Na Thom­p­so­no­vu kon­cer­tu u Spli­tu bi­lo je vi­še ju­gos­la­vens­tva ne­go na Dan mla­dos­ti u Ku­mrov­cu

Večernji list - Hrvatska - Obzor - - Intervju - Go­ran Ge­ro­vac

Da je po­vi­jest pra­va uči­te­lji­ca ži­vo­ta, i to do­bro­na­mjer­na, u na­šoj ci­vi­li­za­ci­ji pos­to­jao bi ukup­no sa­mo je­dan rat. Već na nje­go­voj po­lo­vi­ci shva­ti­li bi­smo da je to naj­be­smis­le­ni­ji na­čin rje­ša­va­nja uglav­nom su­lu­dih spo­ro­va, ego­ma­ni­ja­kal­nih i usko šo­ven­skih, ko­ji ni­kad ni­su do­ni­je­li re­zon­sko rje­še­nje, ne­go po­vo­de i plat­for­me za no­va kla­nja. Ono ma­lig­no u na­ma kao vr­sti, što je za­klju­či­lo već na po­lo­vi­ci pr­vog ra­ta ikad “odr­ža­nog” jest da rat mo­že bi­ti ite­ka­ko is­pla­tiv i da će u na­ra­vi ko­ja du­bo­ko pol­tron­ski po­štu­je na­če­lo za­va­di pa vla­daj rat uvi­jek ima­ti po­seb­no mjes­to kao medij za os­tva­re­nje naj­sus­pek­t­ni­jih ci­lje­va. Ri­gid­no u čo­vje­ku odr­ža­lo je rat­ni kon­ti­nu­itet vje­ko­vi­tim i ne­ugas­lim i pos­li­je to­li­ko uza­lud­nih bor­bi, kr­vi i zlo­či­na mi se i da­lje ne­pre­kid­no na­la­zi­mo na pra­gu no­vog ra­ta, traj­ne obve­ze u is­pu­nja­va­nju ljud­skog smis­la pre­ma vi­šim ci­lje­vi­ma što pro­iz­la­ze iz naj­ni­žih stras­ti.

U he­rak­li­tov­skom po­ima­nju svi­je­ta, u mi­je­na­ma što se pro­te­žu len­tom vremena, kao da se na­mjer­no za­bo­rav­lja ri­gid­no u na­ma i kao da mu se ne­pre­kid­no po­di­la­zi, u tre­nu, oglu­šu­ju­ći se od odje­ka proš­los­ti ko­ji nas bes­po­go­vor­no uči da se u naj­ri­gid­ni­joj jez­gri sva­kog sus­ta­va kri­ju za­me­ci nje­go­va kra­ja. Ti­to­vu Ju­gos­la­vi­ju ni­je sru­ši­la us­ta­ška emi­gra­ci­ja. Da je bi­lo do nje, Ju­gos­la­vi­ja bi i da­lje tra­ja­la kao pot­pu­no ne­sav­la­div po­li­tič­ki kon­tekst za ko­je “lju­di u cr­nom” ni­su ima­li va­lja­no lo­gič­no objaš­nje­nje. Naj­da­lje če­mu su se mo­gli do­vi­nu­ti i što bi vje­ro­jat­no još i da­nas ra­di­li, ako iz zaštitari ži­vo­ti­nja ne bi pro­ka­za­li kao ma­lo­um­ne, jest is­pi­sa­ti na ne­duž­nim odoj­ci­ma TITO i sa­mo­nas­la­đi­va­ti se pri­zem­noš­ću svog usa­hlog du­ha. Uz to, po­lo­vi­ca njih bi­li su ud­ba­ši, a ona dru­ga po­lo­vi­ca stra­ho­va­la je da ih ona pr­va po­lo­vi­ca ne uho­di. Us­ta­še ni­ka­da ni­su zna­li tko je tko. A Ti­to­vu Ju­gos­la­vi­ju sru­ši­li su naj­ri­gid­ni­ji di­je­lo­vi ko­mu­nis­tič­kog sus­ta­va, ud­ba­ši i ofi­ci­ri, ka­dro­vi po­tro­še­ni u unu­tar­par­tij­skim obra­ču­ni­ma, uz bla­gos­lov vanj­skih oba­vje­štaj­nih efek­ti­va. Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić ni­je do­šao iz rav­no­gor­skog po­kre­ta, ne­go se rod­bin­sko-bolj­še­vič­kim ste­pe­ni­ca­ma us­pi­njao u jed­no­par­tij­skoj pi­ra­mi­di. Is­to ta­ko us­ta­ški po­kret u ve­li­koj je mje­ri oprav­da­nje za svoj ge­no­cid­ni pro­gram pro­na­šao u naj­ri­gid­ni­jem ve­li­ko­sr­p­skom ma­ni­fes­tlu­ku, u toj pi­je­mont­skoj op­se­siv­nos­ti sr­p­ske po­li­tič­ke mis­li kao na­gra­di za ne­što što i ni­je bi­lo uči­nje­no. Ta­ko­đer je u naj­cr­njoj toč­ki us­taš­lu­ka za­met­nu­ta ide­ja Ti­to­ve Ju­gos­la­vi­je, jer sva­ki oblik sa­mos­tal­ne hr­vat­ske dr­ža­ve na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta ni­je one­mo­gu­ći­la Ti­to­va vanj­sko­po­li­tič­ka po­zi­ci­ja, ne­go su us­ta­ška zlo­dje­la to­li­ko op­te­re­ti­la hr­vat­sku dr­ža­vo­tvor­nu mi­sao da se još i da­nas ni­smo od nje us­pje­li re­afir­mi­ra­ti. I on­da kad vi­di­mo da nas se po­seb­no in­ten­ziv­no po­s­ljed­njih ne­ko­li­ko go­di­na po­ku­ša­va uvje­ri­ti da je je­di­ni gri­jeh us­taš­tva to što ni­je odra­dio po­sao do kra­ja, pos­tav­lja se lo­gič­no pi­ta­nje ko­ji se to po­li­tič­ko uni

