An­tik­var

Vecernji list - Hrvatska - Obzor - - Kratka Priča - Mi­ros­lav Pe­li­kan

Kris­ti­jan Car, an­tik­var po za­ni­ma­nju, is­tra­ži­vač i po pri­ro­di oti­mač i pljač­kaš tu­đih, mno­gi­ma ne­po­treb­nih bi­bli­ote­ka, ot­kri­vač sa­dr­ža­ja ni­za tam­nih po­dru­ma sa sit­ni­ca­ma ko­je vlas­ni­ci­ma ne znače ni­šta, ali nje­mu la­ko ot­kri­va­ju trag do ve­će lo­vi­ne, večeras je bio vr­lo umo­ran. Is­cr­pio ga je gos­po­din Sta­rek, pr­vo pri­čom, a on­da i ne­pla­ni­ra­nim po­sje­tom nje­go­vu ve­li­čans­tve­nom po­dru­mu, ka­ko je vlas­ti­to pod­zem­lje od­mah oka­rak­te­ri­zi­rao na po­čet­ku raz­go­vo­ra. Sta­rek je pret­pos­tav­ljao da bi Car, an­tik­var, ci­jep­ljen pro­tiv svih poz­na­tih sen­ti­men­tal­nih sta­nja i re­ak­ci­ja, mo­gao pro­na­ći po­ne­što za­nim­lji­vo, in­tri­gant­no u nje­go­vu dav­no za­bo­rav­lje­nom pod­zem­nom skla­di­štu, po­dru­mu u zgra­di broj 55 u Str­moj uli­ci. Sta­re­ku su ne­dos­ta­ja­la odre­đe­na sred­stva za pod­mi­re­nje sva­kod­nev­nih obveza pa je po­mi­sao na po­drum u Str­moj uli­ci mo­gla bi­ti spa­so­nos­no rje­še­nje. Je­dva je ju­čer na­go­vo­rio Cara, umor­nog od svih do­sa­daš­njih priča i is­po­vi­je­di o bla­gu u os­ta­va­ma i po­dru­mi­ma, da ipak po­sje­ti s njim nje­go­vo taj­no spre­mi­šte jer ta­mo je do­is­ta de­set­lje­ći­ma od­la­ga­no sva­šta, od na­mje­šta­ja, ser­vi­sa, sli­ka, lus­te­ra, te­pi­ha i knji­ga do por­tre­ta oso­ba ko­je su se iz­gu­bi­le u vi­ho­ru vre­me­na.

Car je iz­vjež­ba­nom me­to­dom, jed­nim sve­obu­hvat­nim po­gle­dom, od­mah, la­ko, po­sve la­ko za­klju­čio o mo­že­bit­nim mo­guć­nos­ti­ma ove vi­še­de­ce­nij­ske klo­ake. Ni­šta oso­bi­to, osim ne­ko­li­ko li­je­pih obrt­nič­kih pro­izvo­da. Pro­mis­lio je, mo­rao bi po­tro­ši­ti dos­ta vre­me­na za nji­ho­vu ob­no­vu, ka­ko bi ko­li­ko-to­li­ko iz­gle­da­li pris­toj­no u po­nu­di no­vim vlas­ni­ci­ma sta­rih vi­la na sje­ver­noj stra­ni gra­da. Od­mah je iz­lo­žio svo­ju ci­je­nu Sta­re­ku ko­ji ga je za­be­zek­nu­to po­gle­dao.

– Za sve to sa­mo to­li­ko? – je­dva je iz­us­tio Sta­rek.

Car ga je hlad­no od­mje­rio i su­ho mu uz­vra­tio.

– A što ste vi mis­li­li, gos­po­di­ne Sta­rek? Mis­li­li ste da ov­dje le­ži bo­gat­stvo. Ovo vam je sve sa­mo sta­ra kra­ma. Sta­rek je bio sil­no uvri­je­đen. Nje­go­va obi­telj odu­vi­jek je pri­pa­da­la onom gor­njem gra­đan­skom slo­ju, u re­du, da­nas je ma­lo druk­či­je, ali zar ove stva­ri ov­dje ne go­vo­re jas­no o po­vi­jes­ti obi­te­lji, a ovaj se an­tik­var Car jed­nos­tav­no is­mi­ja­va sa svi­me ti­me.

Ne mo­gu pri­hva­ti­ti va­šu po­nu­du, ali imam kon­tra pri­jed­log za vas, gos­po­di­ne Car. Evo, ako ima­te vre­me­na, po­gle­daj­te, pre­gle­daj­te ci­je­li po­drum u, re­ci­mo, ne­ko­li­ko da­na ili u

jed­nom da­nu, pa mo­žda na­đe­te i ne­što bo­lje. Izvo­li­te ključ, imam pu­no po­vje­re­nje u vas. Ako ni­šta ne na­đe­te, za­klju­čaj­te po­drum i vra­ti­te mi ključ. Ako ne­što pro­na­đe­te, do­go­vo­rit će­mo se za ci­je­nu. U re­du? – U re­du – sprem­no od­go­vo­ri Car.

