Tuđ­man po dru­gi put me­đu Hr­va­ti­ma, ali ne kao sa­vez­nik re­vi­zi­ji po­vi­jes­ti u ko­rist us­ta­ša

Mo­že li se išta za­klju­či­va­ti iz či­nje­ni­ce da se na Fra­nju Tuđ­ma­na sve ma­nje po­zi­va­ju na ‘pra­voj’ des­ni­ci, ko­ja ustaške sim­bo­le po­dr­ža­va iz nez­na­nja ili s na­mje­rom

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Otac Nacije Na Servisu - Pi­še Mir­ko Ga­lić

Cr­ni la­bud pos­ta­je lo­ši­ji znak u po­li­ti­ci ne­go cr­na mač­ka na pu­tu. Otkako se stra­te­gu HDZ-ove kam­pa­nje na bi­ra­li­štu uka­za­la eg­zo­tič­na pti­ca o ko­joj, kao o Mar­si­jan­cu, svi pri­ča­ju a nit­ko je ni­je vi­dio, sva­kim je da­nom sve iz­vjes­ni­je da se u to­me za­miš­lje­nom, ili iz­miš­lje­nom, li­ku ne vra­ća po­li­tič­ki duh po­koj­no­ga pred­sjed­ni­ka Fra­nje Tuđ­ma­na. Dok je on ži­vio, ni­je se zna­lo za cr­ne la­bu­do­ve, pos­to­ja­li su, u uobra­zi­lji, dru­gi, žu­ti i ze­le­ni stvo­ro­vi. Tuđ­ma­na ne­ma već du­go u po­li­tič­kim bor­ba­ma, ia­ko ni­je sa­svim ne­pri­su­tan. Kao što je An­dre Mal­ra­ux pi­sao, mis­le­ći na jed­no­ga dru­gog ge­ne­ra­la, hras­to­ve oba­ra­ju, da se sa­mi ne bi (s) ru­ši­li! Os­ni­vač HDZ-a je ri­jet­ki hr­vat­ski po­li­ti­čar ko­je­ga dru­gi ni­su us­pje­li obo­ri­ti dok je dr­žao vlast, on je, je­di­ni, os­tao do kra­ja. S vre­me­nom su ocu na­ci­je u zem­lji po­če­li po­di­za­ti spo­me­ni­ke, ko­je mu di­žu i ne­ka­daš­nji kri­ti­ča­ri za zas­lu­ge u for­mi­ra­nju hr­vat­ske dr­ža­ve; o nje­go­vim se ve­li­kim bor­ba­ma, is­to je i s Tuđ­ma­no­vim ide­ja­ma,

