Iz­nad­pro­sječ­ni smo i u svjet­skim ok­vi­ri­ma

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Alarm Je Odavno Upaljen -

zul­ti­ra­ti ne­us­pje­lim po­ku­ša­jem, ali po­s­lje­di­ce su i da­lje užas­ne. Emo­ci­onal­ni im­puls da se po­či­ni sa­mo­uboj­stvo, dak­le, pri­su­tan je kod svih jer je uni­ver­za­lan, čo­vje­čji, a raz­li­ku pri­je sve­ga či­ni teh­ni­ka. Ras­tao je i broj po­ku­ša­ja su­ici­da, pa je ta­ko 2017. za­bi­lje­že­no njih 749, a go­di­nu da­na kas­ni­je 782. Is­to ta­ko, upo­zo­ra­va­ju struč­nja­ci, na sva­ki za­bi­lje­že­ni po­ku­šaj sa­mo­uboj­stva do­la­zi de­se­tak ne­za­bi­lje­že­nih.

– Ve­li­ka je stig­ma na sa­mo­uboj­stvu i lju­di se sra­me pri­ja­vi­ti slu­ča­je­ve u svo­joj obi­te­lji pa mno­gi po­ku­ša­ji, na­ža­lost, os­ta­ju služ­be­no ne­re­gis­tri­ra­ni. Iz­u­zet­no je važ­no da se ovo pro­mi­je­ni jer mo­ra­mo ima­ti pra­vu sli­ku sta­nja, a i za­to da ti lju­di u te­škoj si­tu­aci­ji ne mo­ra­ju svo­ju ener­gi­ju tro­ši­ti na pri­kri­va­nje pro­ble­ma – ka­že psi­hi­ja­tar u Po­lik­li­ni­ci za za­šti­tu mla­dih gra­da Za­gre­ba dr. Domagoj Šti­mac. Ia­ko mla­di ni­su naj­u­gro­že­ni­ja sku­pi­na, jer je naj­ve­ća sto­pa su­ici­da za­bi­lje­že­na kod oso­ba iz­me­đu 50 i 70 go­di­na, pre­ma sta­tis­ti­ci MUP-a la­ni si je ži­vot odu­ze­lo tro­je dje­ce mla­đe od 14 go­di­na, što je po­rast od 200 pos­to u od­no­su na 2017. kad je za­bi­lje­žen je­dan slu­čaj. U po­ras­tu je i broj samoubojst­ava u dob­noj sku­pi­ni od 15 do 18 go­di­na (tri sa­mo­uboj­stva 2017. nas­pram njih se­dam proš­le go­di­ne) te u sku­pi­ni od 19 do 25 go­di­na (29 prek­la­ni na­su­prot 38 la­ni).