Usko­ro je Car os­tao sam u po­dru­mu. Od­mah je za­po­čeo s pre­ko­pa­va­njem. Odje­ća u or­ma­ri­ma bi­la je po­sve ne­upo­treb­lji­va, no svu ju je fo­to­gra­fi­rao jer je ne­dvoj­be­no svje­do­či­la o vi­so­kom uku­su vlasnika. Kro­je­vi su bi­li je­dins­tve­ni. Car je do­bro znao ko­li­ko će ra­do ka­za­liš­ni kos­ti­mo­graf Sti­li­no­vić pla­ti­ti te fo­to­gra­fi­je. Raz­mo­tao je te­pi­he, ve­ći­nom uni­šte­ne vla­gom. Lus­te­ri sa za­nim­lji­vim me­tal­nim di­je­lo­vi­ma, ali ni je­dan pot­pu­no sa­ču­van. Por­cu­lan­ski ta­nju­ri iz mno­gih kom­ple­ta, po­je­di­nač­no ne­za­nim­lji­vi.

S knji­ga­ma je bio br­zo go­tov. Mnoš­tvo je tak­vih nas­lo­va proš­lo kroz nje­go­ve ru­ke uz mi­zer­nu za­ra­du. Por­tre­ti ne­ka­daš­njih moć­ni­ka, dobre za­nat­ske iz­ved­be, da­nas vi­še ne bi ni­ko­ga za­ni­ma­li pa ni po­vjes­ni­ča­re.

No, ipak ni­je htio ra­zo­ča­ra­ti Sta­re­ka, tko zna što još kri­je, mora ne­što pro­na­ći, sva­ka­ko. No, što iz­a­bra­ti? Ovaj po­drum ne sa­dr­ži ni­šta oso­bi­to osim ve­li­ke vla­ge. Pro­na­šao je i niz svež­nje­va sta­rih mod­nih i po­li­tič­kih ča­so­pi­sa, u jed­no vri­je­me i za­bra­nje­nih, ko­me to tre­ba? Pre­vr­ću­ći jed­nu go­mi­lu za dru­gom, iz­ne­na­da u ku­tu ugle­da ne­što svje­tlu­ca­vo. Po­seg­ne u ta­mu i na po­lu­s­vje­tlo iz­ne­se štap s me­tal­nom, oko­va­nom dr­škom, dug, ra­van, go­to­vo me­tar du­ži­ne. Okre­tao ga je po­la­ga­no u ru­ka­ma, osje­ća­ju­ći za­do­volj­stvo, evo, na­šao je ne­što. Obri­še pra­ši­nu sa šta­pa. Li­jep, jed­nos­tav­no li­jep, od­mah mu se svi­dio. Pri­mi­je­ti ka­ko je i do­nji dio oko­van me­ta­lom, ma­la špi­ca. Za­gle­da se u dr­šku, pet­na­es­tak cen­ti­me­ta­ra siv­kas­tog me­ta­la. Iz­me­đu dr­ške i ti­je­la šta­pa na­la­zio se pr­sten, la­ko uoč­ljiv. Izvan­re­dan pri­mje­rak, baš bih ga mo­gao pri­do­da­ti osob­noj ko­lek­ci­ji. Ko­li­ko bu­de Sta­rek tra­žio, to­li­ko ću mu i da­ti, raz­miš­ljao je smje­ška­ju­ći se za­do­volj­no an­tik­var Car okre­ću­ći snaž­no čvr­sti štap u ru­ka­ma, osje­ća­ju­ći nje­gov ba­lans. Iz­ne­na­da – klik. Car opa­zi da je štap pos­tao du­ži. No, imao je što i vi­dje­ti. Pr­sten je os­lo­bo­dio me­tal­no sje­či­vo, briž­no skri­ve­no u ti­je­lu šta­pa. Car po­la­ko i oprez­no iz­vu­če tan­ku, sjaj­nu oš­tri­cu, du­gu i vit­ku. Za­mah­ne njo­me ne­ko­li­ko pu­ta, opa­ko je zvi­žda­la zra­kom. U jed­nom tre­nut­ku sje­či­vo do­hva­ti or­mar sa stra­ne. Car za­be­zek­nut i po­ma­lo pres­tra­šen po­mis­li, ni­je se valj­da slo­mio. Te po­gle­da pre­ma or­ma­ru. De­se­tak cen­ti­me­ta­ra du­ga braz­go­ti­na, ne baš du­bo­ka, is­ti­ca­la se na stra­ni­ci or­ma­ra. Car opi­pa trag sje­či­va i iz­no­va se upla­ši. Us­mje­ri po­gled pre­ma sje­či­vu, po­dig­ne ga i pa­ž­lji­vo pro­mo­tri od dr­ške do vr­ha sje­či­va. Oču­van i opas­no cje­lo­vit, za­do­volj­no se smje­škao Car. Pra­vi swor­d­stick.