tar­ni pre­vrat upra­vo obli­ku­je u fi­zi­ono­mi­ju bu­duć­nos­ti u sr­cu naj­ri­gid­ni­jeg i naj­pri­mi­tiv­ni­jeg hr­vat­stva. Kao što je u jez­gri ri­gid­nog kr­š­ćans­tva od­nje­go­va­na re­ne­san­sa pa po­tom i re­for­ma­ci­ja, kao što je dog­mat­ski pos­tav­lje­na tvrd­nja o ana­kro­niz­mu na­ci­onal­nih dr­ža­va u uje­di­nje­noj Eu­ro­pi po­če­la re­vi­ta­li­zi­ra­ti na­ci­onal­nu dr­ža­vu kao od­go­vor na sva­ko pa i naj­ma­nje „tro­ki­ra­nje“Eu­ro­pe bez gra­ni­ca, kao što je na­kon pr­vog pig­men­ti­ra­ni­jeg ame­rič­kog pred­sjed­ni­ka jed­nos­tav­no mo­rao do­ći trump, ne kao oso­ba, ne­go kao sim­bol, ta­ko je i da­nas, ma ko­li­ko se to ne­ko­me čud­nim mo­glo či­ni­ti, vi­še Ju­gos­la­vi­je bi­lo na Thom­p­so­no­vu kon­cer­tu u Spli­tu ne­go na onoj kra­bulj­noj pros­la­vi Da­na mla­dos­ti u Ku­mrov­cu. Ne­s­hvat­lji­va je ta upor­nost ko­jom se hr­vat­stvo gu­ra u naj­ri­gid­ni­ji ci­vi­li­za­cij­ski ka­lup i ka­ko mu se ola­ko i ne­in­te­li­gent­no odu­zi­ma di­ja­lo­ški po­ten­ci­jal. Ne­s­hvat­lji­vo je i pot­pu­no ne­jas­no kome još uvi­jek, unu­tar Hr­vat­ske, mo­ra­mo po­ka­zi­va­ti hr­vat­stvo kao ša­ku, s ki­me od­mje­ra­va­mo sna­ge, a bu­duć­nost li­mi­ti­ra­mo tra­ja­njem skan­da­loz­no ru­še­će eufo­rič­nos­ti. Ne­s­hvat­lji­vo je, na­rav­no, ipak naj­vi­še to što hr­vat­ska po­li­tič­ka no­men­k­la­tu­ra ne po­ka­zu­je ni zr­no ide­je, ni de­set de­ka hra­bros­ti da na­pra­vi is­ko­rak iz­van tog kal­nog ka­lu­pa i da stra­te­ški po­li­tič­ku mi­sao ove na­ci­je de­ga­ži­ra u 21. sto­lje­će. Skup­lja­či jef­ti­nih po­li­tič­kih po­ena mo­gu pro­izvo­di­ti is­klju­či­vo jef­ti­ne po­li­ti­ke, ko­je nas na kra­ju

Pred­sjed­ni­ca Re­pu­bli­ke zas­lu­žu­je dvi­je pla­će; jer jed­nu po­li­ti­ku vo­di u Hr­vat­skoj, a po­sve dru­gu za ino­zem­s­tvo

sve za­jed­no pre­sku­po ko­šta­ju. Za­to tre­ba bi­ti zabrinut za to kak­va je na­ša stra­te­ška bu­duć­nost i to ne za­to što se o njoj ne raz­miš­lja, ne­go zbog to­ga što se o njoj raz­miš­lja ba­nal­no i si­ro­vo. Mo­žda to mno­gi­ma još ni­je jas­no, ali rat je za­vr­šen pri­je 24 go­di­ne, a mi i da­lje ko­pa­mo i pro­dub­lju­je­mo na­ci­onal­ne ro­vo­ve, mi smo još u bud­ni­ca­ma, mi još iz ina­ta mla­ti­mo bar­ja­ci­ma i ku­ka­mo nad ne­iz­lje­či­vim ra­na­ma po­vi­jes­ti. A na ob­zo­ru se i ne na­zi­re oso­ba ko­ja bi od na­ci­onal­ne po­li­ti­ke na­pra­vi­la stra­te­šku sin­te­zu pa ri­gid­nos­ti rek­la dos­ta, a pa­met uve­la na ve­li­ka vra­ta. Ne, mi ra­di­je ima­mo pred­sjed­ni­cu sa sin­dro­mom dr. Jekyll & Mr. Hyde, za što bi mo­ra­la do­bi­va­ti i dvi­je pla­će bu­du­ći da jed­no ra­di za vanj­sku, a sa­svim dru­go za unu­tar­nju po­li­tič­ku upo­tre­bu. Ima­mo li­de­ra na­vod­ne opo­zi­ci­je ko­ji je to­li­ko ne­upu­će­no ni­sko da mu je i po­raz na euro­iz­bo­ri­ma ra­van po­bje­di s ob­zi­rom na to da nje­ga i stran­ku mu pre­ne­ra­zi jer su ne­što uopće do­bi­li. Ima­mo in­te­lek­tu­al­nu ka­ma­ri­lu ko­ja se svoj­ski upi­re svi­dje­ti naj­ja­čoj ša­ci u vlas­ti i ima­mo na­rod za­glav­ljen u po­li­tič­ko-po­vi­jes­nom kruž­nom to­ku iz ko­jeg su sa­mo dva iz­la­za: na Thom­p­so­nov kon­cert ili u ino­zem­s­tvo.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.