Ne­rje­ša­va­nje pi­ta­nja Ko­so­va opas­no je i za sve zem­lje oko Sr­bi­je

Po­gub­no je što se na­ci­ona­lis­tič­kim otro­vom in­fi­ci­ra­ju no­ve ge­ne­ra­ci­je, a na­ci­ona­li­zam se i da­lje nje­gu­je u Cr­k­vi, obra­zov­nim ins­ti­tu­ci­ja­ma, na­vi­jač­kim sku­pi­na­ma, u obi­te­lji­ma, me­đu naj­u­če­ni­ji­ma i naj­o­bra­zo­va­ni­ji­ma, me­đu eli­tom

Večernji list - Hrvatska - Obzor - - Intervju - Raz­go­va­ra­la Re­na­ta Ra­šo­vić re­na­ta.ra­so­[email protected]­cer­nji.net

Zbog svo­jih pro­europ­skih sta­vo­va, snaž­nog od­ma­ka od ve­li­ko­sr­p­ske po­li­ti­ke 90-ih, za­go­va­ra­nja kul­tu­re di­ja­lo­ga i mi­ra na Bal­ka­nu te kri­ti­ke upu­će­ne ak­tu­al­noj sr­p­skoj vlas­ti, Če­do­mir Jo­va­no­vić, li­der Li­be­ral­no-de­mo­krat­ske par­ti­je (LDP), čes­to je na me­ti ra­di­ka­la, ali i pris­ta­ša ta­moš­nje ma­ins­tre­am po­li­ti­ke. Zbog svo­jih prin­ci­pi­jel­nih pro­miš­lja­nja otr­pio je udar­ce na uli­ci, pri­jet­nje smr­ću i 24-sat­nu po­li­cij­sku za­šti­tu, ali od njih ni­je od­stu­pio ni na­kon muč­ke lik­vi­da­ci­je bli­skog su­rad­ni­ka i pri­ja­te­lja, neg­daš­njeg pre­mi­je­ra Zo­ra­na Đin­đi­ća. Za Ve­čer­nji list go­vo­ri o europ­skim per­s­pek­ti­va­ma Sr­bi­je, bit­ki na Ko­so­vu, pro­tes­ti­ma na be­ograd­skim uli­ca­ma, pred­sjed­ni­ku Vu­či­ću i hr­vat­sko- sr­p­skim od­no­si­ma.

Ka­ko ste pri­mi­li vi­jest iz Bruxel­le­sa da će pro­ši­re­nje Europ­ske uni­je na za­pad­ni Bal­kan još pri­če­ka­ti?

Kao još jed­no ra­zo­ča­ra­nje. Ne u Eu­ro­pu ili europ­ske bi­ro­kra­te, ne­go u ci­je­li kon­tekst ko­ji je ovu re­gi­ju u bi­ti ba­cio na mar­gi­nu in­te­re­sa mo­der­nog svi­je­ta. Tri de­set­lje­ća lu­di­la ko­je smo pre­ži­vje­li da­nas do­la­ze na na­pla­tu, ali ovaj put sve mo­že bi­ti još fa­tal­ni­je jer da­nas je i Eu­ro­pa na ras­križ­ju i ne zna što za­pra­vo ho­će.

S ob­zi­rom na ne­dav­nu ocje­nu Europ­ske ko­mi­si­je da Sr­bi­ja ni­je is­pu­ni­la po­treb­ne uvje­te i uvje­ri­la dr­ža­ve čla­ni­ce da mo­že ići na­pri­jed u pris­tup­nim pre­go­vo­ri­ma, mis­li­te li da je člans­tvo u Eu­rop­skoj uni­ji is­kre­na am­bi­ci­ja ak­tu­al­ne sr­bi­jan­ske vlas­ti? Pos­to­ji li uopće pro­europ­ski kon­sen­zus?

