Ima­mo ma­lo dje­ce jer smo na­ci­ja cen­dra­va­ca

Ka­ko objas­ni­ti za­što ne­ke na­ci­je kop­ne dok dru­ge bu­ja­ju, po­go­to­vu is­klju­či­mo li iz slo­že­ne na­ta­li­tet­ne jed­nadž­be gos­po­dar­ske, vjer­ske i ci­vi­li­za­cij­ske raz­li­ke.

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Intervju -

NPo­uče­na du­go­go­diš­njim no­vi­nar­skim is­kus­tvom od­bi­la je pi­sa­ti “žen­ski” ko­men­tar. Pre­ve­li­ka je to od­go­vor­nost, rek­la je čvr­sto od­biv­ši pi­sa­ti

ko­men­tar u sva­kom bro­ju Ob­zo­ra. Pi­sat će sva­ki dru­gi tje­dan.

a fit­ne­ssu na ko­jem se po­vre­me­no zno­jim već me du­lje fas­ci­ni­ra jed­na že­na, Ame­ri­kan­ka ko­ja mar­lji­vo vjež­ba prem­da je već u šes­tom mje­se­cu trud­no­će i prem­da sa so­bom re­do­vi­to vo­di svo­je tro­je pres­lat­ke, ko­vr­ča­ve i div­no od­go­je­ne dje­ce pred­škol­ske do­bi. Dok se do­ma­će maj­ke vr­lo ri­jet­ko odva­že po­ves­ti sa so­bom ma­kar i sa­mo jed­no di­je­te pa i ta­kav po­ku­šaj obič­no za­vr­ši u na­te­za­nju i su­za­ma, tro­je ma­lih Ame­ra za­igra­ni če­ka­ju da ma­ma za­vr­ši s vjež­ba­njem. Ni­kad mi nit­ko ni­je us­pio objas­ni­ti za­što ne­ke na­ci­je kop­ne dok dru­ge bu­ja­ju, po­go­to­vu is­klju­či­mo li iz slo­že­ne na­ta­li­tet­ne jed­nadž­be gos­po­dar­ske, vjer­ske i ci­vi­li­za­cij­ske raz­li­ke. Ne­mam am­bi­ci­ja bi­ti pr­va ko­ja će to uspjeti ras­tu­ma­či­ti, ali u for­mu­lu že­lim uklju­či­ti ne­ke oči­gled­no za­ne­ma­re­ne fak­to­re. Za­to ne­ću us­po­re­đi­va­ti pre­raz­li­či­te zem­lje, pri­mje­ri­ce In­di­ju, gdje mno­ge že­ne ni­su ni ču­le za kon­tro­lu ra­đa­nja, i Hr­vat­sku, ne­go zem­lje slič­nog ci­vi­li­za­cij­skog kru­ga. Za­što se Ame­ri­kan­ci, Aus­tral­ci ili Ir­ci re­pro­du­ci­ra­ju, a Hr­va­ti ili Ma­đa­ri ili Ru­si je­dva ima­ju di­je­te po pa­ru i ne­po­vrat­no nes­ta­ju? Na pr­vu mo­glo bi se uči­ni­ti da ima ne­što tru­lo u is­toč­noj Eu­ro­pi, i to je si­gur­no toč­no, ali ka­ko on­da objas­ni­ti da i vr­lo ka­to­lič­ka i ne­kad vr­lo plod­na Ita­li­ja na­glo gu­bi na­ta­li­tet? Jas­no je da dje­cu ni­je baš ra­zum­no ra­đa­ti ne­ma­te li stan i po­sao, ži­vi­te li kod sta­ra­ca i zlo vam je od kri­ze i bes­per­s­pek­tiv­nos­ti. Ali, ni­je li to ana­li­za «na pr­vu» kak­vu smo već mno­go pu­ta ču­li, a ipak svu­da oko sebe vi­di­mo mla­de lju­de ko­ji ima­ju sve, i že­le part­ne­ra i dje­cu, a ži­ve sa­mi? Uz­ro­ke bi­je­le ku­ge, uvje­re­na sam, tre­ba po­tra­ži­ti u dub­ljoj, in­tim­noj sfe­ri jer je i ra­đa­nje vr­lo pri­vat­na sfe­ra. Že­ne ipak ne ra­đa­ju ra­di na­ci­onal­ne de­mo­graf­ske po­li­ti­ke, za­to što kar­di­nal Bo­za­nić ili Ja­dran­ka mis­le da bi se tre­ba­lo mno­ži­ti, ili ne­daj­bo­že za­to da bi­smo jed­nog da­na spa­si­li mi­ro­vin­ski