ne ras­prav­lja oz­bilj­ni­je u ma­lo­me na­ro­du ko­ji je on – uz te­ške žr­tve – iz­veo na po­vi­jes­na bes­pu­ća i odveo u obe­ća­nu zem­lju. Mo­žda je pr­vi hr­vat­ski pred­sjed­nik oti­šao na vri­je­me; tko zna kak­ve bi mu sve cr­ne la­bu­do­ve Hr­va­ti do­vo­di­li, kad u da­naš­njoj Hr­vat­skoj svi ne mo­gu bi­ti na­čis­tu je li bo­lje što su os­tva­ri­li ide­ale za ko­je su se bo­ri­li, ili bi bi­lo bo­lje da ih ni­su os­tva­ri­li. Tuđ­man je pro­jek­ti­rao sa­mo jed­no ču­do: dr­ža­vu. To je ču­do sam poz­dra­vio. Da se Hr­vat­ska ra­zvi­je u Švi­car­sku, ma­kar i ma­lu, ni­je bi­lo do­volj­no ide­ja; bi­lo je ener­gi­je, ali se ona ra­si­pa­la na kri­ve stva­ri, pa Hr­vat­ska ni­je pos­ta­la us­pješ­ni­ja dr­ža­va. Nit­ko ne ka­že da je iz­la­zak iz Ju­gos­la­vi­je bi­la po­greš­na od­lu­ka, svi vi­de ka­ko je u zem­lji u ko­joj je Vo­jis­lav Še­šelj glav­na opor­ba (kak­va opor­ba, tak­va i vlast!). Kad su dr­ža­ve u pi­ta­nju, te­ško je bi­ti pro­rok u tu­đoj zem­lji. A u nje­go­voj zem­lji, i Tuđ­ma­nu se s raz­nih stra­na su­di u od­sut­nos­ti: jed­ni mu ma­žu spo­me­ni­ke, mis­le­ći da ih ne zas­lu­žu­je, a dru­gi do­vo­de u pi­ta­nje nje­go­ve ka­pi­tal­ne ide­je o po­mi­re­nju, o an­ti­fa­šiz­mu ili o rat­noj po­bje­di. Odvi­ja se ti­ha de­tuđ­ma­ni­za­ci­ja, ko­li­ko god to za­štit­ni­ci Tuđ­ma­no­va li­ka i dje­la os­po­ra­va­li; i ne uvi­jek na pra­vim te­ma­ma, ni na po­zi­ti­van na­čin. Na po­li­tič­ku os­tav­šti­nu Fra­nje Tuđ­ma­na po­zi­va­ju se još uvi­jek ge­ne­ra­ci­je ko­je su ga nas­li­je­di­le na vlas­ti; ni­je si­gur­no ko­li­ko stvar­no vje­ru­ju u to u što se ku­nu, uz­me li se u ob­zir da je pr­vi hr­vat­ski pred­sjed­nik vla­dao s po­mo­ću ši­ro­ko­ga na­rod­no­ga po­kre­ta, a da se ta ba­za sve vi­še su­ža­va na one ko­ji od vlas­ti ži­ve; da je u pro­ce­su po­mi­re­nja dje­ce par­ti­za­na i dje­ce us­ta­ša tre­ba­lo za­ko­pa­ti sve rat­ne sje­ki­re, a da se me­đu nji­ma sve otvo­re­ni­je do­ga­đa no­vi su­kob u ko­jem ja­či sve vi­še tla­či; da je no­va dr­ža­va pre­uze­la, čak ih ugra­di­la u us­tav­ne te­me­lje, tra­di­ci­je hr­vat­sko­ga an­ti­fa­šiz­ma, a da se u zem­lji odvi­ja obr­nu­ti pro­ces re­ha­bi­li­ta­ci­je us­taš­tva. I os­ni­vač HDZ pa­zio je – kao je­dan dru­gi Za­go­rac, ali na druk­či­joj ide­olo­škoj ma­tri­ci, u druk­či­joj dr­ža­vi, i za dru­ge po­li­tič­ke po­tre­be – da oču­va je­dins­tvo Hr­va­ta, kao zje­ni­cu svo­ga oka, jer je vje­ro­vao da sa­mo Hr­vat do Hr­va­ta mo­že obra­ni­ti Hr­vat­sku; ni na kak­vo dru­go brat­stvo ni­je ni po­miš­ljao, jer je, kao i dru­gi hr­vat­ski na­ci­ona­lis­ti, no­sio lo­še us­po­me­ne iz li­ce­mjer­nog ju­gos­la­ven­skog brat­stva ko­je se sva­ki put ra­ski­da­lo u kr­vi.