Kod sa­daš­nje vlas­ti pri­mje­ću­jem ono što sam pri­mje­ći­vao i kod pret­hod­ne – pu­no pri­če o europ­skim vri­jed­nos­ti­ma, ali, pa­ra­lel­no s tim, dos­ta pro­pu­šte­nih šan­si da ubr­za­mo eu­rop­ski put i da on bu­de ne­za­us­tav­ljiv. Pu­no nas­li­je­đe­nih pro­ble­ma, pu­no gre­ša­ka ko­je su na­prav­lje­ne u me­đu­vre­me­nu sa­mo su us­po­ri­le Sr­bi­ju i de­zo­ri­jen­ti­ra­le druš­tvo. Europ­ske ins­ti­tu­ci­je, s dru­ge stra­ne, kao da nas ma­lo ra­zu­mi­ju i po­la­ko po­ka­zu­ju da baš ne­ma­ju strp­lje­nja za ono što se na­ma do­ga­đa, a to stva­ra još ve­ću za­bri­nu­tost kod lju­di i ja­ča euro­skep­ti­ci­zam. Ne­ma kon­sen­zu­sa i ne znam što bi on u Sr­bi­ji da­nas po­dra­zu­mi­je­vao. Pos­li­je ra­to­va, sank­ci­ja, na­glog si­ro­ma­še­nja, us­po­na na­ci­ona­liz­ma i ek­s­tre­miz­ma na­la­zi­mo se u mr­tvom ku­tu u ko­jem odre­đe­nim struk­tu­ra­ma sva­šta mo­že pas­ti na pa­met. Is­kre­no, vr­lo sam zabrinut.

Kome je u in­te­re­su da se pi­ta­nja po­put ne­za­vis­nos­ti pra­vo­su­đa, bor­be pro­tiv ko­rup­ci­je ili slo­bo­de me­di­ja, ali i rje­ša­va­nje slu­ča­je­va rat­nih zlo­či­na i or­ga­ni­zi­ra­nog kri­mi­na­la u Sr­bi­ji ne po­mi­ču s mr­tve toč­ke?

Ne bih se slo­žio da se stva­ri ne po­mi­ču s mr­tve toč­ke. Po­ma­ka sva­ka­ko ima, sa­mo je sa­da pi­ta­nje ko­li­ka je na­ša sna­ga da se sa svim tim pi­ta­nji­ma iz­bo­ri­mo i ko­li­ko nas Eu­ro­pa shva­ća. Ov­dje se ne ra­di o kla­sič­nim ti­po­vi­ma kri­mi­na­la i ko­rup­ci­je, kao što sva­ki naš pro­blem ni­je kao onaj s ko­jim su se europ­ske ins­ti­tu­ci­je su­sre­ta­le, re­ci­mo, u is­toč­no­europ­skim zem­lja­ma. Mi ov­dje go­vo­ri­mo o gra­đan­skom ra­tu, pak­lu i lu­di­lu, ti­su­ća­ma mr­tvih i sto­ti­na­ma ti­su­ća ko­ji su traj­no pro­mi­je­ni­li svo­ja mjes­ta u ko­ji­ma ži­ve. U tak­vim druš­tvi­ma stvo­ren je po­se­ban sis­tem ko­ji te­ško mo­že ra­zu­mje­ti net­ko tko ko­ra­ča hod­ni­ci­ma Bruxel­le­sa. To je ono što me­ne pla­ši i za­to stal­no go­vo­rim o mi­ru kao poj­mu o ko­jem se ne go­vo­ri i ne pro­miš­lja mno­go. Sa­mo svi­jest o ono­me što smo pre­ži­vje­li u bli­skoj proš­los­ti još ču­va taj mir, ina­če bi­smo mi opet po sta­rom, mo­žda čak i u go­rem obli­ku.

Mis­li­te li da pro­test “1 od 5 mi­li­ju­na” ima per­s­pek­ti­vu i mo­že li se Sr­bi­ja mi­je­nja­ti na uli­ca­ma?

