još se u mla­dos­ti po­bu­nio pro­tiv oče­va svje­to­na­zo­ra i uvri­je­že­nih obi­ča­ja u svo­joj oko­li­ni. I sva­če­ga je još tu bi­lo u mo­joj mla­dos­ti. Lje­vi­ča­ri su pu­ši­li ma­ri­hu­anu i “ga­ulo­ises”, des­ni­ča­ri lu­lu ili ci­ga­re. Od pi­sa­ca, li­je­vi su uži­va­li u Bor­he­su i Marqu­esu, des­ni su či­ta­li struč­nu li­te­ra­tu­ru i spe­ci­ja­li­zi­ra­ne ča­so­pi­se. Li­je­vi su bi­li du­ho­vi­ti, des­ni znat­no ma­nje. Li­je­vi su vi­še go­vo­ri­li u druš­tvu, des­ni su mje­ri­li ri­je­či. Za li­je­vo­ga je kaš­nje­nje na sas­ta­nak bio dio imi­dža, a des­ni je bio to­čan. Za li­je­vo­ga su krov mo­de bi­le sku­pe di- zaj­ner­ske tra­pe­ri­ce, po­jas od bi­vo­lje ko­že, čiz­me, uz obvez­no po­igra­va­nje ko­som i bra­dom. Des­ni su bi­li krat­ko oši­ša­ni, ma­te­ri­jal tvid, di­zajn rib­lja kost. Za ge­ne­ra­ci­ju pri­je mo­je sve je bi­lo još jas­ni­je. U ko­mu­nis­tič­kim dr­ža­va­ma, u li­je­ve su ona­ko zbir­no, po za­ni­ma­nju, svr­sta­ni rad­ni­ci, se­lja­ci i po­šte­na in­te­li­gen­ci­ja. Pos­to­ja­la je i ključ­na vri­jed­nos­na odred­ni­ca. Li­je­vo je bi­lo po­zi­tiv­no, na­pred­no, po­šte­no, pa­met­no. Des­no, po toj lo­gi­ci, bi­lo je ne­ga­tiv­no, na­zad­no, ne­po­šte­no i glu­po. Zbog to­ga su ne­ki, tra­že­ći po­t­vr­du svo­je pa­me­ti i po­šte­nja, po­ku­ša­li bi­ti “lje­vi­ji“ i od sa­me Par­ti­je, ali su se opas­no opek­li. Li­je­vo je bi­lo apri­ori po­zi­tiv­no, ali bi­ti li­je­vo vi­še od Par­ti­je zna­či­lo je ve­ći gri­jeh od skre­ta­nja udes­no. Ko­mu­nis­ti, lju­di no­vo­ga ko­va, do­bro su pro­ci­je­ni­li da po­li­tič­ki spek­tar ni­je orao ra­ši­re­nih (li­je­vog i des­nog) kri­la ni­ti je po­di­je­ljen kao u par­la­men­tu na me­đu­sob­no uda­lje­ne klu­pe, ne­go vi­še sli­či za­tvo­re­nom kru­gu u ko­je­mu se raz­li­či­te op­ci­je mo­gu do­di­ri­va­ti, nas­tav­lja­ti se jed­na na dru­gu, a ek­s­tre­mi čak te­že i spa­ja­nju. Danas smo, či­ni mi se, do­ži­vje­li ono če­ga su se ko­mu­nis­ti pri­bo­ja­va­li. A što ni des­ni­ci ni­ka­da ni­je bi­lo dra­go. Na­ime, kad gle­dam pro­s­vje­de na ma­drid­skim tr­go­vi­ma (sva­ka je slič­nost s Hr­vat­skom znans­tve­no ne­ute­me­lje­na), ne mo­gu jas­no vi­dje­ti okup­lja­ju li se on­dje unu­ci fran­kis­ta ili špa­njol­skih re­pu­bli­ka­na­ca. Te dvi­je sku­pi­ne, čak i u tre­ćoj ge­ne­ra­ci­ji, ni­su di­je­li­le tr­go­ve u is­to vri­je­me. Po gar­du, re­to­ri­ci, iz­bo­ru te­ma, la­ko sam, čak i kao stra­nac, pre­poz­na­vao mom­ke i dje­voj­ke od­go­je­ne u fran­kis­tič­kom du­hu i one ko­ji su pr­vo na­uči­li “no pa­sa­ran“, a tek po­tom ču­li za Ca­sil­la­sa i Gu­ar­di­olu. Sad, gle­da­ju­ći TV iz­vje­šta­je, iz­ja­ve su­di­oni­ka, pro­s­vjed­ne pla­ka­te, ne mo­gu sa si­gur­noš­ću po­go­di­ti. Ne znam ko­ji su ko­ji, tko ko­lo vo­di. Ne znam bih li se bo­jao ili ve­se­lio što su sa­da ti mla­di na Pla­zi del Sol za­jed­no. Ako ka­žem da se ve­se­lim, zna­či za­go­va­ram ra­di­kal­ne pro­mje­ne druš­tva, si­gur­no sam u du­ši lje­vi­čar. Ako ka­žem da me je strah, da ne znam što ova okup­lja­nja do­no­se, eto me­ne kon­zer­va­tiv­ca, ne­ka sve ode niz­br­do, sa­mo ne­ka se ni­šta ne mi­je­nja, baš sam des­ni­čar.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.