As­tro­na­uti

Po­vor­ka po­no­sa dan je ka­da je pros­tor na­de, ljud­skih pra­va i plu­ra­liz­ma mo­guć i otvo­ren za sve

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Futuring -

Dok sam se mu­čio s ovim tek­s­tom, za­zvo­nio mi je mo­bi­tel. Bi­la je to mo­ja ma­ma. Na­kon uobi­ča­je­nog se­ta pi­ta­nja, užur­ba­nim je gla­som iz­lo­ži­la svoj plan da s ta­tom do­đe u su­bo­tu u Za­greb.

– Znaš, da ti pra­vi­mo druš­tvo. – Što je u su­bo­tu? – pi­tao sam ba­ha­to kao da mi o ovom tek­s­tu ovi­si Pu­lit­ze­ro­va na­gra­da.

– Pa Pri­de – od­go­vo­ri­la je ne­si­gur­no.

Mo­ram priz­na­ti da me za­tek­lo pi­ta­nje ia­ko mo­ja priča ni­je po­god­na za in­s­pi­ra­tiv­ni TV film ne­dje­ljom po­pod­ne. Mo­ji ro­di­te­lji ni­su ri­gid­ni, kon­zer­va­tiv­ni, ni­su me pre­tuk­li ni­ti me iz­ba­ci­li na uli­cu ka­da sam se outao. To su lju­di ko­ji­ma je ži­vot do­nio si­tu­aci­ju, vi­še bi­ograf­sku či­nje­ni­cu ko­ju ni­su pla­ni­ra­li. Mo­ja maj­ka pri­je me­ne zna­la je jed­nog ho­mo­sek­su­al­ca. Moj otac, vje­ru­jem, ni­ti jed­nog. Pri­hva­ti­li su to br­že ne­go što ja pri­hva­ćam re­di­zajn ne­ke apli­ka­ci­je. No ni­sam oče­ki­vao da će po­že­lje­ti pri­dru­ži­ti se Po­vor­ci po­no­sa. Mo­žda mi je to bi­lo po­treb­ni­je pri­je de­se­tak go­di­na ka­da mi je bu­duć­nost dje­lo­va­la da­le­ko, usam­lje­no i po­ma­lo straš­no. Ta­da mi se ovaj svi­jet gdje ja pi­šem ovaj tekst, svi­jet pri­je mo­jih pri­ja­te­lja, moje ur­ba­ne obi­te­lji i sta­no­vi­tog us­pje­ha či­nio ne­mo­gu­ćim. No, kao što su to mno­gi pri­je me­ne već saz­na­li, bu­duć­nost je ja­ko spo­ra, ali ipak do­la­zi. Iz­bri­sao sam pre­ten­ci­oz­ni tekst s ko­jim sam se da­ni­ma mu­čio. I po­čeo is­po­čet­ka. Ri­je­či­ma Ja­me­sa Bal­dwi­na, ne mo­gu bi­ti pe­si­mist za­to što sam živ. Bi­ti pe­si­mist zna­či slo­ži­ti se s ti­me da je ljud­ski ži­vot aka­dem­ska stvar. Ovaj tekst je vi­še moj ži­vot ne­go pre

zen­ta­ci­ja mo­jih in­te­lek­tu­al­nih maj­sto­ri­ja.

– Na­rav­no – br­zo od­go­va­ram svo­joj ma­mi – važ­no je da ide­te. I važ­no je pro­še­ta­ti se gra­dom u Po­vor­ci po­no­sa. Is­to ta­ko, važ­no je zna­ti za­što ona pos­to­ji. Ove go­di­ne, Sto­nvol­ška po­bu­na sla­vi svo­ju pe­de­se­tu go­diš­nji­cu. Pri­je pe­de­set go­di­na, sku­pi­na lez­bij­ski, ge­je­va, bi­sek­su­ala­ca i trans lju­di od­lu­či­la je pru­ži­ti ot­por još jed­noj po­li­cij­skoj ra­ci­ji. Te ve­če­ri, na­kon spro­vo­da Judy Gar­land, po­li­ci­ja je uš­la u ka­fić Sto­newall na Man­hat­ta­nu u New Yor­ku. Svje­do­ci ka­žu da je Sto­newall bio pr­lja­va rup­ča­ga ko­ju su vo­di­li, da­ka­ko, ma­fi­ja­ši. Sto­newall je bio je­dan od ka­fi­ća u kvar­tu Gre­enwich Vil­la­ge gdje se skup­lja­la LGBT po­pu­la­ci­ja. No pri­je pe­de­set go­di­na uhi­će­nje bi zna­či­lo i le­gi­ti­mi­ra­nje, ne­ri­jet­ko objav­lji­va­nje po­da­ta­ka u no­vi­na­ma, ot­ka­ze, mar­gi­na­li­za­ci­ju i dalj­nju kri­mi­nal­nu obra­du. Pri­je pe­de­set go­di­na gru­pa se ras­ple­sa­nih i hra­brih lju­di od­lu­či­la pru­ži­ti ot­por. Još uvi­jek se ne zna tko je pr­vi ba­cio ci­glu, tor­bu ili štik­lu broj 45, ali ta­ko je ot­po­če­la cje­lo­noć­na bor­ba za iz­la­zak u jav­ni pros­tor, na ploč­nik, s cu­rom, lju­bav­ni­kom, u dra­gu, u svo­me ti­je­lu i u svo­me ži­vo­tu. Ta gru­pa ras­ple­sa­nih re­vo­lu­ci­ona­ra bi­li su ur­ba­ni as­tro­na­uti. Od­lu­či­li su iz­a­ći u jav­ni pros­tor, zah­ti­je­va­ti svo­je mjes­to pod sun­cem, si­gur­nost pod za­ko­nom i svoj kva­drat­ni me­tar asfal­ta. Na­pra­vi­li su ma­li ko­rak u ne­poz­na­to, u opas­nost i u avan­tu­ru. U idu­ćih pe­de­set go­di­na saz­na­li smo da u do­brom di­je­lu svi­je­ta ipak ima ži­vo­ta na Zem­lji i za nas.