Kao u Eu­ro­pi 30-ih

– Po­treb­no je te­mu men­tal­nog zdrav­lja u Hr­vat­skoj, a i svi­je­tu, sta­vi­ti u ši­ri druš­tve­ni kon­tekst nez­na­nja, ne­in­for­mi­ra­nos­ti, stra­ha, sra­ma i ta­bua. Lo­gič­no, ta­kav kon­tekst ge­ne­ri­ra stav iz­jed­na­ča­va­nja men­tal­nog zdrav­lja s men­tal­nom bo­leš­ću. Tu do­la­zi­mo do ključ­nog pro­ble­ma ko­ji na­vo­di na pot­pu­no kri­vi trag što pro­dub­lju­je ci­vi­li­za­cij­ski uta­ban strah i sram ka­da go­vo­ri­mo o men­tal­nom ili du­šev­nom sta­nju čo­vje­ka ko­ji ne mo­že i ne smi­je bi­ti re­du­ci­ran na me­di­cin­ski fak­tor jer ga na­di­la­zi kom­plek­s­nost te­me – ka­zu­je Pongrac te objaš­nja­va da, ka­da sve to su­zi­mo na dje­cu i mla­de u kon­tek­s­tu men­tal­nog zdrav­lja, za­klju­čak je da se ra­di ne­do­volj­no, bez stra­te­gi­je, bez re­sur­sa, a na sva­kom ko­ra­ku vri­šte is­kus­tve­ne i znans­tve­ne po­t­vr­de da mla­di čo­vjek u jed­na­koj mje­ri tre­ba bi­ti iz­lo­žen i uče­nju in­for­ma­ti­ke i uče­nju bri­ge o se­bi, ka­ko bri­ge o svom tje­les­nom zdrav­lju ta­ko i bri­ge o svom du­šev­nom zdrav­lju. – Da­nas vi­di­mo to da je s jed­ne stra­ne pri­ti­sak druš­tva zbog iz­lo­že­nos­ti dje­ce in­for­ma­ci­ja­ma sve ve­ći – stan­dar­di ko­ji se na­me­ću kroz me­di­je i druš­tve­ne mre­že stav­lja­ju na njih po­ve­ća­ni pri­ti­sak. Vri­je­diš sa­mo ako si pr­vi, dru­gi ne vri­je­de, ne igra­mo utak­mi­cu da uži­va­mo u igri, ne­go da po­bi­je­di­mo. Ras­pa­dom obi­te­lji, jer sve je vi­še ra­zve­de­nih, dje­ca sve ma­nje ima­ju jed­nu si­gur­nu ba­zu, oso­bi­to ras­pa­dom ši­re obi­te­lji, ras­pa­dom dru­ge ge­ne­ra­ci­je tj. ba­ke i dje­do­va ko­ji daju is­to jed­nu odre­đe­nu pot­po­ru. Des­ta­bi­li­zi­ra se taj sus­tav i ne ja­ča­ju se kom­pe­ten­ci­je dje­ce, do­la­zi do ve­li­kog di­sba­lan­sa iz­me­đu pri­ti­ska oko­li­ne i ne­mo­guć­nos­ti to­le­ran­ci­je frus­tra­ci­je dje­ce u ne­kom pe­ri­odu. Ado­les­cen­ti pro­la­ze kroz bur­no raz­dob­lje u ko­jem se su­sre­ću, osim s onim što su kao dje­ca na­uči­li u obi­te­lji, i s iz­a­zo­vi­ma vanj­skog svi­je­ta ko­ji pos­ta­ju ja­ko frus­tri­ra­ju­ći. Ako se ne mo­gu no­si­ti s tim, po­ne­kad ima­ju su­ici­dal­na raz­miš­lja­nja – objaš­nja­va dr. Šti­mac. Is­ti­če i ka­ko dje­ca i ado­les­cen­ti ro­di­te­lji­ma uvi­jek daju ne­ke po­ru­ke ko­je oni, ako že­le, mo­gu pre­poz­na­ti, ali pro­blem nas­ta­je jer su ro­di­te­lji da­nas za­okup­lje­ni svo­jim pro­ble­mi­ma i te­ško­ća­ma, od fi­nan­cij­skih do svih dru­gih, pa im ma­lo vre­me­na os­ta­je za dje­cu, da se dru­že i os­tva­re ne­ki od­nos po­vje­re­nja ko­ji tre­ba ra­zvi­ja­ti od ro­đe­nja, a ne sa­mo neg­dje u ado­les­cen­ci­ji, ta­ko da on­da mo­gu s ado­les­cen­ti­ma pri­mje­re­no raz­go­va­ra­ti o nji­ho­vim po­tre­ba­ma i da oni osje­ća­ju po­vje­re­nje ro­di­te­lja. Taj od­nos je ono što se da­nas u velikoj mje­ri iz­gu­bi­lo pa se ne sa­mo u Hr­vat­skoj ne­go i u ci­je­lom svi­je­tu do­ga­đa da ro­di­te­lji ne pre­poz­na­ju po­ru­ke ko­je im ado­les­cen­ti upu­ću­ju. U zad­njih dva­de­se­tak go­di­na jas­no je vid­lji­vo da su dje­ca ovak­vim ra­zvo­jem druš­tva emo­ci­onal­no nez­re­li­ja i da ima­ju ma­nje di­rek­t­nog kon­tak­ta s vrš­nja­ci­ma, ali to ne zna­či da se dru­že ma­nje, ne­go da se dru­že dru­ga­či­je. To je i raz­log zbog ko­jeg je ra­zvoj nji­ho­vog cje­lo­kup­nog živ­ča­nog sus­ta­va ne­što dru­ga­či­ji, Po broju su­ici­da Hr­vat­ska je u svi­je­tu u gor­njoj če­t­vr­ti­ni, a upra­vo zbog te iz­nad­pro­sječ­ne sto­pe tre­ba dje­lo­va­ti na na­ci­onal­noj ra­zi­ni ka­ko bi se ra­zvi­li što ja­či programi pre­ven­ci­je te re­agi­ra­nja u kriz­nim si­tu­aci­ja­ma. Ni­je se do­volj­no os­la­nja­ti sa­mo na li­je­ko­ve, uz an­ti­de­pre­si­ve tre­ba­lo bi pru­ža­ti mo­guć­nost psi­ho­te­ra­pi­je ko­ja je u Hr­vat­skoj u prak­si dos­tup­na sa­mo oso­ba­ma ko­je ju mo­gu pla­ti­ti. Jav­no a emo­ci­onal­ni dio ipak je nez­re­li­ji ne­go što je to bio pri­je dva­de­se­tak i vi­še go­di­na.

