Ti­to je još živ jer ško­le od­ga­ja­ju pos­luš­ni­ke

Dva­de­set go­di­na od us­pos­ta­ve de­mo­kra­ci­je naš obra­zov­ni sus­tav i da­lje je in­dok­tri­ni­ra­ju­ći. Me­to­da vi­še ni­je po­li­tič­ka, ne­go per­fid­na: dje­ci se lo­mi duh na­gra­đi­va­njem krot­kos­ti

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Politika -

SPo­uče­na du­go­go­diš­njim no­vi­nar­skim is­kus­tvom od­bi­la je pi­sa­ti “žen­ski” ko­men­tar. Pre­ve­li­ka je to od­go­vor­nost, rek­la je čvr­sto od­biv­ši pi­sa­ti

ko­men­tar u sva­kom bro­ju Ob­zo­ra. Pi­sat će sva­ki dru­gi tje­dan

je­ća­te li se Ju­li­ana Assan­gea? Čo­vje­ka ko­ji ni­je sa­mo po­si­jao pa­ni­ku među po­li­ti­ča­ri­ma obja­vom ne­ugod­nih di­plo­mat­skih do­ku­me­na­ta ne­go je iz­a­zvao i me­dij­sku re­vo­lu­ci­ju upo­tre­bom in­for­ma­ci­ja i teh­no­lo­gi­je na nov, do­tad ne­za­mis­liv na­čin? Zna­te li da on ni­je išao u ško­lu? Nje­go­va maj­ka, aus­tral­ska ka­za­liš­na re­da­te­lji­ca ko­ja je kao 17-go­diš­nja­ki­nja spa­li­la udž­be­ni­ke i po­bje­gla od ku­će na mo­to­ru, ni­je že­lje­la da nje­zi­nu ma­lom si­nu slo­me duh. Sma­tra­la je da će for­mal­na edu­ka­ci­ja po­bu­di­ti u nje­mu nez­drav osje­ćaj po­što­va­nja pre­ma auto­ri­te­ti­ma i ubi­ti vo­lju za uče­njem. Dje­čak je štre­bao do­pis­no, kod ku­će, i fu­ri­oz­no či­ta­ju­ći po knjiž­ni­ca­ma 37 gra­do­va u kojima je ži­vio do svo­je 14. go­di­ne. Pi­ta­nje je bi li osam­lje­ni dje­čak Ju­li­an Assan­ge ikad pos­tao svjet­ski fe­no­men da je išao u ško­lu. Jas­no je da ne bi. A po čemu će ga pam­ti­ti svi­jet? Uvje­re­na sam, ne to­li­ko po svi­nja­ri­ja­ma po­li­ti­ča­ra ko­je je ob­z­na­nio, ko­li­ko po to­me što je de­mis­ti­fi­ci­rao zna­čaj i po­sao svjet­skih moć­ni­ka. Na­vo­dim nje­gov, za­pra­vo bi­za­ran pri­mjer kao kon­tra­pun­kt hr­vat­skom druš­tvu i do­ma­ćem škol­s­tvu. Ne za­to što na­še druš­tvo ne bi mo­glo ima­ti svo­ga div­ljeg ma­log Assan­gea, či­ja je ma­ma pri­mje­ri­ce čla­ni­ca Ze­le­ne ak­ci­je, ne­go za­to što su na­še ško­le pr­va­ki­nje u lom­lje­nju dje­čjeg du­ha. Pot­kraj škol­ske go­di­ne plju­šta­le su op­tuž­be na ra­čun tek sta­sa­lih ge­ne­ra­ci­ja: ne­pi­sme­ni ste, ne­in­for­mi­ra­ni, ne­za­in­te­re­si­ra­ni! Ne zna­te tko je bio otac Go­ri­ot, tko Ka­ra­đor­đe; što sim­bo­li­zi­ra al­ba­tros; ne zna­te rje­ša­va­ti ma­te­ma­tič­ke za­dat­ke, ne­ma­te poj­ma ide li uz pri­log ne­da­le­ko u ge­ni­ti­vu pri­jed­log od?! Kak­vi ste vi to lju­di? Što će bi­ti od vas kad jed­nog da­na na­po­kon odras­te­te? Tko?! Za­pra­vo, nit­ko po­seb­no. Sa­mo hr­vat­ski gra­đa­nin. Onaj ko­ji na iz­bo­ri­ma gla­sa za uvi­jek is­tu stran­ku, ma ko­li­ko ga pu­ta po­kra­la. Onaj ko­ji je, u ime vlas­ti­te ko­mo­ci­je ili li­je­nos­ti, spre­man ži­vo­ta­ri­ti. Onaj ko­ji