S Be­et­ho­ve­nom se ju­ri­ša­lo na Nor­man­di­ju, s Be­et­ho­ve­nom se i da­nas bo­ri­mo za Eu­ro­pu

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Suživot Na Kušnji -

Spo­či­ta­va­ju­ći Aus­tri­jan­ci­ma što Hr­va­ti­ma di­je­le lek­ci­je o su­oča­va­nju s proš­loš­ću, je­dan des­no i su­ve­re­nis­tič­ki nas­tro­je­ni ko­men­ta­tor su­ve­re­no je od­bru­sio Kla­gen­fur­tu i Be­ču ovim ri­je­či­ma:„Za raz­li­ku od Nje­mač­ke, Aus­tri­ja ni­ka­da ni­je proš­la de­na­ci­fi­ka­ci­ju i de­hi­tle­ri­za­ci­ju. Sva ova per­ver­zi­ja sa­že­ta je u afo­riz­mu: ‘Aus­tri­jan­ci su naj­ge­ni­jal­ni­ji na­rod. Ci­je­li svi­jet su uvje­ri­li da je Hi­tler bio Ni­je­mac, a Mo­zart Aus­tri­ja­nac.’ Ia­ko je obr­nu­to.“Da je ri­ječ o br­zo­ple­tom lap­su­su, autor bi ga vje­ro­jat­no već is­pra­vio ba­rem na internetsk­om por­ta­lu gdje ova be­smis­li­ca sto­ji već vi­še od mje­sec da­na, i pre­no­si se. Pa je ta­ko tu glu­post od ri­je­či do ri­je­či, od­nos­no od Hi­tle­ra do Mo­zar­ta, u te­le­vi­zij­skoj de­ba­ti o Ble­ibur­gu po­no­vio i čo­vjek predstavlj­en kao po­vjes­ni­čar (!). Autor po­greš­no pre­ne­se­ne do­sjet­ke je Bil­ly Wil­der ko­ji se njo­me svo­je­dob­no, u raz­go­vo­ru za nje­mač­ki Spi­egel, do­is­ta že­lio na­ru­ga­ti onim Aus­tri­jan­ci­ma ko­ji su maj­sto­ri u to­me da se pra­ve ble­sa­vi ka­da je ri­ječ o od­no­su ve­ći­ne nji­ho­va na­ro­da te aus­trij­ske dr­ža­ve i Cr­k­ve pre­ma Hi­tle­ru i na­ciz­mu. Za­to je is­pa­lio vic o tim Aus­tri­jan­ci­ma kao ge­ni­jal­ci­ma ko­ji su od Hi­tle­ra na­pra­vi­li Ni­jem­ca, a od Be­et­ho­ve­na Aus­tri­jan­ca. Dak­le, ne od Mo­zar­ta, ro­đe­nog u Sal­z­bur­gu, ne­go od Be­et­ho­ve­na, ro­đe­nog u Bon­nu, nas­pram Hi­tle­ra, ro­đe­nog u Aus­tri­ji. S Be­et­ho­ve­nom, dak­le, taj vic ima ne­kog smis­la, prem­da u vri­je­me Mo­zar­to­va, Be­et­ho­ve­no­va i Hi­tle­ro­va ro­đe­nja ni­su pos­to­ja­le ni Nje­mač­ka, ni Aus­tri­ja kao dr­ža­ve u da­naš­njim gra­ni­ca­ma, a ni­ti iz­ra­že­na svi­jest o ne­kak­vom „aus­tri­jans­tvu“ili „ni­jem­s­tvu“. Ali kad ga pri­ča­ju lju­di ko­ji ne raz­li­ku­ju Mo­zar­ta i Be­et­ho­ve­na, vic se pre­tvo­ri u be­smis­li­cu, a mnoš­tvo nez­na­li­ca ki­ma gla­vom s odo­bra­va­njem pra­ve­ći se da ra­zu­mi­ju po­an­tu ko­ja ne pos­to­ji. Vri­je­đa me, a još vi­še ža­los­ti jav­no is­ka­zi­va­nje ta­ko su­ve­re­nog nez­na­nja o mo­jim ju­na­ci­ma, ge­ni­ji­ma i ve­li­ka­ni­ma europ­ske kul­tu­re i ljud­skog du­ha. Me­đu­tim pro­blem je mno­go dub­lji. Iz tak­vog sve ra­ši­re­ni­jeg i dub­ljeg nez­na­nja, oso­bi­to kad je ri­ječ o glaz­be­noj kul­tu­ri i umjet­nos­ti, pro­iz­la­zi i de­fek­t­nost du­ha ko­ji, sve sku­če­ni­ji, krat­ko­vid­ni­ji, ne­si