Da­ka­ko, pro­s­vjed­ni­ci iz Sto­newal­la ni­su bi­li pr­vi ko­ji se bo­ri­li za LGBT pra­va. To se obič­no pri­pi­su­je nje­mač­kom li­ječ­ni­ku Mag­nu­su Hir­s­c­h­fel­du ( 1868. –1935.) ko­je­ga zo­vu Eins­te­inom sek­sa. Hir­s­c­h­feld je pro­veo ži­vot bo­re­ći se za LGBT pra­va, opo­ziv zlo­glas­nog pa­ra­gra­fa 175 s po­mo­ću ko­jeg će ne­što kas­ni­je na­cis­ti osu­di­ti oko 50.000 lju­di. Te 1897. go­di­ne, dak­le vi­še od 70 go­di­na pri­je Sto­newal­la, ovaj Ni­je­mac, gej i Ži­dov sku­pio je vi­še od pet ti­su­ća pot­pi­sa vr­hun­skih in­te­lek­tu­ala­ca i umjet­ni­ka po­put Al­ber­ta Eins­te­ina, Her­man­na He­ssea, Tho­ma­sa i He­in­ric­ha Man­na za de­kri­mi­na­li­za­ci­ju ho­mo­sek­su­al­nos­ti. LGBT kul­tu­ra je kul­tu­ra za­bo­ra­va, di­skon­ti­nu­ite­ta. Vje­ru­jem da nas re­gu­lar­nost Pri­dea pod­sje­ća na po­vi­jes­nu di­men­zi­ju ot­po­ra i opre­si­je, jed­ne ko­lek­tiv­ne tu­ge, ali pro­ši­re­nja po­ima­nja slo­bo­de. A od Hir­s­c­h­fel­da do da­nas iz­gle­da kao da je i su­icid jed­na od tih po­vi­jes­nih kons­tan­ti. Broj­ke ko­je opi­su­ju od­nos LGBT lju­di i su­ici­da je za­bri­nja­va­ju­ći. Ipak, ne iz­ne­na­đu­je da is­tra­ži­va­nja po­ka­zu­ju da za­ko­ni ko­ji po­du­pi­ru pra­va LGBT lju­di znat­no sma­nju­ju broj po­ku­ša­ja samoubojst­ava. LGBT kul­tu­ra je i kul­tu­ra pre­ži­vje­lih. Po­vor­ka po­no­sa je po­ru­ka ne­koj no­voj ge­ne­ra­ci­ji da pos­to­ji ži­vot, da pos­ta­je bo­lje i da pos­to­ji vri­je­me i na­da za njih. Kao ma­lom fe­mi­ni­zi­ra­nom dje­ča­ku kra­jem de­ve­de­se­tih ova bi po­ru­ka i me­ni do­bro doš­la. Oso­bi­to ka­da sam sta­jao uz pru­gu i bio uvje­ren da je bo­lje i jed­nos­tav­ni­je sko­či­ti pod vlak. Sves­tra­nog dok­to­ra Hir­s­c­h­fel­da mu­či­la su sa­mo­uboj­stva LGBT lju­di pa je na­pi­sao sce­na­rij i glu­mio epi­zod­nu ulo­gu u fil­mu Dru­ga­či­ji od dru­gih. Film za­vr­ša­va ri­je­či­ma: “Ako že­liš da­ti čast us­po­me­ni na svo­ga mr­tvog pri­ja­te­lja, ne smi­ješ si odu­ze­ti ži­vot, ne­go sa­ču­va­ti je ta­ko da pro­mi­je­niš pre­dra­su­de ko­jih je ovaj čo­vjek, je­dan od njih bez­broj, bio žr­tva.” Ono što je sa­da važ­no jest us­pos­ta­vi­ti čast i prav­du za ti­su­će onih pri­je nas, s na­ma i onih na­kon nas. Kroz zna­nje do prav­de. I za­to što ni­sam sko­čio pri­je go­to­vo dva­de­set go­di­na ne pre­os­ta­je mi dru­go ne­go pi­sa­ti i po­ku­ša­ti is­pu­ni­ti ko­ma­dić Hir­s­c­h­fel­do­ve za­da­će bu­du­ćim ge­ne­ra­ci­ja­ma.

