Šut­nja

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Politika - www.ve­cer­nji.hr/krat­ka­pri­ca Ju­li­ja­na Jur­ko­vić

Si­noć ni­šta za­bav­no ni­je bi­lo na te­le­vi­zi­ji, uvi­jek je ta­ko ne­dje­ljom, prem­da su me­ni svi dani is­ti, opet re­pri­za ne­kog fil­ma s Eli­za­beth Taylor, ko­ji sam od­gle­da­la si­gur­no de­set pu­ta, vi­jes­ti, ko­je iona­ko ni­šta pa­met­no­ga ne go­vo­re, ili bo­lje re­ći ni­šta do­bro­ga. Le­gla sam već oko po­la de­vet. Mo­ja bi maj­ka, po­koj joj du­ši, rek­la da sam le­gla s ko­ko­ši­ma. Ni­kad ni­sam ži­vje­la na se­lu, pra­vo sam grad­sko di­je­te, ali vo­lje­la sam oti­ći maj­či­noj maj­ci, svo­joj ba­ki, na se­lo, tr­ča­ti za ko­ko­ši­ma, vu­ći mač­ke za rep, za­div­lje­no pro­ma­tra­ti kra­ve, skri­ti se u si­je­nu sa psom. Ja ni­sam ni­či­ja ba­ka. Moj je muž bio do­bar čo­vjek. Umro je pri­je go­to­vo tri­de­set go­di­na, po­koj mu du­ši. Ni­smo ima­li dje­ce. Eto, baš mu je slje­de­ći tje­dan go­diš­nji­ca, mo­rat ću oti­ći na grob­lje ma­da mi u zad­nje vri­je­me iz­nim­no te­ško pa­da ho­da­nje. A i vri­je­me ni­je bog­z­na kak­vo. Pa­da sni­jeg, ni­šta čud­no za si­je­čanj. Bu­du­ći da sam ra­no le­gla, ra­no sam se i pro­bu­di­la. Oko če­ti­ri. Naj­pri­je sam se ma­lo okre­ta­la po kre­ve­tu, ali sam shva­ti­la da sam pot­pu­no bud­na pa sam pri­je ne­go što sam us­ta­la iz­mo­li­la jed­nu kru­ni­cu za maj­ku i oca, jed­nu za mu­ža i jed­nu za sve svo­je bli­ske lju­de. Ne­mam pu­no bli­skih lju­di. Ba­rem ne onih ži­vih. Sa­mo se s dvi­je pri­ja­te­lji­ce vi­đam jed­nom tjed­no, obič­no su­bo­tom po­pi­je­mo ka­vu kod jed­ne od nas. Ove sam su­bo­te ja na re­du, mo­ram se sje­ti­ti da ne za­bo­ra­vim na­pra­vi­ti ne­ki ko­lač, sve tri ja­ko vo­li­mo slat­ko, u mla­dos­ti smo pa­zi­le i na pre­hra­nu i na zu­be, sa­da se na­po­kon mo­že­mo opus­ti­ti, ki­lo­gra­mi vi­še ni­su bit­ni, a i zu­bi ni­su na­ši. Po­seb­no uži­va­ju u mo­jim ko­la­či­ći­ma s pek­me­zom. Mo­ram se sje­ti­ti ku­pi­ti i pek­mez. To ću kad bu­dem iš­la na grob­lje. Sa­mo da ne za­bo­ra­vim. Su­sje­da ko­ja ži­vi vra­ta do me­ne do­bra je oso­ba. Sva­ko mi ju­tro po­ku­ca na vra­ta i upi­ta tre­bam li ne­što iz du­ća­na, obič­no na­ru­čim sa­mo kruh i mli­je­ko, i obvez­no no­vi­ne. Ne mo­gu bez njih. Moj ih je muž bio ku­po­vao sva­ki dan, ja bih obič­no do­bi­la pri­log, o kul­tu­ri ili ko­ji bi već bio to­ga da­na, a on bi či­tao no­vi­ne i pre­ko na­oča­la po­gle­da­vao u me­ne i ko­men­ti­rao sva­ku vi­jest ko­ja mu se či­ni­la zna­čaj­nom. Po­ne­kad je po­zo­vem na ka­vu, ko­ju čes­to od­bi­je, ali kat­kad čak i pris­ta­ne. Na de­set mi­nu­ta, žu­ri se ku­ći zbog