Mo­ja pu­bli­ka, to je moj na­rod. Ne onaj ko­jim se vla­da, ne­go onaj ko­jem se pri­pa­da

Strah i glu­post su vje­ro­jat­no naj­drev­ni­ja dva osje­ća­ja u čo­vje­ku i za­to se upot­pu­nju­ju uigra­no. Mo­glo bi se re­ći da strah odu­vi­jek vla­da svi­je­tom, osje­ćam ga svu­da oko sebe, ali sve ma­nje u se­bi

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Intervju - Raz­go­va­rao Go­ran Ge­ro­vac go­ran.ge­ro­[email protected]­cer­nji.net

Upo­zo­rio me ne­dav­no je­dan pri­pad­nik Ba­la­še­vi­će­ve sek­te pok­lo­ni­ka na vi­jest pre­ma ko­joj je ne­ka­daš­nja bal­kan­ska folk-iko­na za kon­cert u za­gre­bač­koj Are­ni u sa­mo ne­ko­li­ko sa­ti pro­da­la dvi­je ti­su­će ulaz­ni­ca. “Ne znam, ako je to us­pjeh ka­ko se po me­di­ji­ma na­vi­ja­lo, ka­ko on­da na­zva­ti ono kad Ba­la­še­vić ci­je­lu Are­nu ras­pro­da u sa­mo dva sa­ta”, ka­že. “I do­bro, ima li tu ne­ka po­ru­ka?”, pod­bo­dem ga. “Na­rav­no, još ni­je sve iz­gub­lje­no”, po­en­ti­rao je za­do­volj­no u ve­zi s fe­no­me­nom “pa­non­skog mor­na­ra” ko­ji tra­je i da­lje. U Hr­vat­skoj će se nas­ta­vi­ti ovog lje­ta, kon­cer­ti­ma u Ši­be­ni­ku i u Pu­li, ali to je već iona­ko kon­ti­nu­itet ko­ji ni­ko­ga ne ču­di. Po­ve­za­nost no­vo­sad­skog kan­ta­uto­ra i knji­žev­ni­ka s lju­di­ma ko­ji ga i slu­ša­ju i či­ta­ju, ali i ra­zu­mi­ju, stvar je vi­še ci­vi­li­za­cij­skog mi­ljea, a ne od­no­sa autor – fan. Zbog to­ga je Đor­đe Ba­la­še­vić go­to­vo ne­pre­kid­no na pu­tu, a broj svla­da­nih raz­da­lji­na i po­di­je­lje­nih emo­ci­ja i u pr­voj po­lo­vi­ci ove go­di­ne bio je do­s­lje­dan.

Pr­va po­lo­vi­ca go­di­ne bi­la vam je pri­lič­no di­na­mič­na. Kon­cer­ti su u Hr­vat­skoj uglav­nom svi mo­ra­li bi­ti u “du­pli­ka­tu” jer i pla­ni­ra­ni pr­vi uglav­nom bi bio ras­pro­dan – od­mah. Sad vi­dim da je i li­panj u Ši­be­ni­ku ras­pro­dan, i to po­nov­no dva kon­cer­ta. Ka­ko do­živ­lja­va­te tu či­nje­ni­cu da go­to­vo bez ikak­ve rek­la­me, sa­mo “in­ter­nim” oba­vi­jes­ti­ma ulaz­ni­ce za va­še nas­tu­pe u Hr­vat­skoj dos­lov­no pla­nu?

