Je­dan od pre­dvod­ni­ka kaj­kav­ske sti­hov­ne re­ne­san­se ko­ja je kaj­kav­šti­nu di­gla iz­nad ti­pi­zi­ra­nih mo­ti­va i ša­blo­na

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Pjesnik Na Pravnom Fakultetu -

pravnici ia­ko je bi­lo pu­no prav­ni­ka knji­žev­ni­ka i pjes­ni­ka. Ne­ka­da su pravnici bi­li mo­žda ma­lo za­tvo­re­ni­ji, ali sa­da su otvo­re­ni­ji, a odu­vi­jek su i dio in­te­lek­tu­al­ne mre­že – ka­že pro­fe­sor Ko­prić, či­je će pje­sme na pred­stav­lja­nju in­ter­pre­ti­ra­ti Ma­ja Po­sa­vec.

– Ja znam pre­ma van bi­ti pri­lič­no za­tvo­ren i ta­ko me do­živ­lja­va­ju i stu­den­ti. Dok bih či­tao svo­ju po­ezi­ju, mo­gla bi me uhva­ti­ti i emo­ci­ja jer sam pi­sao i o lo­šim do­ga­đa­ji­ma. Za­to ne bih vo­lio či­ta­ti svo­ju po­ezi­ju – ka­že Ko­prić, u či­joj zbir­ci ipak pos­to­ji ne­ko­li­ko druš­tve­no an­ga­ži­ra­nih pje­sa­ma.

– Ima ih vr­lo ma­lo. To je po­dru­čje ko­je je in­te­re­sant­no, ali ov­dje ni­sam sta­vio previše tak­vih pje­sa­ma. Ima čo­vjek ko­ji me uvi­jek fas­ci­ni­rao, a iz stru­ke je ko­jom se ja ba­vim jer sam dok­to­ri­rao na or­ga­ni­za­cij­skoj te­ori­ji u jav­noj upra­vi. U pi­ta­nju je Ja­mes G. Mar­ch ko­ji je pi­sao i po­ezi­ju i ona je bi­la pu­no vi­še ne­go mo­ja okre­nu­ta pre­ma zna­nos­ti i sve­uči­liš­nom ži­vo­tu. Ni­sam ni­ka­da ni­ko­ga opo­na­šao ia­ko sam či­tao Ta­go­rea, Milj­ko­vi­ća, sta­re i no­ve pjes­ni­ke. Ali i stu­den­ti­ma uvi­jek go­vo­rim o po­ezi­ji J. Mar­c­ha ko­ji je bio iz­nim­no ino­va­ti­van i za­nim­ljiv čo­vjek. Straš­no je pu­no obja­vio, sni­mao fil­mo­ve i stal­no imao ne­ku do­dat­nu kre­ativ­nu po­tre­bu, što mi je bio je­dan od mo­ti­va i za objav­lji­va­nje ove zbir­ke – ka­že Ko­prić. A ko­li­ko Ko­prić ima vre­me­na i kon­cen­tra­ci­je za či­ta­nje po­ezi­je? Ka­da je ne ta­ko dav­no za je­dan por­tal od­go­vo­rio na pi­ta­nje o pet naj­dra­žih knji­ga, tu se naš­la sa­mo jed­na pjes­nič­ka zbir­ka, i to Ta­go­re­ova?

Sta­ri­ji se ža­le na mla­đe

– Net­ko mi je pri­go­vo­rio da ni­sam na toj lis­ti imao ni jed­nog hr­vat­skog auto­ra, čak ni Kr­le­žu ko­ji mi je bio na šes­tom, sed­mom mjes­tu. Iz­dvo­jio sam njih pet, ali to je bi­la čis­ta su­bjek­tiv­nost. Ta­go­rea sam po­čeo či­ta­ti ka­da sam bio u voj­s­ci. U voj­noj bi­bli­ote­ci bio je mla­đi Al­ba­nac s Ko­so­va, fizički pri­lič­no ne­jak pa je za­vr­šio u knjiž­ni­ci. Ta­da sam vo­lio raz­go­va­ra­ti s ko­le­ga­ma s Ko­so­va, znao sam im svi­ma ime­na, što im je sil­no im­po­ni­ra­lo jer su po­čet­kom osam­de­se­tih bi­li u jed­noj vr­sti po­lu­izo­la­ci­je. On me pi­tao jesam li či­tao Ta­go­rea, od­go­vor je bio ne i ta­ko sam po­čeo či­ta­ti tog pis­ca. Vo­lim či­ta­ti sve. Ne di­je­lim ljude ni po lo­ka­ci­ji, ni po spo­lu, ni po vr­sti. Po­ne­kad i u pro­zi ima li­je­pih pjes­nič­kih iz­ra­za, kao što se i po­ezi­ja mo­že pi­sa­ti na proz­ni na­čin. U ži­vo­tu sam mo­žda či­tao vi­še pro­ze, ne­go po­ezi­je. Po­ezi­ja je oblik knji­žev­nos­ti ko­ja zah­ti­je­va i po­seb­nu at­mo­sfe­ru za či­ta­nje ko­ja mo­že bi­ti i do­bra i lo­ša. Pro­zu, ba­rem ja, mo­gu či­ta­ti uvi­jek bez ob­zi­ra na vanj­ske po­ti­ca­je. Po­ezi­ju vi­še vo­lim či­ta­ti ka­da pos­to­ji ne­ki emo­ci­onal­ni plus ili mi­nus, pa se u to lak­še uk­lo­pi po­ezi­ja. To ne zna­či da imam pre­ma­lo emo­ci­ja, ne­go da me ne­ma­ju vre­me­na oku­pi­ra­ti – objaš­nja­va Ko­prić.