dje­ce, sa­ma su. Kad sje­di­mo u mo­joj ku­hi­nji, či­ni mi se kao da ju je strah da se ne oku­ži, po­zor­no je pro­ma­tram ka­ko po­gle­da­va sto­li­cu pri­je ne­go što sjed­ne na nju, mo­ram se sje­ti­ti opra­ti sje­da­li­cu na ko­joj ona obič­no sje­di, ima ne­ku mr­lju, vi­dje­la sam to kad je zad­nji put otiš­la. Bi­lo me je ja­ko sram. A i li­cem joj uvi­jek pro­đe ne­ka sje­na kad sta­vim ša­li­cu pred nju, si­gur­no se bo­ji da ne pe­rem do­bro su­đe. A vje­ro­jat­no i ne pe­rem. Vi­še ne vi­dim do­bro pa mo­žda i je­sam ne­ured­na. Ba­rem os­tav­ljam ta­kav do­jam. A za­is­ta se tru­dim. I još sva­ki put pri­je ne­go što ona do­đe ši­rom otvo­rim sve pro­zo­re, da se ne osje­ti mi­ris sta­ros­ti. Ma­da mi se či­ni bez­us­pješ­no. Si­gur­no se osje­ti. Us­ta­ja­li mi­ris me­ne i sta­ros­ti. Su­sje­da je mla­da, ima oko če­tr­de­set go­di­na. Uda­na je za ne­kog in­že­nje­ra, ona je tre­nu­tač­no na po­ro­dilj­nom, s dru­gim dje­te­tom, dje­voj­či­com pla­ve ko­vr­ča­ve ko­se, uvi­jek joj za­bo­ra­vim ime, a li­je­pa je kao anđeo s ne­ba; ono pr­vo di­je­te je dje­čak, ima oko šest go­di­na, ja­ko je vi­sok za svo­je go­di­ne, i sla­baš­ne je gra­đe, a či­ni mi se i da ima ne­ki pro­blem u op­ho­đe­nju s dru­gi­ma, oso­ran je i zlo­čest, stal­no od­go­va­ra maj­ci, je­dva ga otac mo­že obuz­da­ti. Je­di­no što mi se svi­đa u ve­zi s njim je što se či­ni da vo­li ma­le­nu, uvi­jek je ma­zi po ko­vr­či­ca­ma kad ih vi­dim. Ali čim me­ne ugle­da, od­mah iz­va­di onaj svoj zlo­čes­ti je­zik iz us­ta i iz­be­lji se. Ova­ko sta­roj že­ni! Ba­ki! Vr­lo ma­lo pri­ča o svom bra­ku, ali pret­pos­tav­ljam da se ona i muž do­bro sla­žu. Kat­kad ču­jem po­vi­še­ne to­no­ve i po­ko­ju psov­ku, čes­to zbog ma­log, ko­je ne že­lim po­nav­lja­ti, Bo­že mi opros­ti, ali sve je to za lju­de. I moj muž i ja smo se zna­li po­sva­đa­ti, a opet sma­tram da smo ima­li va­ljan brak. Evo, sni­jeg ne pres­ta­je pa­da­ti. To me vra­ća u dje­tinj­stvo, opet na se­lo. K maj­či­noj maj­ci. Mo­joj ba­ki. A me­ne ta­ko ni­kad nit­ko ni­je zvao. Ni maj­kom ni ba­kom. Vo­lje­la sam niz­br­di­cu is­pred nje­zi­ne ku­će. Oku­pi­lo bi se nas de­se­tak, dvo­je sa­oni­ce smo ima­li, i on­da bi­smo se na- iz­mjen­ce spu­šta­li. Bi­lo je tu vri­ske i pje­sme, bi­lo je sva­đa „Sad je moj red, ti si bio već dva pu­ta“, bi­lo je čak i raz­bi­je­nih ko­lje­na. Ali ni­je nas bi­lo bri­ga. Mi smo se za­bav­lja­li. Osje­ćam se kao maj­ka one dje­voj­ke iz ne­ke baj­ke, mis­lim da se zva­la Pe­pe­lju­ga, ona ko­ja je dr­ža­la ple­ti­vo u kri­lu i pro­ma­tra­la sni­jeg pa po­že­lje­la tak­vu kćer, bi­je­le pu­ti, cr­ne ko­se. Ali ja sam već pres­ta­ra za