Od pr­vog da­na tih pro­tes­ta jas­no po­ru­ču­jem da je Sr­bi­ja to­li­ko “iz­mr­cva­re­na” su­ko­bi­ma sa svi­ma oko nas da je kao fi­na­le os­ta­lo sa­mo da jed­ni dru­ge poč­ne­mo gris­ti. Imam po­što­va­nje za sva­ko­ga tko je na­kon tri de­set­lje­ća raz­nih eks­pe­ri­me­na­ta ne­za­do­vo­ljan onim što vi­di oko se­be, ali ne­mam se­kun­du ra­zu­mi­je­va­nja za neo­d­go­vor­ne po­li­ti­ča­re ko­ji zlo­upo­treb­lja­va­ju po­zi­ci­ju tih lju­di i nji­ma ma­ni­pu­li­ra­ju. Ako po­gle­da­te do­me­te tih pro­tes­ta, oni su vr­lo “mr­ša­vi”. Za­što? Za­to što ne mo­žeš ima­ti po­li­tič­ke pro­tes­te, a bje­ža­ti od po­li­ti­ke. Ov­dje

se pri­je ra­di o odre­đe­nim so­ci­olo­škim fe­no­me­ni­ma, odre­đe­nim tren­do­vi­ma ko­ji se mo­gu pri­mi­je­ti­ti. Ali ono što je vr­lo ka­rak­te­ris­tič­no i vid­lji­vo, to je od­sut­nost bi­lo ko­je ili či­je od­go­vor­nos­ti za ono što se iz­go­vo­ri ili uči­ni. Ni­sam dio te po­li­tič­ke gru­pa­ci­je, ne za­to što za me­ne ne­ma mjes­ta, ne­go ne znam što bih tra­žio u is­tom ko­lu s oni­ma za ko­je je Rat­ko Mla­dić he­roj, Pu­tin sim­bol de­mo­kra­ci­je, ljud­ska i ma­njin­ska pra­va ne­bit­na, s oni­ma ko­ji i ni­su baš za Eu­ro­pu ako se ne mo­ra, dok su sprem­ni, pa­ra­lel­no s tim, na sva­ki kom­pro­mis ko­ji bi ih pri­bli­žio vlas­ti. Za me­ne o ključ­nim stva­ri­ma ne­ma ni­kak­vih kom­pro­mi­sa, a oni, tak­vi kak­vi su, to ne shva­ća­ju, i ne mo­gu im po­mo­ći.

Sma­tra­te li da je Sr­bi­ji, 20 go­di­na na­kon bom­bar­di­ra­nja, mjes­to u NATO-u?

Da. Sr­bi­ji je mjes­to u NATO-u jer ne znam gdje bi Sr­bi­ja drug­dje mo­gla bi­ti. U sa­ve­zu s Ru­si­jom, Bje­lo­ru­si­jom i Ki­nom? Slu­šam one ko­ji me zbog mog sta­va vje­či­to obi­lje­ža­va­ju ži­gom iz­daj­ni­ka, ali još ni­sam čuo ko­ja je al­ter­na­ti­va ono­me što pred­la­žem? Bom­bar­di­ra­nje ko­je smo pre­ži­vje­li ni­je stvar ko­jom se da­nas smi­je ma­ni­pu­li­ra­ti, ni­ti ono smi­je utje­ca­ti na naš ra­ci­ona­lan od­nos pre­ma vlas­ti­toj bu­duć­nos­ti. Ni­sam emo­ti­van ka­da go­vo­rim o NATO-u. Jed­nos­tav­no, ne znam ka­ko i da budem jer go­vo­rim o po­tre­bi da se voj­no za­šti­ti­mo na os­no­va­ma ci­vi­li­zi­ra­nog svi­je­ta. Sve dr­ža­ve oko nas čla­ni­ce su NATO-a ili će to pos­ta­ti u me­đu­vre­me­nu, ta­ko da ne znam ko­ji bi naš od­go­vor bio na tu či­nje­ni­cu osim da sa su­sje­di­ma gra­di­mo od­nos ko­ji je odr­živ i ko­ji će ču­va­ti mir.

Sli­je­di li Sr­bi­ji ko­nač­na bit­ka za Ko­so­vo ili je ta bit­ka već iz­gub­lje­na?

