U su­ko­bu iz­me­đu Iz­ra­ela i is­lam­skih ze­ma­lja Hr­vat­skoj ni­je mjes­to ni na jed­noj stra­ni

Večernji list - Hrvatska - Obzor - - Diplomatsk­i Kratki Spojevi - Pi­še Mirko Ga­lić

Od dvjes­to­ti­njak dr­ža­va na ku­gli ze­malj­skoj, na ne­koj za­miš­lje­noj rang-lis­ti važ­nos­ti, za Hr­vat­sku ni­je naj­važ­ni­ji ni SAD, iako je naj­moć­ni­ja svjet­ska si­la, ni Ki­na, s go­le­mim gos­po­dar­skim po­ten­ci­ja­li­ma, ni Ru­si­ja, sa svo­jim ge­opo­li­tič­kim pre­ten­zi­ja­ma. Naj­važ­ni­ja “dr­ža­va” ni­je ni u EU. Uz­mu li se u ob­zir sve okol­nos­ti ko­je jed­na dr­ža­va mo­ra uzi­ma­ti u ob­zir kad bira svo­je vanj­ske pri­ori­te­te, za Hr­vat­sku je naj­važ­ni­ja dr­ža­va BiH

Hr­vat­skoj pred­sjed­ni­ci mo­glo bi se, kao i pjes­ni­ku, do­go­di­ti da je ubi­je pre­ja­ka ri­ječ: sve je br­ža na oki­da­ču pa joj se vlas­ti­te ri­je­či, iz­vor­no ili u obra­di, vra­ća­ju kao bu­me­rang i pos­ta­ju sve te­ži pro­blem na po­čet­ku iz­bor­ne kam­pa­nje. Za­bo­rav­lja li Ko­lin­da Gra­bar-Ki­ta­ro­vić da u sva­kom po­čet­ku sto­ji ri­ječ? Je li i ona upa­la u klop­ku ko­ju po­li­ti­ča­ri sa­mi se­bi stva­ra­ju kad „in­fla­ci­jom jav­nih nas­tu­pa ru­še kre­di­bi­li­tet pri­po­vje­da­ča“, ka­ko je tu bolj­ku per­ma­nent­nog pri­po­vi­je­da­nja kod mo­der­nih vla­da­ra di­jag­nos­ti­ci­rao Chris­ti­an Sal­mon. Po­li­ti­ka se, ka­že taj te­ore­ti­čar, pre­tva­ra u spek­takl, vla­da­nje u „te­le­pri­sut­nost“a ko­mu­ni­ka­ci­ja u „stra­te­gi­ju na­ra­tiv­ne pri­sut­nos­ti“. Hr­vat­ska je sa­mo pe­ri­fe­ri­ja u ne­ka­daš­njem „ glo­bal­nom se­lu“ko­je se sve si­gur­ni­je pre­tva­ra u „glo­bal­ni dje­čji vr­tić“, a chur­c­hil­lov­ska de­mo­kra­ci­ja funk­ci­oni­ra kao per­ma­nent­ni re­ality-show. Iz­gle­da po­ne­kad, ili čak sve vi­še, da svi­jet ide po ru­bu (be)smis­la. Da­naš­njoj ge­ne­ra­ci­ji po­li­ti­ča­ra do­ga­đa se fe­no­men ko­ji je ma­nje po­ga­đao „te­ška­še“me­đu po­li­ti­ča­ri­ma s kra­ja proš­lo­ga sto­lje­ća, Clin­to­na i Bla­ira, i sa­mo­ga Ber­lus­co­ni­ja – da se to­li­ko udva­ra­ju jav­nos­ti da po­či­nju lju­bi­ti sli­ku svo­ju vi­še ne­go ti­su­ću ri­je­či. Use­lje­njem u Bi­je­lu ku­ću Do­nald Trump je sa­mo ubr­zao pro­ces ras­ta­ka­nja tra­di­ci­onal­ne po­li­ti­ke da se ni u Hr­vat­skoj ne mo­že zna­ti ko­ga će kra­jem go­di­ne na­gra­di­ti bi­ra­či: eta­bli­ra­no ime ili po­čet­ni­ka?