Ne­moj­te me pla­ši­ti. Ako mi je ži­vot za­is­ta pos­tao di­na­mi­čan, pr­vi ću se put za­bri­nu­ti za sebe. Ne pro­pu­štam Ba­la­še­vi­će­ve kon­cer­te već vi­še od če­ti­ri de­set­lje­ća, a iz­ra­ču­nao sam da bi dru­gi ši­ben­ski “Ka­len­dar” bio tek osmi u ovoj go­di­ni. Pro­sjek od 1,33 nas­tu­pa mje­seč­no je, priz­nat će­te, i vi­še ne­go pris­to­jan pre­ma pu­bli­ci. No, sta­tis­ti­ka je ču­do, ona mo­že i mno­go jad­ni­je li­ko­ve od me­ne pred­sta­vi­ti kao straš­no bit­ne. Sva­ki će nas pri­uče­ni ministar, na pri­mjer, uz ne­ko­li­ko broj­ki upet­lja­nih u pos­tot­ke ne­kog “ras­ta bru­to na­ci­onal­nog do­hot­ka” ili slič­ne ne­bu­lo­ze, za tren oka uvjeriti da u stva­ri živimo mno­go bo­lje ne­go što bi tre­ba­lo. Dru­gim ri­je­či­ma, mi iz sta­re ško­le vi­še vo­li­mo da sa­mi sebe uhva­ti­mo u la­ži ne­go da čekamo da net­ko dru­gi to uči­ni. Li­je­po je re­ći ka­ko sam ove go­di­ne do­is­ta pe­de­set pos­to kon­ce­ra­ta mo­rao po­no­vi­ti, ali što ako net­ko pro­va­li da se ra­di o sa­mo dva “singl” nas­tu­pa, u Opatiji i Kar­lov­cu, i dva “du­pla”, u Čakovcu i Ši­be­ni­ku? Is­ti­na je da ulaz­ni­ce pla­nu za čas, ali ra­di se o re­la­tiv­no ma­lim pros­to­ri­ma, i kad mi je rav­na­telj u jed­nom od spo­me­nu­tih gra­do­va re­kao da su kar­te ras­pro­da­ne za če­ti­ri mi­nu­te, pi­tao sam da ni­je slu­čaj­no obo­ren ser­ver kad je to­li­ko po­tra­ja­lo. Tje­ra me đa­vo da se ša­lim, ša­le mi sa­mo stva­ra­ju no­ve ne­pri­ja­te­lje, a još ni sta­re ni­sam po­tro­šio. Ne­kad, re­la­tiv­no ne­dav­no, u vri­je­me kad se još vje­ro­va­lo no­vi­na­ma, ovo o če­mu go­vo­rim bi­lo je i mno­go go­re, ali su se me­dij­ski la­žo­vi oči­to to­li­ko osi­li­li da je bi­lo nuž­no da se iz­mis­li in­ter­net ka­ko bi se sva­ka vi­jest mo­gla tri­put pro­vje­ri­ti, kao sum­nji­va nov­ča­ni­ca od pe­de­set eura. Po­čet­kom osam­de­se­tih pri­ja­te­lji iz Lon­do­na or­ga­ni­zi­ra­li su mi gos­to­va­nje u kon­fe­ren­cij­skoj dvo­ra­ni svo­je ve­čer­nje ško­le, mjes­to se zva­lo “Ken­sin­g­ton so­ci­al cen­tre” ili ta­ko ne­što, i u dvo­ra­nu je mo­glo sta­ti osam­de­se­tak lju­di, ne vi­še. Ta­ko­zva­ni “kon­cert” je tra­jao tri sa­ta, od če­ga je sat i pol pu­nač­ki por­tir tra­žio pre­ki­da­če za ga­še­nje svje­tla u dvo­ra­ni, a os­ta­lih sat i pol sam ih ja sve po­da­vio “exs­ten­ded” ver­zi­jom “Sna­še sa sa­la­ša”. Pos­li­je se to spo­mi­nja­lo kao “ne­za­bo­rav­no”, ali bojim se da bi puk­la bru­ka na Yo­uTu­beu da ta snim­ka sad od­ne­kud is­pli­va. No, ovo spo­mi­njem za­to što se ta­mo za­te­kao i sta­ri frend De­jan iz gru­pe “Mo­ira”, ko­ja je ne­ko­li­ko lje­ta pri­je to­ga svi­ra­la na Ška­ra­bi, a ko­ji se u me­đu­vre­me­nu za­pos­lio u do­pis­niš­tvu Ta­nju­ga u Lon­do­nu. On je tu in­for­ma­ci­ju slo­žio iz čis­tog fa­zo­na, ali u svim je no­vi­na­ma su­tra­dan osva­nu­la agen­cij­ska vi­jest da je “Ba­la­še­vić odr­žao ne­za­bo­ra­van kon­cert u dup­kom pu­noj dvo­ra­ni Ken­sin­g­ton cen­tra u pri­jes­tol­ni­ci Bri­ta­ni­je”. I eto ti fa­me. Što je naj­go­re, teh­nič­ki je sve i bi­lo is­ti­na, ali pra­vu is­ti­nu je zna­lo sa­mo njih osam­de­se­tak, uklju­ču­ju­ći de­be­log por­ti­ra i me­ne, kao i onih pe­te­ro ko­ji su, os­tav­ši bez sto­li­ca, znat­no do­pri­ni­je­li da dvo­ra­na bu­de “dup­kom pu­na”. Da­nas se la­že mno­go te­že, ali to na ža­lost ne zna­či da će la­ži nes­ta­ti, ne­go je­di­no da će se la­žo­vi još vi­še usa­vr­ši­ti. Is­tog ča­sa se na druš­tve­nim mre­ža­ma saz­na

