Stu­den­te učim da pi­šu ru­kom i či­ta­ju knji­ge. Jer oni se ra­đa­ju sa sof­tve­ri­ma

Ugled­ni struč­njak za jav­nu upra­vu i re­dov­ni pro­fe­sor Prav­nog fa­kul­te­ta Ivan Ko­prić u sri­je­du pro­mo­vi­ra svo­ju pr­vu zbir­ku po­ezi­je ‘Ho­lo­gra­mi na­de’

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Pjesnik Na Pravnom Fakultetu - Pi­še De­nis Derk

Ugled­ni hr­vat­ski struč­njak za jav­nu upra­vu i re­dov­ni pro­fe­sor za­gre­bač­kog Prav­nog fa­kul­te­ta Ivan Ko­prić u sri­je­du će u Knjiž­ni­ci Bog­da­na Ogri­zo­vi­ća u Zagrebu pred­sta­vi­ti svo­ju pr­vu zbir­ku po­ezi­je na­zva­nu “Ho­lo­gra­mi na­de”. Knji­gu je ure­dio poz­na­ti pjes­nik Branko Če­gec, či­ja je Me­an­dar me­di­ja i iz­da­vač, i to uz vr­bo­več­ku udru­gu Avis Ra­ra. Po­go­vor je na­pi­sa­la po­lo­nis­ti­ca Đur­đi­ca Či­lić ko­ja će uz auto­ra i Če­ge­ca i go­vo­ri­ti na pred­stav­lja­nju ove iz­ra­zi­to in­ti­mis­tič­ke i emo­tiv­ne knji­ge pe­de­set i če­tve­ro­go­diš­njeg pro­fe­so­ra ko­ji je zbog be­skom­pro­mis­nih sta­vo­va čes­to noć­na mora za po­li­ti­ča­re, a la­ni je obja­vio i za­pa­že­nu knji­gu “Us­pa­va­no sr­ce de­mo­kra­ci­je”. Je li mu bi­la po­treb­na hra­brost da se kao eta­bli­ra­ni pro­fe­sor Prav­nog fa­kul­te­ta jav­nos­ti pred­sta­vi emo­tiv­nom i do­nek­le i auto­bi­ograf­skom po­ezi­jom?

– Za sva­ku po­ezi­ju tre­ba ma­lo hra­bros­ti da se s njom iz­a­đe van. Ali ne bih to baš ve­zao za pro­fe­si­ju prav­nič­ku ili sve­uči­liš­nu. Mis­lim da je to vi­še pi­ta­nje osob­nog sta­va pre­ma knji­žev­nos­ti i pre­ma po­ezi­ji. Uvi­jek sam vo­lio či­ta­ti. Ni­sam to di­je­lio od svo­je stru­ke kao ne­što što bi joj bi­lo su­prot­no.

Da­pa­če, po­ma­ga­lo mi je čak i na is­pi­ti­ma. Ako se do­bro sje­ćam na pr­voj go­di­ni ka­da smo uči­li prav­nu po­vi­jest to je bi­la prav­na po­vi­jest svih re­pu­bli­ka ta­daš­nje Ju­gos­la­vi­je.

Pro­fe­sor Đor­đe Ču­lić pi­tao je o so­ci­jal­noj struk­tu­ri sred­njo­vje­kov­ne Sr­bi­je. Ta­mo su je­dan od slo­je­va bi­li i se­bri. Nit­ko ni­je znao što je to, a me­ni je od­mah bi­la po­vez­ni­ca na “Le­lek se­bra” i ta­ko sam i za­pam­tio ci­je­lu stvar. Ti­me sam osvo­jio i sim­pa­ti­je i do­bru ocje­nu. Uvi­jek sam vo­lio či­ta­ti sve vr­ste tek­s­to­va. Ro­đen sam u ma­njem mjes­tu u Vr­bov­cu i, čim bi za­vr­ši­la škol­ska go­di­na, na­mje­rio bih se na bi­bli­ote­ku i ta­mo od­la­zio sva­ka dva, tri da­na i uzi­mao ko­li­ko se mak­si­mal­no smje­lo, a to je bi­lo ogra­ni­če­no na dvi­je, tri knji­ge – priča Ko­prić. Ali ka­ko to da se od­lu­čio pi­sa­ti i obja­vi­ti baš po­ezi­ju ko­ja je uglav­nom nas­ta­ja­la u pro­tek­lom pe­ri­odu?

