He­brang in­ter­ve­ni­rao za za­tvo­re­ni­ke

Osim za ne­za­ko­ni­ta uhi­će­nja, mu­če­nja i uboj­stva 52 ci­vi­la, Mer­če­pa se te­re­ti i za uboj­stvo tro­je članova obi­te­lji Zec prem­da su iz­rav­ni po­či­ni­te­lji os­lo­bo­đe­ni

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Politika - pi­še ::::: IVA­NA JA­KE­LIĆ

Bi­la je uz­bu­na. Ja sam tog 8. stu­de­nog 1991. bio u svom sta­nu u Za­gre­bu. Odjed­nom se ogla­si­lo zvon­ce na ulaz­nim vra­ti­ma. Po­gle­dao sam kroz “špi­jun­ku” i vi­dio da pred vra­ti­ma sto­ji ne­ko­li­ko oso­ba u ma­skir­nim uni­for­ma­ma. Ima­li su znač­ku hr­vat­ske po­li­ci­je. Otvo­rio sam vra­ta. Uš­li su u stan, a je­dan je po­vi­kao: “ Ve­ži ga!” Dru­gi je od­mah po­šao pre­ma tor­bi ko­ja je bi­la na sto­lu i uzeo je, a tre­ći je pi­tao gdje su klju­če­vi mo­je Toyo­te. Taj ko­ji me pi­tao za auto­mo­bil, 20 da­na pri­je, bio je kod me­ne i tra­žio je oruž­je. Re­kao je da oruž­je tre­ba Hr­vat­skoj voj­s­ci, a ja sam mu pre­dao lo­vač­ki ka­ra­bin. Bio je to Mi­ro Baj­ra­mo­vić... Ma­lo pos­li­je iz­ve­li su me iz sta­na i odve­li. Smjes­ti­li su me u kom­bi, a Baj­ra­mo­vić je sjeo u mo­je vo­zi­lo. Pi­tao sam ih ka­mo me vo­ze, a je­dan od njih ko­ji je bio ja­ko agre­si­van i za ko­jeg sam pos­li­je doz­nao da se zo­ve Mu­nib Su­ljić, ka­zao mi je da me vo­ze u Po­lja­nu... U noć­nim sa­ti­ma sti­gli smo u Pa­krač­ku Po­lja­nu. Pr­vo su raz­go­va­ra­li sa mnom, pa sam odve­den u ne­ki za­tvor, u ko­jem sam bo­ra­vio ne­ko­li­ko da­na. Dok su raz- go­va­ra­li sa mnom, ka­zao sam im i iz ko­je obi­te­lji po­tje­čem te da su bra­ća Ve­se­li­ca (Mar­ko i Vla­di­mir, za­tva­ra­ni i pro­ga­nja­ni ti­je­kom i pos­li­je Hr­vat­skog pro­lje­ća, op. a.) rod­bi­na mo­je su­pru­ge, od­nos­no da sam ja nji­hov zet... Sje­ćam se te­ških sce­na, za­po­ma­ga­nja i kri­ko­va lju­di ko­ji su ta­mo bi­li. Sje­ćam se i jed­nog čo­vje­ka ko­ji im je go­vo­rio da je ro­đen 1905. te ih je pi­tao za­što mu to ra­de. Oni su za­tvo­re­ni­ke tje­ra­li da pje­va­ju čet­nič­ke pje­sme i ple­šu Ži­ki­no ko­lo. Ako to ni­smo htje­li na­pra­vi­ti, bi­li bi­smo kaž­nja­va­ni... Jed­ne sam ve­če­ri po­ku­šao po­bje­ći, no iz mra­ka je net­ko pu­cao na me­ne. Pao sam u po­tok, a oni su mi br­zo priš­li... Po­če­li su me uda­ra­ti ru­ka­ma i no­ga­ma, a ta­da im je Bran­ko Ša­rić za­vi­kao da pres­ta­nu, jer je doš­la de­pe­ša da ni­sam kriv te da sam kri­vo do­ve­den... Dio je to is­ka­za Stevana Bra­je­no­vi­ća, jed­nog od onih ma­lo­broj­nih ko­ji su ima­li sre­će jer su olov­nih 90-ih pre­ži­vje­li su­sret s lju­di­ma ko­je će me­di­ji u idu­ćim go­di­na­ma ko­lok­vi­jal­no zva­ti – mer­če­pov­ci. Ime su do­bi­li po svom za­po­vjed­ni­ku To­mis­la­vu Mer­če­pu (59), ne­dav­no op­tu­že­nom za

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.