‘Dno dna’ je čit­ko adre­si­ra­na, ali se oči­to i tu omak­la uni­ver­zal­nost ko­ja je po­je­di­ne sti­ho­ve uči­ni­la pri­mje­nji­vi­ma i iz­van Sr­bi­je, a i is­pa­la je ‘op­ti­mis­tič­na’ u od­no­su na pra­vo dno dna

kad, gdje i za­što je net­ko nas­tu­pio, gdje je bi­lo po­lu­praz­no, a gdje još za ni­jan­su praz­ni­je, ali, što se me­ne ti­če, to će me sa­mo na­tje­ra­ti da još vi­še pa­zim da nig­dje ne za­br­ljam. Mo­ja rek­lam­na kam­pa­nja pred kon­cer­te ta­ko je lu­ka­vo osmiš­lje­na da ste i vi po­vje­ro­va­li da je i ne­ma. U po­vje­re­nju, tra­je već če­tr­de­set i ko­ju go­di­nu, i sve moje are­ne, sva ka­za­li­šta i “do­mo­vi kul­tu­re”, sva­ki bož­ji kon­cert, sa­mo su dio kam­pa­nje za slje­de­ći, u to­me je je­di­na taj­na. Od pr­vog kon­cer­ta je­di­no pa­zim na to da zas­lu­žim da se po­nov­no vra­tim u taj grad, a ovog pu­ta je ta tak­ti­ka pos­lu­ži­la čak i kao mar­ke­ting za nas­tup na pre­li­je­pom mjes­tu gdje ču­dom do­sad još ni­sam ni bio, na tvr­đa­vi sve­tog Mi­ho­vi­la u Ši­be­ni­ku. Ko­jim nas­tav­ljam rek­lam­nu kam­pa­nju za pul­sku Are­nu, ko­ja će bi­ti važ­na fa­za rek­lam­ne kam­pa­nje za slje­de­ći kon­cert.

Či­ta­ju­ći ko­men­ta­re is­pod va­ših pje­sa­ma na Yo­uTu­beu, stje­čem do­jam ka­ko lju­di ko­ji vas slu­ša­ju i ko­ji se ta­mo jav­lja­ju či­ne svo­je­vr­s­nu pa­ra­or­ga­ni­za­ci­ju ko­ja pos­to­ji auto­nom­no, mi­mo svih po­li­tič­kih i ad­mi­nis­tra­tiv­nih za­ko­na. Je li umjet­nost os­ta­la kao zad­nje uto­či­šte nor­mal­nih ili je to sa­mo utje­ha za sve lu­đi svi­jet u ko­jem živimo?

Mi s es­tra­de baš ni­smo sa­svim nor­mal­ni, to vam je jas­no. Po­lo­vi­ca pa­to­lo­ški pra­ti sva­ki ko­men­tar o se­bi, po­seb­no one ko­je su sa­mi pos­la­li s laž­nih na­lo­ga, a ja pri­pa­dam onoj dru­goj, ta­štoj po­lo­vi­ci, ko­ja ra­di­je ne­će pro­či­ta­ti sto­ti­nu po­zi­tiv­nih ko­men­ta­ra ne­go da na­le­ti na je­dan ne­ga­tiv­ni.