Ne mo­že­mo dva pu­ta iz­gu­bi­ti is­tu stvar. Ko­so­vo je fi­na­le na­ših za­blu­da i bo­jim se da će to ko­nač­no bu­đe­nje iz ve­li­ko­sr­p­skog sna za mno­ge bi­ti bol­no, ali to je ci­je­na ko­ja se pla­ća ka­da ideš mi­mo ono­ga što je re­al­nost i nuž­nost. Ne­ma ko­nač­ne bit­ke, kao što ne­ma ni ne­kog ras­ple­ta ko­ji će uči­ni­ti da to Ko­so­vo vra­ti­mo, jer mi oda­je­mo do­jam kao zem­lja ko­ja ne zna što će sama sa so­bom, a ne da zna­mo što bi­smo s mi­li­jun i pol ili dva ko­sov­skih Al­ba­na­ca ko­ji se dva­de­set go­di­na ra­zvi­ja­ju kao ne­za­vis­na dr­ža­va. Oni se ne ra­zvi­ja­ju kao ne­za­vis­na dr­ža­va zbog me­ne ili mog miš­lje­nja, već je to sve bi­lan­ca po­ra­že­ne po­li­ti­ke ko­ja uto­či­šte još je­di­no vi­di u odu­gov­la­če­nju rje­ša­va­nja ko­sov­skog pro­ble­ma na­da­ju­ći se da će još ma­lo eks­pe­ri­men­ti­ra­ti sa sr­p­skim na­ci­ona­liz­mom ko­ji je na iz­di­sa­ju. Oni ko­ji su no­si­te­lji tak­ve po­li­ti­ke uči­nit će ap­so­lut­no sve da ne do­đe do do­go­vo­ra jer što će on­da ra­di­ti u svom ži­vo­tu ka­da je jas­no da je sve ono što su za­go­vo­ra­li bi­la ve­li­ka laž i ob­ma­na?

Ko­li­ko je bli­zu od­lu­ka služ­be­nog Be­ogra­da o priz­na­nju Ko­so­va i kak­ve bi po­s­lje­di­ce os­ta­vi­la na rej­ting pred­sjed­ni­ka Vu­či­ća, ali i na op­s­toj­nos­ti Re­pu­bli­ke Sr­bi­je?

Ne vi­dim da bi­lo tko od nas tra­ži priz­na­va­nje Ko­so­va u ovom tre­nut­ku, ni ono­ga tko je stvar­no spre­man na tak­vo što. Ov­dje se ra­di o ne­če­mu dru­gom, a to je ho­će­mo li ko­nač­no i se­bi i oni­ma oko nas do­pus­ti­ti da ži­ve i da se ra­zvi­ja­ju pod okri­ljem su­vre­me­nog svi­je­ta ili će­mo bi­ti oka­rak­te­ri­zi­ra­ni kao traj­no nes­ta­bil­no po­dru­čje ko­je će bi­ti pre­pu­šte­no sa­mo se­bi. A svi zna­mo na što smo sve sprem­ni ka­da smo pre­pu­šte­ni sa­mi se­bi i svo­jim fan­ta­zi­ja­ma. Je­dan sam od onih ko­ji ne sa­pli­ću Vu­či­ća na te­mi Ko­so­va. Svjes­no sam iz­a­brao put ko­ji će ne­ki ocijeniti na ovaj ili onaj na­čin, ali svjes­tan sam da ni­ka­da ne mo­gu bi­ti taj ko­ji će na tak­voj te­mi tra­ži­ti sre­ću za se­be ili stran­ku ko­ju pred­stav­ljam. Vu­čić je, na ža­lost, sam u rje­ša­va­ju ko­sov­ske kri­ze i ne mo­že mu nit­ko po­mo­ći jer rje­ša­va­nje tog pi­ta­nja ni­je sa­mo čin hra­bros­ti ili po­li­tič­kog prag­ma­tiz­ma. Ni­je čak ni pi­ta­nje os­ta­je li se pos­li­je to­ga na vlas­ti ili ne. Ov­dje su u igri mno­go ve­će stva­ri i sma­tram da je Vu­čić svjes­tan to­ga pa ma­kar to i ne po­ka­zi­vao baš otvo­re­no.

Što se kri­je iza ne­dav­nih Vu­či­će­vih ma­ne­va­ra sa sla­njem voj­ske na gra­ni­cu s Ko­so­vom?