Bor­ba za vlast

Hr­vat­ska Hr­va­ti­ma, to je bi­la nje­go­va start­na po­li­tič­ka kom­bi­na­ci­ja ko­ja do da­na da­naš­nje­ga no­si sve do­bro i lo­še što se iz tak­ve ek­s­klu­ziv­ne kons­truk­ci­je mo­že iz­ro­di­ti. Mo­že li se Fra­njo Tuđ­man dru­gi ili tre­ći put vra­ti­ti me­đu Hr­va­te? Kad bi to bi­lo mo­gu­će izvesti s nje­go­vom po­li­ti­kom, ne­ki bi opet sla­vi­li nje­gov svi­je­tli lik i ve­li­ča­li nje­go­vo dje­lo, a ne­ki bi mu nak­nad­no uma­nji­va­li sla­vu za­to što dr­ža­va ni­je onak­va kak­vu su oni oče­ki­va­li; bi­lo bi me­đu no­vim „sucima“i onih ko­ji su ga no­si­li na ru­ka­ma dok je vla­dao zem­ljom, za­to što ot­kri­va­ju da je vla­dao druk­či­je ne­go što su oni htje­li. Ka­ko se po­ve­ća­va ne­za­do­volj­stvo lju­di i ka­ko ras­te unu­traš­nja tek­to­ni­ka u HDZ-u, ta­ko se ne mo­že is­klju­či­ti da sto­žer­na hr­vat­ska stran­ka pri­zo­ve usko­ro po­tis­nu­ti duh svo­ga os­ni­va­ča, ne da ar­bi­tri­ra u su­ko­bi­ma iz ko­jih je on već du­go is­klju­čen, ne sa­mo fizički ne­go i po­li­tič­ki, ne­go da bu­de jed­na od glav­nih re­fe­rent­nih to­ča­ka za smi­ri­va­nje na­pe­tos­ti. U tri pr­va de­set­lje­ća hr­vat­ske dr­ža­ve, HDZ je vla­dao kad god je htio; pri­pus­tio bi ma­lo i dru­ge stran­ke na vlast, dok je naj­ja­ča stran­ka bi­la na ser­vi­su, da do­ka­že da se dr­ža­vom ne mo­že uprav­lja­ti ni bez ni mi­mo HDZ-a, a oso­bi­to ne pro­tiv nje­ga. Bor­ba za vlast i ni­je bi­la de­mo­krat­ski sup­til­na, od „do­ga­đa­nja na­ro­da“na split­skoj ri­vi do za­gre­bač­kih ša­to­ra, mi­mo­ho­da i plin­skih bo­ca na uli­ci: zre­la de­mo­kra­ci­ja ne go­vo­ri tak­vim je­zi­kom. Bu­de li HDZ još jed­nom ugro­zio sam sebe, ni­je si­gur­no da će sve rje­ša­va­ti na stra­nač­kim iz­bo­ri­ma, ka­ko bi to htio Da­vor Ivo Sti­er, kao ogla­še­ni zas­tup­nik pro­ce­du­re i le­ga­li­te­ta. Nes­trp­lje­nje je uro­đe­no Hr­va­ti­ma. Je­dan lo­ši­ji iz­bor­ni re­zul­tat mo­gao bi uz­dr­ma­ti An­dre­ja Plen­ko­vi­ća, ali vi­še za­to što je pus­tio da mu po­la Vla­de do­đe pod udar jav­nih kri­ti­ka, da mu sta­bil­nost u Sa­bo­ru ovi­si o ne­ko­li­ko ne­čas­ti­vih ru­ku i da oče­ku­je da će mu dr­žav­ne ins­ti­tu­ci­je pri­pre­mi­ti štrik za stra­nač­ke pro­tiv­ni­ke a da on sa­mo tre­ba izvući sto­lac is­pod osu­đe­ni­ka. Plen­ko­vi­ću se do­ga­đa ti­pič­no šeks­pi­rov­ski pro­blem (ne od Šek­sa, ne­go od ču­ve­nog en­gle­skog pis­ca): dok se pe­njao na vlast, bo­rio se pro­tiv dru­gih; kad se po­peo, bo­ri se pro­tiv sebe! Ni­je Fra­njo Tuđ­man ni pr­vi, ne­će bi­ti ni po­s­ljed­nji vođa na­ro­da i dr­ža­ve ko­ji pos­li­je smr­ti gu­bi auto­ri­tet, pa ne­ma utje­ca­ja na stvar­ne po­li­tič­ke pro­ce­se. U nje­go­vu se slu­ča­ju po­t­vr­đu­je po­vi­jes­no is­kus­tvo da su ve­li­ke lič­nos­ti u po­li­ti­ci kom­bi­na­ci­ja iz­me­đu am­bi­ci­oz­nog pojedinca i po­volj­nih po­vi­jes­nih okol­nos­ti: kad se pro­mi­je­ne okol­nos­ti, pos­li­je ve­li­kih vođa, kao pos­li­je pra­vih ele­men­tar­nih ne­po­go­da, mora se ras­kr­či­ti te­ren da se vi­di tko je sve pre­ži­vio is­pod po­bjed­nič­kih ru­še­vi­na. O pr­vom hr­vat­skom pred­sjed­ni­ku ne go­vo­re sa­mo pre­ži­vje­le aneg­do­te o nje­go­voj že­ni, o to­bož­njem pre­kra­ja­nju dr­žav­nih gra­ni­ca, ili o

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.