A ko­li­ko u svo­jim pre­da­va­nji­ma ko­ris­ti li­te­rar­ne pri­mje­re, ci­ti­ra li knji­žev­ni­ke i nji­ho­ve tek­s­to­ve i sma­tra li da da­naš­nji stu­den­ti op­te­re­će­ni teh­no­lo­gi­jom do­volj­no či­ta­ju?

– Sta­ri­je se ge­ne­ra­ci­je uvi­jek ža­le na mla­đe. Pret­pos­tav­ljam da su se ne­ka­da ža­li­li i na nas. U pre­da­va­nji­ma imam do­volj­no kom­plek­s­nu ma­te­ri­ju ko­ju po­ku­ša­vam pri­bli­ži­ti stu­den­ti­ma na raz­ne na­či­ne, pa im pri­čam o do­go­dov­šti­na­ma po­je­di­nih lju­di ko­je mo­gu za­go­li­ca­ti nji­ho­vu po­zor­nost. Jav­na se upra­va mo­že lju­di­ma uči­ni­ti do­sad­nom prem­da ona ja­ko utje­če na na­še ži­vo­te jer su tu i jav­ne služ­be po­put škol­s­tva, zdrav­s­tva i kul­tu­re, pi­ta­nje fi­nan­ci­ra­nja, po­re­za... Naj­bo­lje sam us­pje­he pos­ti­gao on­da ka­da sam go­vo­rio pu­no otvo­re­ni­je i ma­nje se dr­žao dis­ci­pli­ne. Oni se sa­da svi ra­đa­ju sa smar­t­fo­ni­ma, sof­tve­ri­ma i mo­guć­nos­ti­ma ko­je su pot­pu­no dru­ga­či­je od onih kak­ve su bi­le ne­kad. Ovo je sa­da priv­lač­no, ali mo­že bi­ti i pro­ble­ma­tič­no jer teh­nič­ka stra­na za­okup­lja ljud­sku paž­nju, pa se ma­nje raz­miš­lja o sa­mom sa­dr­ža­ju. To je ve­li­ki ri­zik. Za­to mis­lim da je do­bro mla­de ljude uči­ti da pi­šu ru­kom jer je to važ­na spo­sob­nost. Važ­no je uči­ti ih da či­ta­ju knji­ge u pa­pir­na­tom obli­ku, što je is­to važ­na spo­sob­nost. Sil­no se lju­tim i na moje dok­tor­ske stu­den­te ko­ji su za­ne­ma­ri­li da pos­to­ji bi­bli­ote­ka. Za njih je sa­mo kom­pju­tor izvor in­for­ma­ci­ja. Ka­da ve­lim da ra­do­vi i knji­ge postoje u bi­bli­ote­ci, gle­da­ju me kao da sam sta­ri hrast ko­ji sa­mo što se ni­je sru­šio i umro. Po­ku­ša­vam ih ba­rem upo­zo­ri­ti da pos­to­ji i pa­pir­na­ta knji­ga. Ne mis­lim da no­vo ne bi tre­ba­lo pri­hva­ća­ti, ali no­ve mo­guć­nos­ti ne bi tre­ba­le po­tis­nu­ti one sta­re. Ru­ko­pis je dio na­šeg iden­ti­te­ta. Net­ko tko pi­še sa­mo u kom­pju­tor po­ma­lo je re­du­ci­ran. Je­dan dio iden­ti­te­ta mu ne­dos­ta­je. Ne zna ka­ko iz­gle­da nje­gov ru­ko­pis – tvr­di pro­fe­sor Ko­prić, ko­ji po­ezi­ju uvi­jek pi­še ru­kom ia­ko, ka­ko sam priz­na­je, ni­ka­da ni­je imao li­jep ru­ko­pis. Knji­gu je ure­dio Branko Če­gec, či­ja je Me­an­dar me­di­ja i iz­da­vač, i to uz udru­gu Avis Ra­ra