Mis­lim da sva­ki dan ne­rje­ša­va­nja ago­ni­je s Ko­so­vom po­ve­ća­va opas­nost da u jed­nom tre­nut­ku do­đe do no­vih su­ko­ba ko­ji su si­gu­ran put u pa­kao i stra­da­nja. Zbog to­ga gri­je­še oni ko­ji mis­le da je al­ter­na­ti­va do­go­vo­ru za­mrz­nu­ti kon­flikt. Ne, al­ter­na­ti­va do­go­vo­ru je od­mrz­nu­ti su­kob. Taj od­mrz­nu­ti su­kob ni­je on­da sa­mo naš pro­blem, već je to po­ten­ci­jal­ni re­gi­onal­ni su­kob iz ko­jeg nit­ko ne­će iz­a­ći po­šte­đen i neo­šte­ćen. Za­to je važ­no da po­dr­šku rje­ša­va­nju pi­ta­nja Ko­so­va da­ju i os­ta­le zem­lje oko nas s ob­zi­rom na to da je to ne­ka vr­sta jam­s­tva da će se do­go­vor po­što­va­ti i da će on tra­ja­ti.

Ko­li­ko je re­alan sce­na­rij o uje­di­nje­nju Ko­so­va i Al­ba­ni­je te kak­ve bi po­s­lje­di­ce taj sce­na­rij imao na ge­opo­li­tič­ki po­lo­žaj Sr­bi­je?

Ni­sam si­gu­ran da pos­to­ji oz­bilj­na na­mje­ra ni na Ko­so­vu ni u Al­ba­ni­ji za tak­vo što, a tek sum­njam da net­ko u svi­je­tu pri­da­je oz­bilj­no zna­če­nje ne­če­mu tak­vom. Ko­so­vo ima svo­je pro­ble­me ko­ji su dos­ta slič­ni onim pro­ble­mi­ma ko­je ima­mo i mi. Si­ro­maš­tvo, kri­mi­nal, ko­rup­ci­ja, od­la­zak mla­dih iz zem­lje, nes­ta­bil­ne unu­tar­nje po­li­tič­ke pri­li­ke, sve češ­će ne­ra­zu­mi­je­va­nje svi­je­ta. Nit­ko da­nas o to­me ne raz­miš­lja, ali je to do­bar spin ka­da tre­ba rje­ša­va­ti ne­ke unu­tar­nje pro­ble­me pa on­da druš­tvu ser­vi­raš tak­vu pri­ču o ko­joj ono on­da de­ba­ti­ra ne zna­ju­ći što je uje­di­nje­nje Al­ba­ni­je i Ko­so­va i ka­mo ono vo­di. Me­đu­tim, tak­vo druš­tvo ne mo­že ima­ti mi­ra, osim ako ni­je u part­ner­stvu sa svo­jim su­sje­di­ma. Za­to je taj do­go­vor iz­me­đu Be­ogra­da i Pri­šti­ne to­li­ko va­žan. Do­go­vor je naj­ma­nje bi­tan zbog ne­kog Thaçi­ja i Vu­či­ća, is­kre­no baš me bri­ga za nji­hov od­nos. Važ­no je da se dva druš­tva po­mi­re, tek on­da se mo­že re­ći da je ne­što uči­nje­no.

Jes­te li za­bri­nu­ti za po­lo­žaj Sr­ba u Hr­vat­skoj, u svje­tlu ne­dav­nog na­pa­da ne­ko­li­ci­ne pri­pad­ni­ka Tor­ci­de na se­zon­ske rad­ni­ke iz re­do­va sr­p­ske na­ci­onal­ne ma­nji­ne na Bra­ču?