gur­ni­ji i upla­še­ni­ji pos­ta­je zahvalan i gla­dan pri­ma­telj zas­ta­rje­lih i ogra­ni­če­nih po­gle­da na svi­jet u ko­je se ni­ka­ko ne mo­že uk­lo­pi­ti Mo­zart, a još ma­nje Be­et­ho­ven ko­ji je sva­kom no­tom po­put ma­lja uda­rao po sta­rom po­ret­ku i po­zi­vao na no­vi.

Što se iden­ti­te­ta i osje­ća­ja pri­pad­nos­ti ti­če, za Mo­zar­ta je, pri­mje­ri­ce, sud­bin­ski bi­lo mno­go važ­ni­je iš­ču­pa­ti se iz po­da­nič­ke služ­be kod sal­z­bur­škog kne­za-nad­bi­sku­pa Col­lo­re­da i oti­ći u koz­mo­po­lit­ski Beč pod okri­lje pro­s­vje­ti­telj­ski nas­tro­je­nog cara Jo­si­pa II. Be­et­ho­ven je, pak, bun­tov­nič­ki pre­zi­rao i gnu­šao se bi­lo kak­vog udvor­niš­tva i po­da­niš­tva pre­ma ugled­ni­ci­ma po ro­đe­nju i moć­ni­ci­ma po vlas­ti ili nov­cu. Me­đu­tim, za raz­li­ku od ove dvo­ji­ce, Hi­tler se uk­la­pa u sve na­ci­ona­lis­tič­ke i ra­di­kal­ne su­ve­re­nis­tič­ke na­ra­ti­ve kao nji­ho­va kraj­nja po­s­lje­di­ca. Ako je it­ko neo­prav­da­no svo­ja­tao i Mo­zar­ta i Be­et­ho­ve­na, bio je to upra­vo hi­tle­rov­ski na­kot ko­ji je in­zis­ti­rao na nji­ho­vu „ni­jem­s­tvu“. Ali, Be­et­ho­ven je pr­vi uglaz­bio pro­me­tej­ski po­ziv na brat­stvo svih lju­di uje­di­nje­nih u ek­s­ta­zi ra­dos­ti. Nje­go­va De­ve­ta sim­fo­ni­ja mo­gla je i mo­že bi­ti sa­mo iz­raz ot­po­ra sva­koj ti­ra­ni­ji. Nje­go­va je uni­ver­zal­na glaz­ba jed­nos­tav­no nes­po­ji­va s bi­lo ko­jom vr­stom usko­grud­nos­ti i is­klju­či­vos­ti. Jer Be­et­ho­ven je bio žes­to­ki su­ve­re­nist, ali su­ve­re­nist ljud­skog stva­ra­lač­kog du­ha i sva­ke po­je­di­nač­ne ljud­ske oso­be. S dru­ge stra­ne, neo­s­tva­re­ni sli­kar Adolf Hi­tler je s vre­me­nom, vlas­ti­tim opre­dje­lje­njem i dje­lo­va­njem do­is­ta pos­tao Ni­je­mac. Što­vi­še, naj­ve­ći me­đu „ve­li­ko­ni­jem­ci­ma“. Upra­vo ta do kraj­njih kon­zek­ven­ci do­ve­de­na na­ci­ona­lis­tič­ka, su­ve­re­nis­tič­ka i ra­sis­tič­ka ide­ja o Velikoj Nje­mač­koj i ari­jev­skoj “na­dra­si” odve­la je Ni­jem­ce i Nje­mač­ku u naj­je­zi­vi­je po­sr­nu­će, zlo­čin i kr­vo­pro­li­će, sku­pa s či­ta­vim svi­je­tom. Svi­ra­lo se ite­ka­ko i pje­va­lo Mo­zar­ta i Be­et­ho­ve­na u Tre­ćem Re­ic­hu, baš kao i u na­ci-fa­šis­tič­kom po­drep­ku NDH. Bi­lo je si­gur­no mno­gih ko­ji su u toj glaz­bi pro­na­la­zi­li ohra­bre­nje, utje­hu i skri­ve­ni ot­por. Ali ti su re­ži­mi i dr­ža­ve iz­gu­bi­li