– Pri­je tri­de­se­tak go­di­na iz gim­na­zi­ja su iz­la­zi­li odras­li lju­di, a da­nas s fa­kul­te­ta iz­la­ze dje­ca. Gra­ni­ca emo­ci­onal­nih kom­pe­ten­ci­ja se po­mi­če, mla­di se ma­nje mo­gu kon­tro­li­ra­ti, ma­nje su us­mje­re­ni na ne­ke sa­dr­ža­je ko­ji zah­ti­je­va­ju nji­ho­vu kon­cen­tra­ci­ju i paž­nju, po­se­bi­ce kad ne­što tre­ba­ju ra­di­ti u kon­ti­nu­ite­tu. Vi­še su us­mje­re­ni na za­bav­ne sa­dr­ža­je, ne mora to bi­ti igra, ne­go, pri­mje­ri­ce, gle­da­nje sa­dr­ža­ja na in­ter­ne­tu. To br­do in­for­ma­ci­ja kroz ko­je pro­la­ze mora os­tav­lja­ti ne­ku po­s­lje­di­cu, ko­li­či­na is­tih je pu­no ve­ća ne­go pri­je kad su še­ta­li par­kom, igra­li no­go­met na igra­li­štu i slič­no, i to sve utje­če na ra­zvoj moz­ga ko­ji se ra­zvi­ja do 25. go­di­ne – go­vo­ri dr. Šti­mac i na kra­ju kao za­klju­čak ša­lje po­ru­ku ro­di­te­lji­ma: bu­di­te ci­je­lo vri­je­me u kon­tak­tu sa svo­jom djecom, ne­moj­te pret­pos­ta­vi­ti da, ako su dje­ca do­bra u ško­li, automatski je sve u re­du. Pi­taj­te ih dos­lov­no “što ra­diš”, po­ka­ži­te in­te­re­se za nji­ho­ve osje­ća­je, ne­moj­te da se do­ga­đa ono što je da­nas, na­ža­lost, pos­ta­lo pra­vi­lo, a ne iz­nim­ka – da su dje­ca za­tvo­re­na u svo­joj so­bi pred ekra­ni­ma jer se on­da traj­no gu­bi taj od­nos iz­me­đu dje­ce i ro­di­te­lja pod krin­kom laž­nog sa­mo­uvje­ra­va­nja “ka­ko je sve u re­du”. Ipak, osim u obi­telj­skim od­no­si­ma, uz­rok po­ve­ća­nja bro­ja samoubojst­ava ve­li­kim di­je­lom le­ži i u ne­kim druš­tve­nim fe­no­me­ni­ma.