Tu­žan sam sva­ki put kad pro­či­tam ne­što tak­vo i znam da je­dan is­pad gru­pe neo­d­go­vor­nih po­je­di­na­ca mo­že u tre­nut­ku sru­ši­ti po­vje­re­nje ko­je se gra­di ja­ko du­go. Ni ov­dje ne­mam ra­zu­mi­je­va­nja za tak­ve ku­ka­vi­ce i hu­li­ga­ne ko­ji na­la­ze za­do­volj­stvo u ne­či­joj pat­nji. Vje­ru­jem da dr­ža­va ima sna­ge su­oči­ti se s tak­vim po­ja­va­ma i da je to­le­ran­ci­ja za tak­vo što na nul­toj toč­ki. Dos­ta je uči­nje­no na pla­nu za­šti­te sr­p­ske ma­nji­ne u Hr­vat­skoj, i to je ne­po­bit­na či­nje­ni­ca, ali sva­ki nas in­ci­dent vra­ća u to sta­nje ka­da raz­miš­lja­mo je­smo li kao druš­tva baš sve uči­ni­li da se ma­njin­ske gru­pe da­nas osje­ća­ju ma­kar ma­lo si­gur­ni­je ne­go dan pri­je. To je kon­ti­nu­ira­ni rad, i ne smi­je bi­ti da­na da se ne­što ne uči­ni i ne una­pri­je­di.

Na ko­ji je na­čin ovaj sra­mot­ni in­ci­dent odjek­nuo u sr­p­skoj jav­nos­ti i ima li, zbog tog slu­ča­ja, naz­na­ka sma­nje­nog pri­lje­va sr­p­skih tu­ris­ta na Ja­dran ovo­ga lje­ta?

Iz­a­zvao je dos­ta ko­men­ta­ra, što je i pri­rod­no i to se ne mo­že iz­bje­ći. Ali ne­mam ni­kak­vo ra­zu­mi­je­va­nje za one ko­ji u to­me tra­že pri­li­ku da se su­tra za tak­ve stva­ri opet osve­te ne­kom ne­duž­nom ko­ji ne mis­li, ne iz­gle­da ili ne­će ra­di­ti ono što ra­di ve­ći­na ko­ja us­pos­tav­lja pra­vi­la.

Poz­na­ti ste za­go­vor­nik mi­ra na na­šim pros­to­ri­ma. Je­su li još uvi­jek vr­lo ži­vi na­ci­ona­liz­mi naj­s­naž­ni­ja ugro­za to­me mi­ru?

Pro­blem s na­ci­ona­liz­mom je ne sa­mo u to­me što je živ ne­go što je i ži­lav te se jav­lja u no­vi­ma obli­ci­ma i op­s­ta­je kroz raz­li­či­te pri­li­ke i vre­men­ske ok­vi­re. On svo­jim otro­vom in­fi­ci­ra no­ve ge­ne­ra­ci­je ko­je uče mr­zi­ti one ko­je ni­ka­da ni­su ni vi­dje­li, ni­ti su bi­li na pros­to­ru pre­ma ko­jem ima­ju ot­klon i pre­dra­su­de. Na­ci­ona­li­zam je po­gu­ban, ne da ni­ko­me mi­ra. Na­la­zi se u Cr­k­vi, obra­zov­nim ins­ti­tu­ci­ja­ma, me­đu na­vi­jač­kim sku­pi­na­ma, sport­skim udru­že­nji­ma, u na­šim obi­te­lji­ma, me­đu naj­u­če­ni­ji­ma i naj­o­bra­zo­va­ni­ji­ma, me­đu eli­tom. Me­đu­tim, kad sve to raz­gr­ne­te i ogo­li­te, vi­di­te da su lju­di želj­ni sa­mo ma­lo ži­vo­ta i mi­ra za svo­je naj­bli­že i se­be i da im je mu­ka od raz­nih mi­to­va i lu­di­la. To mi bu­di ba­rem ma­lu na­du za bu­duć­nost.

Vi­di­te li tre­nu­tak u ko­jem sve ne­koć za­ra­će­ne stra­ne osu­đu­ju rat­ni zlo­čin ma tko ga po­či­nio, kao i po­što­va­nje pre­ma žr­tva­ma neo­vis­no o na­ci­onal­nos­ti, kao za­log mir­ni­je bu­duć­nos­ti bez no­vih ra­to­va?