Iz­a­brao sam da ko­men­ta­re do­živ­lja­vam, a ne da ih či­tam, odav­no pre­poz­na­jem li­ca u pu­bli­ci, ali mno­go je važ­ni­je što odav­no pre­poz­na­jem i sebe me­đu nji­ma. To je moj na­rod. Da ne bu­de za­bu­ne, ne na­rod ko­jim se vla­da, ne­go na­rod ko­jem se pri­pa­da, ko­di­ra­ni smo is­tim zna­kom, a umjet­nost, ako je to dru­ga ri­ječ za osje­ćaj za li­je­po, mo­žda i jest sa­mo tan­ka li­ni­ja na tom bar­ko­du, ali je pre­sud­na da se oči­ta­mo kao jed­na­ki. Ni­kad se ne pla­šim da ću spo­me­nu­ti ne­ku knji­gu, film, plo­ču, bi­lo što, a da net­ko od njih ne bi znao o če­mu go­vo­rim. Po­ve­zu­ju nas je­zi­ci ko­ji se mo­gu pra­ti­ti i bez ti­tla, ali se ne­ću pre­va­ri­ti da upo­tri­je­bim ri­ječ “zem­lja­ci”, ko­ja je u me­đu­vre­me­nu pri­lič­no kom­pro­mi­ti­ra­na, i već du­go sam ve­oma opre­zan kad je spo­mi­njem, bi­lo u te­ri­to­ri­jal­nom bi­lo u et­nič­kom kon­tek­s­tu, ili na­pros­to go­vo­re­ći o men­ta­li­te­tu. Mis­lim da je pa­met­ni­je da je iz­bjeg­nem i ovog pu­ta, to pri­je što i ne bi bi­la prik­lad­na uz ljude ko­ji se pro­na­la­ze pre­ča­ci­ma pre­ko ne­ba. Ne­kad su se oni ko­ji is­to mis­le na­zi­va­li is­to­miš­lje­ni­ci­ma, ali bojim se da je i to jed­na od ri­je­či ko­ja po­la­ko iz­la­zi iz upo­tre­be. Usko­ro će bi­ti sa­svim do­volj­no re­ći i to da je ne­ko “miš­lje­nik”, pa da sve bu­de jas­no. Ve­oma sam sre­tan što s vre­me­na na vri­je­me pos­lu­žim kao po­vod da se “miš­lje­ni­ci” neg­dje oku­pe. Na ne­kim kon­cer­ti­ma no­sio sam ma­ji­cu na ko­joj smo Grunf i ja, i tekst da sam “sa­mo je­dan od nas ko­ji ume da pi­še pe­sme kak­ve bi pi­sao sva­ki od nas da ume”. Sta­ra iz­re­ka gla­si, “ako ih ne mo­žeš po­bi­je­di­ti, pri­dru­ži im se”, ali sam sve vi­še za va­ri­ja­ci­ju, “ako ih ne mo­žeš po­bi­je­di­ti, iz­bje­ga­vaj ih”, i sve sam bo­lji u to­me. Do­sad ni­sam na­le­tio ni na ko­ga kom sam mo­rao objaš­nja­va­ti da je Grunf lik iz stri­pa “Alan Ford”. Ni što je to “Alan Ford”. Ni što je to “strip”. I ta­ko re­dom.

U Ukra­ji­ni ko­mi­čar pos­ta­je pred­sjed­nik, dok vi u jed­noj od pje­sa­ma ka­že­te da se “smeš­nih stva­rih bo­ji­mo”. Strah je da­nas po­pud­bi­na na­ših ži­vo­ta i on sa­mo ras­te. Osje­ća­te li ga i ka­ko se bo­ri­te sa su­vre­me­nim svi­je­tom?