Ka­ko bi do­jam bio još bo­lji, Car iz­a­be­re ne­što odje­će, kris­ta­la, dvi­je slike i, na­rav­no, štap te po­nu­di Sta­re­ku pris­toj­nu ci­je­nu.

Idu­ći dan Car je pre­uzeo kup­lje­ne pred­me­te ko­je je za­tim od­mah pre­pro­dao Mak­su, sve osim šta­pa. Maks je sve ot­kup­lji­vao, dis­tri­bu­ira­ju­ći da­lje kup­lje­no. Bez mno­go ri­je­či obav­lje­na je ku­po­pro­da­ja. Car je za­do­volj­no vr­tio u ru­ka­ma elip­tič­no tijelo šta­pa, še­ću­ći po­la­ko na­trag, pre­ma svom an­tik­va­ri­ja­tu u Sav­skoj uli­ci. Car se odav­no ni­je osje­ćao ta­ko do­bro kao ovih da­na, či­ni­lo mu se da to što ima štap iz­a­zi­va u nje­mu tak­vo ra­dos­no sta­nje, kao da ga je či­nio druk­či­jim. U ti­ši­ni svo­ga skro­vi­šta, u po­lu­tam­nim pros­to­ri­ja­ma is­pod an­tik­va­ri­ja­ta, Car je vr­tio štap u ru­ka­ma. Okre­nuo ga je kao i ne­ki dan pr­sten, li­je­vo, des­no, no, ni­šta, sje­či­vo je spa­va­lo u nu­tri­ni šta­pa. Po­tro­šio je ci­je­lo po­pod­ne na tu igru, ali štap se ni­je dao otvo­ri­ti. Lju­ti­to ga ba­ci u kut, štap muk­lo za­zvo­ni i sve utih­ne.

Car se osje­ćao pre­va­re­nim, ipak ga je Sta­rek na­vu­kao. Ne­ko­me će ga već uva­li­ti, na kra­ju, tu je uvi­jek do­bri Maks. Idu­ćih da­na Car ni­je si­la­zio u spre­mi­šte, pred njim je bio slo­že­ni po­sao. Tre­ba­lo je ka­ko tre­ba is­pu­ni­ti go­le­mi vo­lu­men vi­le na sje­ve­ru gra­da. No­vi vlas­ni­ci ima­li su svo­je proh­tje­ve i ni­su pi­ta­li za ci­je­nu. Ca­re­va po­nu­da mo­ra­la je ima­ti pri­mar­ni ka­rak­ter gra­đan­skog kon­ti­nu­ite­ta, a on je bio pra­vi maj­stor u to­me. Po obav­lje­nom pos­lu, Car se iz­mo­ren za­pu­ti u spre­mi­šte is­pod an­tik­va­ri­ja­ta. Tu se naj­bo­lje od­ma­rao. Pr­vo je ugle­dao štap u ku­tu. Po­dig­ne ga njež­no, po­igra se s pr­ste­nom. Ni­šta, pa opet, ta­ko ne­ko­li­ko pu­ta. Štap je bio ni­jem na nje­go­ve mol­be. Ri­je­šit će ga se, ne­ma dvoj­be. Od­ni­jet će ga Mak­su, ov­dje mu sa­mo sme­ta i ner­vi­ra ga svo­jom od­boj­noš­ću. Do­is­ta, Car se ni­je du­go dvo­umio. Su­tra­dan je od­nio štap Mak­su uz još ne­ko­li­ko nje­mu ne­važ­nih stva­ri, no zna­ju­ći da Maks pa­ti na te sit­ni­ce. Maks je od­mah, go­to­vo i ne gle­da­ju­ći štap, ot­ku­pio sve. Sit­ni­ce je bri­ž­lji­vo pos­pre­mio u sef, a štap od­lo­žio na rad­ni stol.