Ni­je pi­ta­nje vi­dim li ja taj tre­nu­tak, ne­go ima­ju li oni ko­ji su naj­od­go­vor­ni­ji za ra­to­ve na pros­to­ru biv­še Ju­gos­la­vi­je sna­ge priz­na­ti svo­je po­vi­jes­ne za­blu­de ko­je su pre­vi­še ko­šta­le. Žao mi je kad vi­dim da se ha­aški osu­đe­ni­ci vra­ća­ju kao he­ro­ji, da im se obič­ni lju­di kla­nja­ju, ka­da im čast is­ka­zu­ju dr­žav­ni duž­nos­ni­ci. Ka­da se vra­te, pa još bu­du ugled­ni gra­đa­ni sa svim pri­vi­le­gi­ji­ma, kao da su u ra­tu bi­li zdrav­s­tve­no osob­lje. Sve su to po­s­lje­di­ce ne­dos­tat­ka hra­bros­ti i manj­ka in­for­mi­ra­nos­ti što se to za­pra­vo do­ga­đa­lo u Hr­vat­skoj, Bos­ni i Her­ce­go­vi­ni, kao i na Ko­so­vu. Tko je to ra­to­vao, za či­ji ra­čun, u či­jem in­te­re­su? Ta će pi­ta­nja uvi­jek leb­dje­ti oko nas i bi­ti dio na­ših ži­vo­ta.

Bi­li ste bli­ski su­rad­nik, pa i pri­ja­telj tra­gič­no stra­da­log Zo­ra­na Đin­đi­ća. Ka­ko bi da­nas iz­gle­da­la Đin­đi­će­va Sr­bi­ja?

Ni­sam od onih tu­ma­ča ko­ji ne­po­gre­ši­vo zna­ju što bi to Zo­ran Đin­đić ra­dio da je živ i kak­va bi mu raz­miš­lja­nja bi­la u kon­tek­s­tu sa­daš­njih do­ga­đa­ja i stvar­nos­ti. Nje­go­ve ide­je i vi­zi­je ni­su bi­le pri­hva­će­ne za nje­go­va ži­vo­ta iako je ubi­jen kad je bio pre­mi­jer. On je svo­jom po­ja­vom, obra­zo­va­njem, sta­vom, po­gle­di­ma na svi­jet sva­ke se­kun­de svje­do­čio o svo­joj po­li­ti­ci i ko­li­ko je stvar­no u njoj. Za me­ne, iza nje­ga os­ta­ju sje­ća­nja ko­ja su du­bo­ko osob­na i ni­ka­da ni­sam vo­lio bi­ti je­dan od onih ko­ji bi nam objas­ni­li ka­ko bi to baš Zo­ran uči­nio i obič­no on slu­ži tak­vi­ma da se, kad ne zna­ju što da uči­ne ili ka­žu, po­zo­vu na nje­ga. Sr­bi­ja će mo­žda ne­ka­da ra­zu­mje­ti ono što je on go­vo­rio, a mis­lim da je lju­di­ma već dan pos­li­je bi­lo jas­no ko­ga su iz­gu­bi­li. Do­kaz to­me je nje­gov po­kop ko­ji je bi­la naj­bo­lji od­go­vor oni­ma ko­ji su pri­pre­mi­li i pro­ve­li nje­go­vo uboj­stvo.

Žao mi je kad vi­dim da se ha­aški

osu­đe­ni­ci vra­ća­ju u zem­lju kao he­ro­ji, da im se obič­ni lju­di kla­nja­ju, da im čast is­ka­zu­ju dr­žav­ni duž­nos­ni­ci, kao da su u ra­tu bi­li zdrav­s­tve­no osob­lje

Ko­so­vo je fi­na­le na­ših za­blu­da i bo­jim

se da će to ko­nač­no bu­đe­nje iz ve­li­ko­sr­p­skog sna za mno­ge bi­ti bol­no, ali to je ci­je­na ko­ja se pla­ća ka­da ideš mi­mo ono­ga što je re­al­nost

Na me­ti ra­di­ka­la Zbog svo­jih sta­vo­va Jo­va­no­vić je otr­pio udar­ce na uli­ci, pri­jet­nje smr­ću, 24-sat­nu po­li­cij­sku za­šti­tu

Pro­s­vjed sr­bi­jan­skih na­ci­ona­lis­ta zbog fes­ti­va­la kul­tu­re ko­sov­skih Al­ba­na­ca u Be­ogra­du u svib­nju ove go­di­ne

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.