Kod nas je obič­no obr­nu­to. Pred­sjed­ni­ci pr­vo bu­du iz­a­bra­ni pa tek on­da pos­ta­ju ko­mi­ča­ri. Pos­ta­ju tra­gi­ko­mi­ča­ri, pre­ciz­ni­je, ali ta­ko se ne­što i mo­že oče­ki­va­ti od onih ko­ji su i u po­li­ti­ku uš­li kao na­tur­š­či­ci. Ni­je to sa­mo re­gi­onal­ni pa­tent, svjet­ska je po­vi­jest pre­pu­na am­bi­ci­oz­nih ne­ka­rak­ter­nih epi­zo­dis­ta ko­ji su na­umi­li pos­ta­ti ka­rak­ter­ni glum­ci. Uža­sa­vam se tog šmi­ra­nja na po­li­tič­kom plat­nu, bi­lo da po­ku­ša­va­ju glu­mi­ti he­ro­je rat­nih spektakla bi­lo da iz­i­gra­va­ju zvi­jez­de mju­zik­la, ali se još vi­še uža­sa­vam pu­bli­ke ko­ja na sve to na­sje­da. Na­rav­no da je i tu strah umi­je­šao pr­ste, on ne­po­gre­ši­vo pra­ti tren­do­ve, i mi­je­nja obli­ke ta­ko vje­što da ga je po­ne­kad go­to­vo nemoguće pre­poz­na­ti. Kra­pin­ski lju­di su pla­ši­li gro­ma, olu­je, vu­ka sa sab­ljas­tim zu­bi­ma, da­naš­nji Kra­pin­ci se pla­še in­fla­ci­je, me­đu­na­rod­nog mo­ne­tar­nog fon­da, re­zul­ta­ta slje­de­ćih iz­bo­ra, prin­cip je is­ti, sve su os­ta­lo ni­jan­se. Još jed­na sta­ra iz­re­ka, ko­ju sam upra­vo iz­mis­lio, ka­že da su glu­post i strah pa­pu­če ko­je uvi­jek idu u pa­ru. To su vje­ro­jat­no naj­drev­ni­ja dva osje­ća­ja u čo­vje­ku, i za­to se sto­lje­ći­ma i upot­pu­nju­ju ta­ko uigra­no. Mo­glo bi se re­ći da strah odu­vi­jek vla­da svi­je­tom, osje­ćam ga svu­da oko sebe, ali sve ma­nje u se­bi, po­go­to­vo kad se do­go­de ova­ko div­ne stva­ri kao taj pred­sjed­nik Ukra­ji­ne. Sve je to cir­kus, sva­ka čast umiš­lje­nim kro­ti­te­lji­ma la­vo­va i bez­um­nim le­ta­či­ma na tra­pe­zu, ali i oni su ta­ko­đer sa­mo pri­kri­ve­ni ma­ne­ke­ni stra­ha. Na kra­ju se ipak pam­ti sa­mo ono što nas je na­smi­ja­lo ili ras­tu­ži­lo, a to su kla­uno­vi, strah se naj­si­gur­ni­je mo­že otje­ra­ti cr­ve­nim no­som, to pro­vje­re­no znam.

“Dno dna” i da­lje ha­ra slu­ša­noš­ću, ali me za­ni­ma je­smo li u me­đu­vre­me­nu za po­ne­ki me­tar pro­du­bi­li na­še po­zi­ci­je. Li­ko­vi ko­je spo­mi­nje­te u pje­smi vi­di­mo u svim dnev­ni­ci­ma i “oz­bilj­nim” po­li­tič­kim ri­ali­ti­ji­ma. Još ste po­čet­kom de­ve­de­se­tih na ne­kim kon­cer­ti­ma gor­ko za­klju­či­va­li da smo mis­li­li ka­ko ne mo­že ni­že, a mo­že... Dok­le? Ka­da će to ko­nač­no dno? Pres­tra­ši li vas ika­da vi­do­vi­tost ko­ja se po­ka­že u mno­gim va­šim pje­sma­ma, kao da ste “ve­štac i u tom fa­zo­nu”, što ste shva­ti­li još u “Šan­so­ni”?