Eto, po­mis­lio je Car, priča sa Sta­re­ko­vim šta­pom za me­ne je go­to­va. Za­do­vo­ljan i smi­ren, vra­ćao se u Sav­sku uli­cu. Za ne­ko­li­ko da­na do­bio je hit­ni po­ziv od još jed­no­ga novog vlasnika vi­le. Tre­ba čo­vje­ku iz­i­ći usu­sret, ona­ko cje­lo­vi­to, mrm­ljao je se­bi u bra­du Car. No, ovaj put ni­je imao sve po­treb­no, mo­rat će za po­moć za­mo­li­ti Mak­sa te se od­mah upu­ti nje­mu. Mak­so­vo sto­va­ri­šte bi­lo je za­tvo­re­no.

– Pa, zar nis­te ču­li, gos­po­di­ne Car... – re­če mu Mak­so­va su­sje­da Le­ila – Maks je ju­čer stra­dao.

– Ka­ko? – za­pre­pas­ti se Car. – Po­li­ci­ja je us­ta­no­vi­la da je us­mr­ćen du­gom oš­tri­com, no tak­vo što ni­su pro­naš­li. Car se od­mah do­sje­ti zvi­ždu­ka du­ge oš­tri­ce. Ali, zar je to mo­gu­će?

Mak­so­va smrt ni­ka­da ni­je ra­svi­jet­lje­na. Car je od­ne­dav­no u mi­ro­vi­ni, pro­dao je svoj čuveni an­tik­va­ri­jat. Ri­jet­ko obi­la­zi saj­mo­ve an­tik­vi­te­ta. Ne za­ni­ma­ju ga, po­ru­čio je svi­ma. Sa­da živi u mjes­tu na oba­li, u Gor­njoj Stra­ni. Ima ma­li apart­man i uglav­nom pro­vo­di da­ne še­ću­ći sa su­pru­gom uz oba­lu, po­ne­kad raz­miš­lja­ju­ći o li­je­pim pred­me­ti­ma na ko­je je na­ila­zio. Pri­sje­ti se po­ne­kad i onog zvi­ždu­ka, ta­da zas­ta­ne, zak­lo­pi oči i pre­kri­ži se. Ne­dav­no ga je pozvao Pjer da po­sje­ti nje­gov no­vi an­tik­va­ri­jat u Gor­njoj Stra­ni. Car se ovaj put ra­do oda­zvao prem­da ne vje­ru­ju­ći da Pjer po­sje­du­je išta vri­jed­no. Pjer se tru­dio za­di­vi­ti sta­rog lis­ca, no znao je da to ni­je la­ko.

– Što vam je ovo, iz­nad sto­la? – Mis­li­te li na ovaj štap?! Evo, izvo­li­te po­gle­da­ti.

Car je pom­no raz­gle­dao do­bro oču­va­no dr­vo, me­tal­ni okov dr­ške, pr­sten. Po­ku­šao je okre­nu­ti pr­sten ne­ko­li­ko pu­ta, li­je­vo, des­no, pr­sten je bio po­sve ne­po­mi­čan.

Vra­ti štap Pje­ru go­vo­re­ći. – Li­jep pri­mje­rak.

Pjer ga je zbu­nje­no pro­ma­trao. – Ne­dav­no sam ga na­ba­vio, po­nu­dio mi ga je ne­ki skit­ni­ca, rek­lo bi se. I me­ni se od­mah uči­nio li­jep.

Idu­ćih da­na Car ni­je mo­gao u šet­nju, do­sad­na ki­ša, za­hla­đe­nje, mo­rao je, bi­je­san, pre­lis­ta­va­ti no­vi­ne i knji­ge. Je­dva je čuo zvi­žduk. Uto­nuo je stre­lo­vi­to u mrač­nu, cr­pu ru­pu bez kra­ja.

Po­li­ci­ja je bi­la zbu­nje­na. Du­go, oš­tro sje­či­vo iz­a­zva­lo je Ca­re­vu smrt, oruž­ja nig­dje. Pjer se ču­dio vi­jes­ti­ma o smr­ti umi­rov­lje­nog an­tik­va­ra Cara, okre­ću­ći du­gi štap u ru­ka­ma, po­ku­ša­va­ju­ći okre­nu­ti pr­sten.

Mi­ros­lav Pe­li­kan od sre­di­ne se­dam­de­se­tih dje­lu­je kao slo­bod­ni no­vi­nar u sek­to­ru kul­tu­re (li­kov­na umjet­nost i iz­da­vaš­tvo) i su­ra­đu­je s ni­zom dnev­nih lis­to­va i pe­ri­odi­ka.Objav­lju­je pro­zu i po­ezi­ju u dnev­nom ti­sku, spe­ci­ja­li­zi­ra­nim ča­so­pi­si­ma i na 3. pro­gra­mu Hr­vat­sko­ga ra­di­ja (niz autor­skih emi­si­ja u cik­lu­si­ma Po­ezi­ja na­glas i Hr­vat­ska pro­za).

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.