se ne sna­la­zi u mo­der­nom svi­je­tu prem­da je bu­bao uprav­lja­nje pos­lov­nim ri­zi­ci­ma. Onaj ko­ji i sam gur­ne ru­ku u tu­đi džep kad nit­ko ne gle­da. Onaj tko ka­me­nu­je druk­či­je. Kad isp­lju­ne svo­ju žr­tvu, hr­vat­ski škol­ski sus­tav na­pra­vi toč­no ono što tre­ba hr­vat­skom po­li­tič­kom sus­ta­vu; ma­log, bez­i­dej­nog pos­luš­ni­ka. Da je ta­ko do­ka­zu­je neo­s­po­ri­va či­nje­ni­ca da se obra­zov­ni sus­tav ni­je bit­no pro­mi­je­nio još iz Ti­to­va to­ta­li­tar­nog re­ži­ma kad je po­li­tič­ka in­dok­tri­na­ci­ja po­čev­ši od “pionira ma­le­nih” šlja­ka­la ne sa­mo bes­pri­je­kor­no ne­go i go­to­vo na­dah­nu­to. Je­di­na je oči­gled­na raz­li­ka iz­me­đu “on­da” i “sad” gra­di­vo iz po­vi­jes­ti, a i to sa­mo za­to što iz­rav­no žu­lja po­li­ti­ku i po­li­ti­ča­re. De­mo­di­ra­ni na­čin ra­da os­tao je is­ti, bu­ba­nje či­nje­ni­ca sve­to pra­vi­lo. Da je škol­ski sus­tav u služ­bi za­kr­ž­lja­log, po­lu­de­mo­krat­skog po­li­tič­kog sus­ta­va svje­do­či i is­tra­ži­va­nje psi­ho­lo­ga Jo­si­pa Ba­ru­ši­ća i To­ni­ja Ba­ba­ro­vi­ća sa za­gre­bač­kog Ins­ti­tu­ta Ivo Pi­lar. Nji­ho­va je ana­li­za po­ka­za­la da uči­te­lji ocje­na­ma ne mje­re ni zna­nje ni trud, ali da su is­ti ti nas­tav­ni­ci go­to­vo sa­vr­šen mjer­ni ins­tru­ment za – pri­la­go­đe­nost uče­ni­ka pos­to­je­ćem škol­skom sus­ta­vu. Dru­gim ri­je­či­ma, ocje­na­ma se na­gra­đu­ju pos­luš­nost i sklo­nost pri­la­go­đa­va­nju. Dra­gi uče­ni­če/ce, evo ti pe­ti­ca za us­pješ­no pri­hva­ća­nje pra­vi­la igre! Ako bi se ra­di­je bu­nio/la ili tra­žio/la smi­sao, bit ćeš kaž­njen/a na pra­gu ži­vo­ta dok još ne mo­žeš pru­ži­ti res­pek­ta­bi­lan fi­zič­ki ili ne­daj­bo­že in­te­lek­tu­al­ni ot­por. I ta­ko upa­da­mo u hr­vat­ski obra­zov­ni pa­ra­doks: po­li­ti­ka se ne mi­je­ša u obra­zo­va­nje, osim kad na­mje­šta rav­na­te­lje, a dje­ca su ipak in­dok­tri­ni­ra­na tru­lim, a ne prok­la­mi­ra­nim “vri­jed­nos­ti­ma” druš­tva. Ka­ko je mo­gu­će da su na­ši klin­ci, dva de­set­lje­ća od us­pos­ta­ve de­mo­kra­ci­je, i da­lje in­fi­ci­ra­ni vi­ru­som pos­luš­nos­ti? Za­što to nit­ko dan­da­nas ne mi­je­nja? Obraz­lo­že­nje je vr­lo jed­nos­tav­no: hr­vat­ske ško­le in­dok­tri­ni­ra­ju per­fid­nim na­či­nom na ko­jem bi na­šim vlas­to­dr­š­ci­ma mo­gao po­za­vi­dje­ti i osob­no Sta­ljin: obič­nom tro­moš­ću sus­ta­va. Ili­ti: is­tim sta­rim me­to­da­ma po­uča­va­nja i is­tim na­či­nom vo­đe­nja druš­tva. A ta­ko se, ri­je­či­ma Assan­ge­ove ma­me, lo­mi duh. I za­to, ne vje­ruj­te pre­diz­bor­nim obe­ća­nji­ma dok god vlast, ko­je god boje bi­la, ne pro­mi­je­ni ško­lu. A ako ne že­li­te ne­pi­sme­nog i opas­no stil­ta­nog 18-go­diš­nja­ka/inju, pos­tu­pi­te kao Assan­ge­ova ma­ma.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.