sus­tav od ban­kro­ta. Si­gur­no ne ra­đa­ju za­to što će za­dri­gli op­ći­nar nji­ho­vu no­vo­ro­đen­če­tu udi­je­li­ti pa­ket pam­per­si­ca, pa čak ni zbog pred­sjed­ni­ko­va kum­s­tva ko­li­ko god ci­je­ni­li nje­go­vu dr­ža­vo­tvor­nu ges­tu. Ali, si­gur­no je da bi ra­đa­le vi­še da pri­vat­ni ži­vot ni­je iz­gu­bio utr­ku s pos­lom u eri glo­bal­nog, kor­po­ra­cij­skog ka­pi­ta­liz­ma. Ra­đa­le bi lak­še da su mu­škar­ci sr­ča­ni­je po­dr­ža­va­li eman­ci­pa­ci­ju že­na ta­ko da glav­ni­na te­re­ta oko po­di­za­nja dje­ce i da­lje ne pa­da na maj­ke. Ra­đa­le bi po­sve­će­ni­je da se, za­jed­no s gu­bit­kom tra­di­ci­onal­nih vri­jed­nos­ti, ni­je iz­gu­bi­la i kul­tu­ra žr­tvo­va­nja bez ko­je ne­ma do­brih ro­di­te­lja. Ra­đa­le bi s ma­nje mu­ke da se na sve ni­je na­ka­le­mio li­be­ra­lan, po­pust­ljiv od­goj ko­ji is­crp­lju­je i ulu­do troši ener­gi­ju, pa ro­di­te­lji­ma ne pre­os­ta­je sna­ge za od­ga­ja­nje vi­še dje­ce. A ra­đa­le bi i bez­briž­ni­je da ne bo­lu­je­mo od fe­no­me­na ko­ji se na en­gle­skom zor­no na­zi­va over­pa­ren­ting, uvje­re­ni ka­ko dje­ci tre­ba pro­gra­mi­ra­ti ži­vot ka­ko bi­smo ih za­šti­ti­li od svih za­la i ne­vo­lja ovog svi­je­ta. Od­goj je ta­ko pos­tao mi­si­ja kom­pli­ci­ra­na ba­rem po­put pu­ta na Mars, a lo­gis­ti­ka je sve mi­zer­ni­ja: Sve je ma­nje ba­ka i te­ta ko­je će pri­sko­či­ti u po­moć; ne­ma ni so­ci­ja­liz­ma u ko­jem ne­ma ot­ka­za; ni vr­ti­ća ko­ji ra­de pos­li­je pet, ni pos­lo­dav­ca ko­ji će ra­zu­mje­ti da je di­je­te po­no­vo bo­les­no... Tre­ba nov­ca, ali još vi­še hra­bros­ti i iz­gub­lje­ne ira­ci­onal­ne vje­re u ži­vot i lju­bav, da bi se zas­no­va­lo ve­li­ku obi­telj. U svi­je­tu na­pad­ne in­di­vi­du­al­nos­ti, ko­ji slavi raz­li­či­tost da bi se di­čio svo­jom to­le­rant­noš­ću, tre­ba i ne­po­ko­leb­lji­vos­ti da bis­te po­ka­za­li ka­ko, eto, ne­ma­te po­seb­nih sklo­nos­ti. Ka­ko se žr­tvo­va­nje pri­je pri­pi­su­je bi­zar­nim kul­to­vi­ma ili kor­po­ra­cij­skim dje­lat­ni­ci­ma ne­go maj­ka­ma i oče­vi­ma, tre­ba­mo i čvrst osob­ni sus­tav vri­jed­nos­ti da se ne po­gu­bi­mo i po­vje­ru­je­mo ka­ko će nam u sek­ti bi­ti bo­lje ne­go kod ku­će. U svi­je­tu ur­ne­bes­nog tem­pa u ko­jem se sve stal­no mi­je­nja he­roj­ski je pot­hvat i os­ta­ti vje­ran. Ukrat­ko, ra­đa­nje je sve ma­nje stvar za­jed­ni­ce, a sve vi­še in­di­vi­du­al­na od­lu­ka na osob­nu od­go­vor­nost. Pa tko vo­li nek’ iz­vo­li! Dok kri­omi­ce pro­ma­tram Ame­ri­kan­ku ka­ko di­že bu­ći­ce tros­tru­ko te­že od mo­jih još se jed­nom pi­tam u čemu je nje­zi­na taj­na i na­po­kon shva­ćam: bo­ri se i ni­šta joj ni­je te­ško, a mi smo na­ci­ja cen­dra­va­ca i za­to ne­ma­mo dje­ce!

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.