– U hr­vat­skom druš­tvu u zad­nje se vri­je­me ja­ko po­di­gla ra­zi­na emo­ci­onal­ne agre­si­je, a svi smo mi tak­vi da do ne­ke mje­re mo­že­mo pod­no­si­ti agre­si­ju ko­ja je us­mje­re­na pre­ma na­ma bez da na nju odre­agi­ra­mo. Tak­vi obras­ci po­na­ša­nja ko­ji su bi­li mo­del za podizanje druš­tve­ne agre­si­je bi­li su ti­pič­ni za pre­drat­no raz­dob­lje 30ih go­di­na u Eu­ro­pi kad su agre­siv­ni re­ži­mi ta­ko­đer stu­pa­li na vlast. Kad se u ci­je­lom druš­tvu po­di­že

O toj te­mi do­bro je raz­go­va­ra­ti jer će, ako je po­ti­sku­je­mo, on­da dje­lo­va­ti u pod­svi­jes­ti i pos­ta­ti još ra­zor­ni­ja

TIN PONGRAC vo­di­telj udru­ge Ži­vot­na li­ni­ja

Ve­li­ka je stig­ma na sa­mo­uboj­stvu i lju­di se sra­me pri­ja­vi­ti slu­ča­je­ve u obi­te­lji pa mno­gi po­ku­ša­ji ni­su re­gis­tri­ra­ni

zdravstvo ne fi­nan­ci­ra in­di­vi­du­al­nu psi­ho­te­ra­pi­ju, oso­bi­to oso­ba­ma u te­škoj de­pre­si­ji i s ne­uro­tič­nim ka­rak­te­ris­ti­ka­ma osob­nos­ti, a in­di­vi­du­al­na psi­ho­te­ra­pi­ja po­zi­tiv­no dje­lu­je na njih. Još je mno­go na­či­na pre­ven­ci­je, pri­mje­ri­ce pok­la­nja­nje ve­će paž­nje pro­ble­mu men­tal­nog zdrav­lja u sus­ta­vu obra­zo­va­nja. Iz­vr­s­no bi bi­lo u Hr­vat­skoj ima­ti bes­plat­nu i jav­no ogla­še­nu spe­ci­ja­li­zi­ra­nu li­ni­ju za po­moć su­ici­dal­nim oso­ba­ma. Sa­mo pos­to­ja­nje li­ni­je ne­ma smis­la ako lju­di za nju ne zna­ju pa tre­ba ulo­ži­ti ne sa­mo u po­kre­ta­nje li­ni­je ne­go i u ogla­ša­va­nje da tak­va li­ni­ja pos­to­ji. Pri­mje­ri­ce, u SAD-u je prak­sa da na kri­tič­nim mjes­ti­ma kao što su mos­to­vi postoje ta­ble na ko­ji­ma pi­še ko­me se obra­ti­ti za po­moć u kri­tič­nim si­tu­aci­ja­ma jer tan­ka je gra­ni­ca iz­me­đu to­ga ho­će li se net­ko od­lu­či­ti za su­icid ili će do­bi­ti to­plu ri­ječ ko­ja će ga od­go­vo­ri­ti od tog či­na. ra­zi­na agre­si­ja, to je kao da ras­te tem­pe­ra­tu­ra u ter­mo­di­na­mič­kom pro­ce­su i on­da oni po­je­din­ci ko­ji su naj­o­sjet­lji­vi­ji pr­vi pos­ta­ju žr­tve jer oni pr­vi odre­agi­ra­ju. U slu­ča­ju da je ri­ječ o oso­ba­ma sklo­nim auto­agre­siv­nom po­na­ša­nju, one vi­še ne­će mo­ći iz­dr­ža­ti taj pri­ti­sak. Obič­no pr­vo do­la­zi do de­pre­si­je, pov­la­če­nja, unu­tar­nje bor­be i pro­ble­ma, a u te­žim slu­ča­je­vi­ma i do su­ici­da – ka­zu­je Tin Pongrac te po­jaš­nja­va na što mis­li kad ka­že da se po­di­že ra­zi­na druš­tve­ne agre­si­je. Zad­njih go­di­na svi smo, go­vo­ri Pongrac, svje­do­ci to­me da je u po­li­ti­ci pos­ta­lo nor­mal­no da se lju­di jed­ni na dru­ge de­ru, vi­ču, pa čak i psu­ju, me­đu­sob­no si pri­je­te, na­gu­ra­va­ju se, ni­je ri­jet­kost da iz sa­bor­ni­ce dolaze slike i snim­ke ko­je pri­ka­zu­ju po­na­ša­nje na ru­bu fi­zič­kog in­ci­den­ta. Dak­le, go­le­ma ko­li­či­na agre­si­je iz­li­je­va se na sve stra­ne, što na­pa­dač­ki, a što obram­be­no. To je on­da kao je­dan za­tvo­re­ni krug, jer čak ni­je ni bit­no od ko­ga je agre­si­ja iz­vor­no kre­nu­la s ob­zi­rom na to da se za­vr­ti u druš­tvu i on­da pa­te svi. Re­ak­ci­ja je slič­na lan­ča­noj re­ak­ci­ji kod ato­ma – kre­ne s jed­nog pojedinca pa sko­či na vi­še njih, a za­tim se mul­ti­pli­ci­ra da­lje, i na taj na­čin vr­lo br­zo za­hva­ti ci­je­lo druš­tvo, a oni naj­o­sjet­lji­vi­ji, ka­ko je već spo­me­nu­to, pr­vi stra­da­ju jer se ne zna­ju no­si­ti s tim pa do­ži­ve ne­ku vr­stu psi­hič­kog slo­ma ili do­đe do su­ici­da.