Ra­du­jem se i la­ska mi što se u po­je­di­nim pi­ta­nji­ma, i u go­to­vo svim od­go­vo­ri­ma,mo­že­mo sku­pa na­ći u pr­vom li­cu mno­ži­ne, ali kad se ra­di o ta­ko­zva­nim an­ga­ži­ra­nim pje­sma­ma, tu se kao sva­ki pris­toj­ni stra­nac mo­ram ogra­di­ti od bi­lo kak­ve na­mje­re da se upli­ćem u unu­traš­nje stva­ri. “Dno dna” je ve­oma čit­ko adre­si­ra­no, ali se oči­to i tu omak­la ona do­za uni­ver­zal­nos­ti ko­ja je po­je­di­ne sti­ho­ve uči­ni­la pri­mje­nji­vim i iz­van Sr­bi­je. Dru­ga gre­ška te pje­sme jest to što je is­pa­la go­to­vo op­ti­mis­tič­na u od­no­su na is­tin­sko dno dna, ko­je su od­mah na­kon nje­na objav­lji­va­nja re­dom do­tak­li vlas­ni­ci ra­di­os­ta­ni­ca hva­le­ći mi je kri­šom i tra­že­ći da im opros­tim, ali da “baš ni­je tre­nu­tak da je emi­ti­ra­ju”. No, već smo spo­mi­nja­li i strah, pa i kla­uno­ve bez cr­ve­nog no­sa, to ra­zo­ča­ra­nje je bi­lo ve­će sa­mo tim što je bi­lo oče­ki­va­no. Go­vo­rim, dak­le, o dnu iz svog okru­že­nja, a red bi bio da u Hr­vat­skoj o to­me pje­va ne­ki lo­kal­ni tam­bu­raš i sti­hok­le­pac. Ču­di me da net­ko od ovih “ki­ne­skih Ba­la­še­vi­ća”, ko­ji bez sti­da i sra­ma pro­pu­šta­ju “Ka­len­dar” kroz “pho­to­shop” svo­je ne­na­da­re­nos­ti, ni­je do­šao i na tak­vu ide­ju, tu im je tek sve otvoreno. Vje­ro­jat­no po­ne­što mo­raš i do­ži­vje­ti da bi mo­gao o to­me go­vo­ri­ti. Svo­je­vre­me­no sam na­pra­vio pje­smu “Slo­bo­da­ne, slo­bo­da-ne!” ko­ju su po­je­di­ni programi čak us­pje­li za­vr­tje­ti ne­ko­li­ko pu­ta. Još smo se tad na­da­li da smo na dnu, na­da­li, ka­žem, jer mi odras­li na Du­na­vu zna­mo da ti je pa­met­ni­je da se odra­ziš od dna kad po­to­neš pre­du­bo­ko. Me­dij­ski boj­kot ko­ji je us­li­je­dio, dug de­se­tak go­di­na, bio je ul­tra­de­mo­kra­ci­ja u od­no­su na nas­lov­ni­cu ko­jom se, re­ci­mo, po­zi­va­lo na linč uoči mog pret­hod­nog kon­cer­ta u Pu­li. Ne­ću je dos­lov­no na­vo­di­ti jer se tak­ve ri­je­či u pris­toj­nim no­vi­na­ma iona­ko ne mo­gu obja­vi­ti čak ni kom­bi­ni­ra­ne s onim cen­zor­skim zvjez­di­ca­ma. Ocr­njen sam i da­ni­ma ra­za­pi­njan što svi­ram na pros­la­vi go­diš­nji­ce “Olu­je” ia­ko se čak i ni­je ra­di­lo o tom da­tu­mu, ali za sva­ki slu­čaj ni­sam te ve­če­ri iz­vo­dio ni “Ži­vot je mo­re” ni ono “Pi­le moje, ka­ko stva­ri sto­je”. Jad­na i mo­ja pu­bli­ka i ja, da mi se ote­lo “ši­ba me ne­bo bi­čem olu­je”, ili “šta je tu je, sa­krij­mo se od olu­je”, ni mo­re nas ne bi opra­lo. A što se ti­če vi­do­vi­tos­ti, i u nju sam se to­tal­no ra­zo­ča­rao. Što će mi, kog vra­ga, kad ni­ka­ko da već jed­nom pre­dvi­di kraj i ovom lu­di­lu.