Pr­vu pje­smu Er­nest Fi­šer obja­vio je još 1959. go­di­ne kao šes­na­es­to­go­diš­njak u za­gre­bač­kom sred­njo­škol­skom ča­so­pi­su Po­let. S “Pje­smom o maj­ci” i ot­po­či­nje ra­skoš­ni niz sti­hov­lja uko­ri­če­nih u re­pre­zen­ta­tiv­ni iz­bor iz Fi­še­ro­ve li­ri­ke ko­ji je pod na­zi­vom “Tro­še­nje na­de” obja­vi­la Ma­ti­ca hr­vat­ska, a iz­a­brao i op­šir­nim po­go­vo­rom po­pra­tio upu­će­ni Da­vor Ša­lat i sam pjes­nik. “Tro­še­nje na­de” ni­je pr­va Fi­še­ro­va knji­ga iz­a­bra­nih pje­sa­ma, jer je 2003. go­di­ne objav­ljen i iz­bor nas­lov­ljen “Po­hva­la ti­hom slo­gu”, a tu je i knji­ga auto­ro­vih sa­bra­nih kaj­kav­skih pje­sa­ma “Mac­beth na faj­run­tu”. Ali je za­to naj­o­bu­hvat­ni­ja pjes­ni­ko­va knji­ga ko­ja u pre­bo­ga­tom sa­dr­ža­ju u ko­ji su se vi­še ne­go li­je­po uk­lo­pi­le i ilus­tra­ci­je An­tu­na Bo­ri­sa Šva­lje­ka, pa knji­ga ima i važ­nu i ot­mje­nu li­kov­nu di­men­zi­ju, do­no­si pot­pu­ni uvid u Fi­še­ro­vo pjes­niš­tvo ko­je tra­je pu­nih šez­de­set go­di­na. Ša­la­tov iz­bor i po­go­vor sva­ka­ko bi tre­ba­li i čvr­š­će ut­vr­di­ti, pa i re­po­zi­ci­oni­ra­ti Fi­še­rov po­lo­žaj u hr­vat­skom su­vre­me­nom pjes­niš­tvu ko­ji su ne­ki an­to­lo­gi­ča­ri ne­pra­ved­no za­ne­ma­ri­li ili čak i pre­sko­či­li u svo­jim iz­bo­ri­ma. Jer ri­ječ je o znat­nom i važ­nom opu­su ko­ji ima svo­ju ne­pro­mi­je­nje­nu ar­tis­tič­ku po­etič­ku nit vo­di­lju u što­kav­skom, a na­po­se u onom kaj­kav­skom ru­kav­cu hr­vat­ske po­ezi­je. Fi­šer je u sva­kom slu­ča­ju je­dan od pre­dvod­ni­ka kaj­kav­ske sti­hov­ne re­ne­san­se ko­ja je kaj­kav­šti­nu di­gla iz­nad ti­pi­zi­ra­nih mo­ti­va i je­zič­nih go­to­vo pa es­trad­nih ša­blo­na u ko­je je kaj­kav­ska po­ezi­ja upa­la. Na ža­lost, kaj­kav­ska di­oni­ca hr­vat­ske knji­žev­nos­ti te­ško se pro­bi­ja do knji­žev­nog ma­ins­tre­ama ia­ko u po­s­ljed­nje vri­je­me sve vi­še mla­đih auto­ra agre­siv­ni­je i s pu­no vi­še me­dij­skog i či­ta­telj­skog odje­ka ku­ca na vra­ta hr­vat­ske knji­žev­nos­ti. Me­đu oni­ma ko­ji su tu kaj­kav­sku nit sa­ču­va­li do do­la­ska no­vih ge­ne­ra­ci­ja, sva­ka­ko je i Er­nest Fi­šer ko­ji je svoj sa­mo­za­taj­ni umjet­nič­ki br­log pro­na­šao u ba­rok­nom Va­ra­ždi­nu, gra­du ko­ji je opje­vao u broj­nim svo­jim pje­sma­ma vr­lo upu­će­no i stras­tve­no. No s pu­no