kće­ri i za ma­šta­nje. Po­la­ko se raz­da­nju­je pa bih na­po­kon mo­gla po­če­ti kr­pa­ti ča­ra­pe, opet su se po­de­ra­le na pal­cu. Li­je­va i na pe­ti, a šte­ta ih je ba­ci­ti. Ma sve je pri­je bi­lo kva­li­tet­ni­je, ove se da­naš­nje mo­gu ba­ci­ti već za mje­sec da­na, dok su ove ča­ra­pe u mo­me kri­lu na ži­vo­tu već do­brih pet go­di­na, a kao no­ve su. Osim što kat­kad nas­ta­ne ko­ja ru­pa, ali to je za­to što mi je ma­lo te­že re­za­ti nok­te na no­ga­ma, le­đa me bo­le pri sa­gi­nja­nju. Ni­je da ni­sam že­lje­la dje­cu, ali na­kon tri spon­ta­na po­ba­ča­ja, straš­no is­kus­tvo, ta sil­na krv ko­ja je cu­ri­la iz me­ne, ti ži­vo­ti ko­ji su nes­ta­li u WC-školj­ci, moj muž je od­lu­čio da je naj­bo­lje da vi­še ne po­ku­ša­va­mo, ni­je do­bro za mo­je zdrav­lje. I ta­ko je i bi­lo. Otad smo obo­je pos­ta­li hlad­ni­ji i suz­dr­ža­ni­ji, ali ni­jed­no se ni­ka­da ni­je po­ža­li­lo na ono dru­go. Ta­da su za­pra­vo pres­ta­le sva­đe. Pos­ta­li smo pri­ja­te­lji, sus­ta­na­ri, sje­ne ko­je lu­ta­ju is­tim sta­nom. Prem­da ni­smo htje­li priz­na­ti da je ta ne­mo­guć­nost da ima­mo dje­ce (za što je on me­ne kri­vio, a ni­sam mu mo­gla za­mje­ri­ti, i sa­ma sam kri­vi­la sebe, kri­vim se još i danas, ni­sam mo­gla za­dr­ža­ti di­je­te u se­bi, straš­na po­mi­sao, i no­si to­li­ko, to­li­ko kriv­nje sa so­bom) „uni­šti­la“ naš brak, to je bi­la is­ti­na. Da bu­de još go­re, pri­ja­te­lji su nas sma­tra­li naj­sa­vr­še­ni­jim pa­rom, uvi­jek ugod­ni u druš­tvu, ni­kad se ne sva­đa­ju, čak i ne pre­pi­ru. Ne mo­gu se po­ža­li­ti, je­smo ima­li li­jep brak. Ili da bo­lje ka­žem, su­ži­vot. Ali ni­je mi kri­vo što sam re­la­tiv­no ra­no os­ta­la udo­vi­ca, već je po­ma­lo nes­nos­no pos­ta­lo hi­nje­nje li­je­po­ga ži­vo­ta. Danas ču­vam li­je­pu us­po­me­nu na naš za­jed­nič­ki ži­vot, ni­kad ni­ko­me ni­sam go­vo­ri­la ka­ko je bi­lo iza za­tvo­re­nih vra­ta. Ne­ki dan je su­sje­da doš­la, po­sva­đa­la se s mu­žem pa sam joj se ja valj­da uči­ni­la naj­be­zo­pas­ni­jim slu­ša­te­ljem, rek­la je da je ga­la­mio na nju, znam, ču­la sam, i da joj je to straš­no pa­lo, a ja sam joj za­ma­lo rek­la da je to iz­vr­s­no, da je to od­li­čan osje­ćaj, kad net­ko ga­la­mi na te­be, jer on­da znaš da te još uvi­jek vo­li, a ne da ti sa­mo či­ta iz no­vi­na i ko­men­ti­ra vi­jes­ti, da te hlad­no po­lju­bi u obraz na od­la­sku i po­tap­ša te po ra­me­nu kao da si mu pre­ra­no odras­la kći, a ne že­na. Ali ni­sam rek­la ni­šta od to­ga. Sa­mo sam pa­ž­lji­vo slu­ša­la. Sta­rost te na­uči to­me, da bu­deš strp­lji­vi­ji. I mu­dri­ji. Da znaš šu­tje­ti kad tre­ba.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.