Ka­ko gle­da­te na pro­s­vje­de i pro­tu­pro­s­vje­de u Sr­bi­ji? Bis­te li se uklju­či­li, jes­te li ima­li po­zi­va ili su onaj je­dan iz­la­zak uz Ta­di­ća na po­zor­ni­cu u kam­pa­nji i “Ži­ve­ti slo­bod­no” u OT­POR-u za­vr­š­ne ri­je­či va­šeg iz­rav­nog po­li­tič­kog an­ga­žma­na?

Da­nas bih te­ško mo­gao na­pra­vi­ti gre­šku da po­vje­ru­jem u ne­što. Je­dan stih gla­si “is­kus­tvo je tek pse­udo­nim za sve na­še gre­ške”, i mo­gao bih se po­zva­ti na nje­ga, kao na pr­vi aman­d­man, sva­ki put kad ubu­du­će bu­dem upi­tan išta o ta­ko­zva­noj po­li­ti­ci. O fa­moz­nom “pe­tom ok­to­bru” mi je na ža­lost sve bi­lo jas­no, ne šes­tog, ne­go još pe­tog ok­to­bra na­ve­čer, a Ta­di­ću sam pos­li­je po­dr­šku dao u čis­toj sa­mo­obra­ni ne mo­gav­ši za­mis­li­ti blam da onaj Ni­ko­lić bu­de pred­sjed­nik zem­lje u ko­joj ži­vim. Kad je na kra­ju to ipak pos­tao, po­vu­kao sam se na dis­tan­cu si­gur­nu za mo­ju obi­telj.

Mo­žda je i “Knji­ga ko­je ne­ma”, ta to­pla, ali i in­tri­gant­na knji­ga sa svo­je­vr­s­nim klju­čem, bi­jeg od sve­ga to­ga? Proš­lo je dos­ta vre­me­na od iz­la­ska knji­ge pa me za­ni­ma kak­ve su re­ak­ci­je, što ka­žu či­ta­te­lji, jes­te li ih iz­ne­na­di­li svo­je­vr­s­nom pro­mje­nom po­eti­ke? Pi­še­te li sa­da ne­što i ko­li­ko vas pi­sa­nje “oti­ma” glaz­bi? Do­bro, vaš glaz­be­ni rad u velikoj je mje­ri bio li­te­ra­tu­ra bu­du­ći da su i pje­sme bi­le pri­če is­pri­ča­ne i no­ta­ma. Što je s “Ka­len­da­rom de­tinj­stva”, ho­će li on do­bi­ti epi­log ili ne­će do­pus­ti­ti da se baš do kra­ja odras­te? Mis­lim da ne­ću po­gri­je­ši­ti da kao no­vi­nar, a u ime va­ših fa­no­va pi­tam i ka­da će no­vi al­bum?