Er­nest Fi­šer, iz­bor i po­go­vor Da­vor Ša­lat, 160 ku­na ne­pri­kri­ve­ne stras­ti Fi­šer pi­še i svo­ju lju­bav­nič­ku po­ezi­ju, vr­lo se čes­to upu­šta­ju­ći u hra­bro i osjet­lji­vo po­et­sko pro­pi­ti­va­nje ele­men­tar­ne čo­vje­ko­ve tje­skob­nos­ti. Fi­šer je pjes­nik či­ji se sti­ho­vi bo­re s ljud­skim usu­dom i po­ku­ša­va­ju po­le­mi­zi­ra­ti s ljud­skim ne­sre­ća­ma. Nje­gov je sni­jeg po po­tre­bi epi­lep­ti­čan, šut­nja mu je bes­kraj­na, a na nje­go­voj mit­skoj zem­lji po­svu­da le­že le­še­vi po­bjed­ni­ka i po­ra­že­nih, a čo­vje­ka s ve­li­kim Č ne­ma ni­ot­kud. Šeks­pi­ri­jan­ski su to pri­zo­ri ko­ji op­sje­da­ju pjes­ni­ka još od nje­go­vih mla­đih da­na, ka­da će u nje­go­vom pje­vu kri­ti­ča­ri pro­na­la­zi­ti tra­go­ve i raz­lo­go­va­ca i kru­go­va­ša. Ali Fi­šer je pjes­nik snaž­no uro­njen u li­te­rar­nu tra­di­ci­ju hr­vat­skog sje­ve­ro­za­pa­da i to ne sa­mo po svo­jim mo­ti­vi­ma i su­bjek­ti­ma. Ta­ko­đer je pjes­nik či­ja je in­s­pi­ra­ci­ja traj­no (pre)oku­pi­ra­na hr­vat­skom po­vi­ješ­ću, ali nje­go­vo iz­vor­no do­mo­ljub­lje ni­ka­da ni­je opi­je­no pa­te­ti­kom i pri­god­noš­ću, čak ni ka­da pjes­nik mi­nu­ci­oz­no raš­čla­nju­je po­s­ljed­nji rat ko­ji je Hr­vat­ska ži­vje­la pri­je sa­mo tri­de­se­tak go­di­na. U “Tro­še­nje na­de” uvr­šte­no je i po­dos­ta pje­sa­ma ko­je ima­ju po­vod u druš­tve­noj tra­gič­noj zbi­lji ko­ja nas okru­žu­je. Fi­šer se ne bo­ji pi­sa­ti o euro­pej­stvu i euro­pej­skom hr­vat­stvu, o su­vre­me­nim fa­ri­ze­ji­ma i tran­zi­cij­skoj fa­ri­zej­šti­ni, a on­da i o vlas­ti­tim auto­bi­ograf­skim cr­ti­ca­ma ko­je raz­lož­no stavlja u kon­tekst ne­pra­ved­nog po­vi­jes­nog ci­niz­ma s ko­ji­ma se hr­vat­ski mis­le­ći po­je­di­nac su­sre­će već sto­lje­ći­ma. “Zra­ka je sve ma­nje za di­sa­nje”, pi­še Fi­šer zna­ko­vi­tih se­dam­de­se­tih go­di­na proš­log sto­lje­ća, da bi mu kao in­te­lek­tu­al­cu tog is­tog zra­ka po­nov­no po­nes­ta­lo i u no­vi­jem vre­me­nu ko­je mr­vi ljude kao na ne­koj po­lu­dje­loj tvor­nič­koj tra­ci pre­tva­ra­ju­ći ih u sme­će ko­je tre­ba od­lo­ži­ti o toč­no odre­đe­ni i pro­gra­mi­ra­ni kon­tej­ner. Fi­šer u svo­jim pje­sma­ma raz­go­va­ra s li­te­rar­nim pri­ja­te­lji­ma, raz­go­va­ra­ju­ći ta­ko pri­vi­le­gi­ra­no, a mo­žda i pre­čes­to s mr­tvim du­ša­ma. Fi­še­ro­va po­ezi­ja ne odus­ta­je od du­ha i du­hov­nos­ti ni pod ko­ju ci­je­nu. A moj osob­ni fa­vo­rit sva­ka­ko je pje­sma “Ka­ko iz­go­va­ram tvo­je ime”. I pje­sma. I epi­taf.

Ni­sam ni­ka­da ni­ko­ga opo­na­šao ia­ko sam či­tao Ta­go­rea, Milj­ko­vi­ća, sta­re i no­ve pjes­ni­ke. Ali stu­den­ti­ma uvi­jek go­vo­rim o po­ezi­ji J. Mar­c­ha, ko­ji je bio iz­nim­no ino­va­ti­van i za­nim­ljiv čo­vjek. Straš­no je pu­no obja­vio, sni­mao fil­mo­ve...

‘Tro­še­nje na­de, iz­a­bra­ne pje­sme 1959.2019.’,

Ho­lo­gra­mi na­de

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.