Ne­ko­li­ko slu­čaj­nih ko­ra­ka

– Pi­sao sam ja i pro­zu dok sam išao u sred­nju ško­lu. Me­đu­tim, od to­ga sam odustao zbog ne­dos­tat­ka vre­me­na. Čak sam na­pi­sao i ro­man i ne­ko­li­ko pri­po­vi­jet­ki, ali to ni­je ni­šta objav­lje­no i ka­da sad to gledam i bo­lje da ni­je. Jed­no sam du­že vri­je­me za­pus­tio pi­sa­nje, ali ka­da sam osje­tio po­tre­bu, po­čeo sam opet pi­sa­ti. No mis­lio sam da ni­ka­da ne­ću obja­vi­ti ni­šta od sve­ga, ali ne­ko­li­ko go­to­vo slu­čaj­nih ko­ra­ka do­ve­lo je do ove zbir­ke. Go­di­ne 2010. s ne­ko­li­ko sam lju­di os­no­vao udru­gu za film­sku kul­tu­ru Avis Ra­ra i to za­to što su na­ša ma­lo­ljet­na dje­ca htje­la sni­mi­ti igra­ni film. Da to sta­vi­mo u ne­ku or­ga­ni­za­cij­sku for­mu, os­no­va­li smo udru­gu. Go­di­ne 2017. or­ga­ni­zi­ra­li smo re­vi­ju Hr­vat­sko­ga film­skog stva­ra­laš­tva u Vr­bov­cu pa smo uz re­vi­ju or­ga­ni­zi­ra­li i pjes­nič­ku ve­čer na ko­joj su se či­ta­le pje­sme na­ših pjes­ni­ka ve­za­nih za Vr­bo­vec. Do­ve­li smo Bran­ka Če­ge­ca ko­ji je naj­poz­na­ti­ji naš pjes­nik, ali i pje­sme pjes­ni­ka kao što su to Jo­sip Velebit, Ju­re Žge­la... Us­put je bi­lo pro­či­ta­no i ne­ko­li­ko mo­jih pje­sa­ma i to je bi­la pr­va pri­li­ka ka­da su se moje pje­sme naš­le iz­van moje ku­će. U jed­nom sam tre­nut­ku upoz­nao po­lo­nis­ti­cu Đur­đi­cu Či­lić ko­joj su se do­pa­le moje pje­sme i ona je bi­la pr­va ko­ja je pro­či­ta­la ovu zbir­ku. Na­pi­sa­la je i po­go­vor od sr­ca. Ovom zbir­kom ne mis­lim pro­bi­ja­ti fron­te u po­ezi­ji. To ni­je mo­ja mi­si­ja. Ja sam net­ko tko zna ba­ra­ta­ti ri­je­či­ma, znam ne­što i mis­li­ti i imam ne­ke emo­ci­je. To su tri sas­toj­ka ko­ja su po­treb­na za po­ezi­ju – ka­že Ko­prić. No, zbir­ka mu je iz­aš­la u Me­an­dru kod Bran­ka Če­ge­ca, kroz či­je su ured­nič­ke i iz­da­vač­ke ru­ke do­is­ta proš­li svi vo­de­ći hr­vat­ski pa i stra­ni pjes­ni­ci. Na ne­ki je na­čin ušao na ‘tu­đi te­ren’. Bo­ji li se re­ak­ci­ja?

– Ne bojim se da sam utr­čao na tu­đi te­ren. Sve što čo­vjek ra­di dru­gi mo­gu ocje­nji­va­ti. Me­ne ocje­nju­ju ci­je­li ži­vot. U ci­je­lom svi­je­tu sam odr­žao vi­še od 170 iz­la­ga­nja. Ne­mam strah od jav­nog nas­tu­pa ni od kri­tič­ke ocje­ne. Prav­nič­ko je druš­tvo po­ma­lo kon­zer­va­tiv­no i u svi­je­tu. Pra­vo kon­zer­vi­ra druš­tve­ne od­no­se. Ri­jet­ko kad je pra­vo ins­tru­ment evo­lu­ci­je. A tak­vi su po pri­ro­di i Ru­ko­pis je dio na­šeg iden­ti­te­ta. Net­ko tko pi­še sa­mo u kom­pju­tor ma­lo je re­du­ci­ran, upo­zo­ra­va naš su­go­vor­nik

Lo­še je što teh­nič­ka stra­na za­okup­lja ljud­sku po­zor­nost pa se ma­nje raz­miš­lja o sa­mom sa­dr­ža­ju. To je ve­li­ki ri­zik. Da­nas je sa­mo kom­pju­tor izvor in­for­ma­ci­ja

Za sva­ku po­ezi­ju tre­ba ma­lo hra­bros­ti da se s njom iz­a­đe van. Ali ne bih to baš ve­zao za prav­nič­ku ili sve­uči­liš­nu pro­fe­si­ju. Uvi­jek sam vo­lio či­ta­ti, što mi je po­ma­ga­lo na is­pi­ti­ma

Ivan Ko­prić

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.