sva­ko mo­ral­no pra­vo da tu glaz­bu svi­ra­ju i slu­ša­ju, a ka­mo­li svo­ja­ta­ju kao vlas­ti­tu ba­šti­nu. U jed­nom so­vjet­skom rat­nom fil­mu o nje­mač­koj op­sa­di Le­njin­gra­da ima ve­li­čans­tve­na sce­na nje­mač­kog ge­ne­ra­la ko­ji u svom šta­bu, smje­šte­nom u ne­ki dvo­rac, slu­ša pri­je­nos kon­cer­ta. Na ra­di­ju svi­ra ne­ka sim­fo­ni­ja. Ula­zi dru­gi ofi­cir, zas­ta­ne i pre­poz­nav­ši glaz­bu po­nos­no i po­bje­do­nos­no uzvik­ne: „Be­et­ho­ven!“Po­tom ve­drim gla­som pi­ta ge­ne­ra­la: „Radio Ber­lin?“A ovaj, s iz­ra­zom li­ca i utu­če­nim gla­som čo­vje­ka ko­ji je upra­vo iz­gu­bio sve bit­ke, sla­vu, po­nos i čast, od­go­vo­ri: „Ne. Le­njin­grad.“Umjesto onog iz­o­bli­če­nog u na­cis­tič­ku i ger­man­sku iko­nu, Ru­si su Ni­jem­ci­ma u uši ba­ci­li svog, pra­vog Be­et­ho­ve­na, svi­ra­ju­ći iz­glad­nje­li, pro­mr­z­li i ubi­ja­ni u op­ko­lje­nom Le­njin­gra­du. Ti­je­kom ra­ta BBC je svo­je vi­jes­ti upu­ći­va­ne po­ko­re­nim zem­lja­ma pre­ko Ka­na­la po­či­njao zvu­kom tim­pa­na ko­ji su bub­nja­li če­ti­ri pr­ve no­te Be­et­ho­ve­no­ve Pe­te sim­fo­ni­je: ta-ta-ta-ta­aaaa. Pre­tvo­ren u Mor­se­ovu abe­ce­du, ri­tam tih no­ta zna­čio je slo­vo V – kao vic­tory, sim­bol po­bje­de. Te su če­ti­ri no­te glav­ni glaz­be­ni mo­tiv slav­nog fil­ma „Naj­du­ži dan“. U nje­mu je i jed­na krat­ka dir­lji­vo-na­iv­na sce­na, oči­to uba­če­na u svr­hu obra­zo­va­nja naj­ši­re pu­bli­ke. Na pa­lu­bi jed­nog od bro­do­va ko­ji su sa sil­nom voj­skom pri­je toč­no 75 go­di­na kre­nu­li pre­ma Nor­man­di­ji, je­dan ame­rič­ki voj­nik pi­ta dru­gog ka­kav je to sig­nal ko­ji bub­nja pre­ko raz­gla­sa. A ovaj mu, go­to­vo zgra­nut nez­na­njem svog dru­ga, ka­že: „Zar ni­kad ni­si slu­šao Be­et­ho­ve­no­vu Pe­tu sim­fo­ni­ju?“Fran­cu­ski pi­sac i cr­tač Ma­uri­ce van Mop­pes slao je iz En­gle­ske u svo­ju oku­pi­ra­nu do­mo­vi­nu pje­sme ot­po­ra. Jed­na od njih, „La chan­son des V“, ima sti­ho­ve u rit­mu ta-ta-ta-ta­aaa ko­ji su se pje­va­li upra­vo na Be­et­ho­ve­no­ve no­te: „Il ne fa­ut pas déses­pérer... Ne­moj­te oča­ja­va­ti, po­bi­je­dit će­mo, ne­moj­te pres­ta­ti pru­ža­ti ot­por...“

I u ovoj no­voj bit­ci za Eu­ro­pu i bra­ću ljude Be­et­ho­ven je na na­šoj stra­ni.

Iz ne­poz­na­va­nja ve­li­ke glaz­be ra­đa se de­fek­t­nost sve sku­če­ni­jeg du­ha

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.