DOMAGOJ ŠTI­MAC psi­hi­ja­tar

Emo­ci­onal­no nez­re­la politika

– Lju­di ko­ji sni­zu­ju ten­zi­je, ko­ji su emo­ci­onal­no zre­li, oni po­bolj­ša­va­ju svi­jet ta­ko da smi­ru­ju op­ću ra­zi­nu agre­si­je, a emo­ci­onal­no nez­re­le oso­be po­ve­ća­va­ju tu op­ću ra­zi­nu agre­si­je u druš­tvu i on­da je svi­ma te­že. U hr­vat­skom druš­tvu me­đu tim emo­ci­onal­no nez­re­li­ma pu­no je po­li­ti­ča­ra, ali i op­će­ni­to pu­no lju­di ko­ji su u mo­ći, ko­ji utje­ču na jav­no miš­lje­nje, lju­di ko­je mo­že­mo vi­dje­ti pre­ko ekra­na i no­vi­na, a svi oni ima­ju ve­lik upliv u op­ću ra­zi­nu agre­si­je – go­vo­ri Pongrac. Ni­je nuž­no da net­ko izravno pra­ti me­di­je ka­ko bi po­ve­ća­na ra­zi­na agre­si­je dje­lo­va­la i na nje­ga, jer će se lju­di oko te oso­be ko­ji su pod po­vi­še­nim re­ži­mom agre­si­je automatski agre­siv­ni­je po­na­ša­ti pre­ma toj oso­bi, a s ob­zi­rom na to da je agre­si­ja sklo­na pre­no­še­nju, ne­će du­go tre­ba­ti i da se u ne­ko­me tko ne­ma do­di­ra s me­di­ji­ma po­dig­ne ra­zi­na is­te. Obič­no se kod pre­no­še­nja te “agre­siv­ne lop­ti­ce” na dru­ge toj lop­ti­ci do­da još po­ko­ji agre­siv­ni im­puls, a ja­ko ma­lo nas se to­me mo­že odu­pri­je­ti i re­ći “do

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.