Net­ko me je od onih ver­bal­nih ilu­zi­onis­ta na­zvao “pjes­ni­kom in­tu­ici­je”, i ja sam to oz­bilj­no shva­tio. Ni­šta ne ra­dim s pla­nom, a ako to po­ne­kad i dje­lu­je kao da je briž­no is­pla­ni­ra­no, sa­mo je do­kaz da sam u pra­vu. I, hva­la vam za ovo “svo­je­vr­s­na pro­mje­na po­eti­ke”, to sve objaš­nja­va bo­lje ne­go što bih ja us­pio. “Knji­ga ko­je ne­ma” je sa­mo ma­šta u pi­sa­noj for­mi, i u njoj je pu­no re­da­ka ko­ji će bi­ti pod­cr­ta­ni i ci­ti­ra­ni, ali ni­je li­je­po da je ja hva­lim. Či­ta­te­lji, ali­jas slu­ša­te­lji, ili skra­će­no “miš­lje­ni­ci”, ni­kad me ne hva­le, ni­ti se žu­re da me po­ku­de, ali je to vr­hun­sko po­vje­re­nje za­par­vo naj­ve­ći kom­pli­ment ko­ji autor mo­že do­ži­vje­ti. Ako im se ne­što uči­ni do­brim, is­pa­da da su to i oče­ki­va­li, a ako ih ne­što po­ma­lo i zbu­ni, sa­svim si­gur­no će ga po­što­va­ti s paž­njom zna­ju­ći da je s paž­njom i stva­ra­no. Pi­šem sve vi­še, da ni­sam kan­ta­utor, odav­no se ne bih po­jav­lji­vao na sce­ni, ne­pri­rod­no je gle­da­ti go­mi­lu se­dam­de­se­to­go­diš­nja­ka na kon­cer­ti­ma, gdje su svi ti klin­ci? Ne­ću de­nun­ci­ra­ti ko­li­ko tko od ko­le­ga ima go­di­na, ali ja ih imam šez­de­set šest, a slike nekih ko­ji još nas­tu­pa­ju sam imao na bi­ljež­ni­ci iz arit­me­ti­ke u šes­tom raz­re­du. Usko­ro će nam po­kraj stal­ka za mi­kro­fon po­če­ti pos­tav­lja­ti one stal­ke s in­fu­zi­jom. Uz­gred, imam do­volj­no “ne­s­vr­sta­nih” pje­sa­ma za no­vi al­bum, ali to su već poz­na­te pje­sme, vo­lio bih do­vr­ši­ti i ne­ko­li­ko pot­pu­no no­vih. Za Pu­lu mo­ram ima­ti bar jed­nu tak­vu, a ako pla­ni­ram i Za­greb, tu ih već mora bi­ti ba­rem tri.

Pla­no­vi do kra­ja go­di­ne? Je li pre­ra­no za to ili se već tre­ba spre­ma­ti na Bo­žić s Ba­la­še­vi­ćem u Zagrebu?

Eto, kao da sam znao, pa sam to spo­me­nuo. Že­lio sam oči­to i ja va­ma ma­lo po­mo­ći, vi­di­te da mi je opas­no pos­tav­lja­ti pi­ta­nja, ne znam krat­ko od­go­vo­ri­ti. Bit­no je da Za­greb ima me­ne u pla­nu, ja ću se već uk­lo­pi­ti. Po­ku­šao sam za­po­če­ti tra­di­ci­ju s bo­žić­nim kon­cer­ti­ma, ali sam od ne­ko­li­ko njih čuo da tih da­na svi pu­tu­ju i da je bo­lje ne­što po­ku­ša­ti po­mak­nu­ti. Pa do­bro. Mis­lim da ne­će­mo po­mi­ca­ti Bo­žić. Po­mak­nut će­mo kon­cert za ko­ji dan, to će bi­ti jed­nos­tav­ni­je.

Kod nas pred­sjed­ni­ci pr­vo bu­du iz­a­bra­ni

pa tek on­da pos­ta­ju ko­mi­ča­ri. Pos­ta­ju tra­gi­ko­mi­ča­ri, pre­ciz­ni­je, ali ni­je to sa­mo ta­ko ov­dje, svjet­ska je po­vi­jest pre­pu­na am­bi­ci­oz­nih ne­ka­rak­ter­nih epi­zo­dis­ta

Imam do­volj­no ‘ne­s­vr­sta­nih’ pje­sa­ma za

no­vi al­bum, ali to su već poz­na­te pje­sme, vo­lio bih do­vr­ši­ti i ne­ko­li­ko no­vih. Za Pu­lu mo­ram ima­ti bar jed­nu tak­vu, a ako pla­ni­ram i Za­greb, tu ih već mora bi­ti bar tri

Ba­la­še­vić Miš­lje­ni­ci me ni­kad ne hva­le, ni­ti se žu­re po­ku­di­ti me, ali je to vr­hun­sko po­vje­re­nje naj­ve­ći kom­pli­ment ko­ji autor do­ži­vi

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.