– Ali ja sa­mo že­lim da ti bu­deš sre­tan – od­go­va­ra mo­ja ma­ma na moje ma­lo pre­da­va­nje. Ka­da sam se autao, mo­ji su ro­di­te­lji os­ta­li raz­go­va­ra­ti u dnev­noj so­bi. Sa­mo u vri­je­me nji­ho­va ži­vo­ta bu­duć­nost se znat­no pro­mi­je­ni­la. Ka­da su se ro­di­li, ho­mo­sek­su­al­nost je još uvi­jek bi­la kri­mi­na­li­zi­ra­na. A pri­je mi­ro­vi­ne već mo­gu vr­ši­ti gra­đan­ski pri­ti­sak na svo­ga si­na da se vjen­ča (ili ne­što to­me slič­no). U sa­mo de­se­tak go­di­na, hra­brim za­la­ga­njem ak­ti­vis­ta, Po­vor­ka po­no­sa u Zagrebu vi­še ni­je smr­to­nos­na mi­si­ja. Po­vor­ka po­no­sa je je­dan dan ka­da je pros­tor na­de, ljud­skih pra­va i plu­ra­liz­ma mo­guć i otvo­ren za sve. I za ro­di­te­lje ko­je su O.K. sa svi­me ti­me. I za one ko­je ni­ka­da ne­će upoz­na­ti va­še cu­re i deč­ke. Šte­ta, jer bi se ro­di­te­lji u nji­ma pre­poz­na­li. To je šet­nja i za na­še naj­bo­lje pri­ja­te­lji­ce ko­je su nas dr­ža­le za ru­ku za vri­je­me na­še pr­ve po­vor­ke. To je šet­nja za bi­olo­ške obi­te­lji ko­je za svo­ju dje­cu že­le gra­di­ti ne­ki pra­ved­ni­ji svi­jet, ute­me­ljen na pri­hva­ća­nju, em­pa­ti­ji i zna­ti­že­lji. Ali i po­vor­ka ur­ba­nih obi­te­lji, onih ko­ji su stvo­ri­li zajednice, si­gu­ran pros­tor lju­ba­vi i ra­zu­mi­je­va­nja ko­ji ne­ri­jet­ko iz­os­ta­ne u bi­olo­škim obi­te­lji­ma i ma­njim sre­di­na­ma.

U se­ri­ji Igra pri­jes­to­lja Tyri­on Lan­nis­ter ka­že: “Ni­ka­da ne­moj za­bo­ra­vi­ti što si. Os­ta­tak svi­je­ta ne­će. No­si to kao štit i ni­ka­da ne­će mo­ći bi­ti is­ko­ri­šte­no pro­tiv tebe.”

Po­nos je štit sas­tav­ljen od sra­ma, stra­ha i kriv­nje, is­kus­tva živ­lje­nja, pre­si­ja­va se u na­di. Po­nos je štit ko­jim pre­uzi­ma­mo kon­tro­lu nad svo­jim ži­vo­ti­ma, ti­je­li­ma i pri­ča­ma ko­je os­tav­lja­mo iza sebe. Po­vor­ka po­no­sa je as­tro­na­ut­ska mi­si­ja, ma­li ko­ra­ci čo­vje­čans­tva pro­tiv smr­ti i za­bo­ra­va. Ko­rak po ko­rak, u no­ve mo­gu­će ži­vo­te, iza sebe os­tav­lja­mo tra­go­ve za bu­duć­nost. A kao što to sa­da zna­mo, bu­duć­nost je tro­ma, ali ipak do­la­zi na­ma u su­sret. I ri­jet­ko je bu­duć­nost ta­ko do­bro ras­po­lo­že­na, bla­go ci­nič­na, u vr­to­gla­vo vi­so­kim pe­ta­ma i sprem­na za ples. Nav­la­či­mo štit. Za­bi­je­mo te­ni­si­cu u ploč­nik. I uči­ni­mo pr­vi ko­rak, za­jed­no s ti­su­ća­ma as­tro­na­uta po­no­sa pri­je nas, ti­su­ća­ma s na­ma i ti­su­ća­ma na­kon nas.

U sa­mo 10 go­di­na, hra­brim za­la­ga­njem ak­ti­vis­ta, Po­vor­ka po­no­sa u Zagrebu vi­še ni­je smr­to­nos­na mi­si­ja

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.