Koc­kar­ski par

Mo­gu­će je da je Ko­lin­da Gra­bar-Ki­ta­ro­vić zbog to­ga ner­voz­na; pri­je pet go­di­na mo­gla je do­bi­ti, sad mo­že iz­gu­bi­ti. Mo­gu­će je da je men­tal­no već u kam­pa­nji, i da joj je sve te­že us­kla­đi­va­ti ka­ri­jer­ne am­bi­ci­je s dr­žav­nič­kim obve­za­ma. Njoj će bi­ti naj­te­že ako ne po­bi­je­di, iako je svo­je pris­ta­še po­ku­ša­la uvje­ri­ti u ono u što sama ne vje­ru­je – da će se u slu­ča­ju ne­us­pje­ha u Hr­vat­sku vra­ti­ti kad ode u mi­ro­vi­nu. Ko­li­ko je pro­miš­lje­no ob­ma­nji­va­ti osi­ro­ma­še­ne bi­ra­če, sama će se uvje­ri­ti. Po­vi­jest nje­zi­nih ba­nal­nih nes­po­ra­zu­ma ola­ko da­nim iz­ja­va­ma da­ti­ra znat­no pri­je obi­la­ska Kris­to­va gro­ba i po­sje­ta ta­moš­njoj dr­ža­vi, da bi se ek­s­ce­si – stvar­ni ili mon­ti­ra­ni, pi­ta­nje je još uvi­jek – s to­ga pu­ta mo­gli pri­pi­sa­ti iz­bor­no­me ka­len­da­ru. Ima u to­me ope­to­va­nom ne­re­du ne­što što je ja­če od po­li­ti­ke i ja­če od nje sa­me; vje­ro­jat­no ne­ki škor­pi­on­ski sin­drom ko­jim mo­že ubos­ti sva­ku „ža­bu“na po­la pu­ta. I se­be sa­mu, naj­pri­je. Os­ta­ne li na to­me po­lo­ža­ju još pet go­di­na, o če­mu ona snu­je a na­rod od­lu­ču­je, mo­rat će na svo­ja pu­to­va­nja po svi­je­tu ubu­du­će no­si­ti va­gu, da sva­ki put do­bro iz­mje­ri te­ži­nu svo­jih iz­ja­va ka­ko ne bi mo­ra­la ni­ko­mu nak­nad­no objaš­nja­va­ti što je htje­la re­ći. Mo­žda i jav­nog bi­ljež­ni­ka u prat­nji, da se toč­no ut­vr­di što je rek­la, da joj se kas­ni­je ne pri­pi­su­je i ono što ni­je rek­la, i što se bi­lje­ži uglav­nom na nje­zi­nu šte­tu, ali i na šte­tu dr­ža­ve ko­ju vo­di. Mo­že net­ko na­iv­no vje­ro­va­ti da je po­sri­je­di ne­ka kon­s­pi­ra­ci­ja ili bje­lo­s­vjet­ska kons­truk­ci­ja, da su se uro­ti­le ne­ke ne­vid­lji­ve si­le da pro­mi­je­ne ti­jek po­vi­jes­ti u Hr­vat­skoj. Bit će pri­je da se še­fi­ca dr­ža­ve pru­ži­la vi­še ne­go što joj us­tav­ni po­kri­vač omo­gu­ću­je, ili se za­igra­la s funk­ci­jom. Nje­zi­no je da pro­mi­če Mon­tesqu­ieovo ges­lo: vr­li­nu kao „vr­hov­ni prin­cip or­ga­ni­za­ci­je re­pu­bli­ke“.

Što je stvar­no rek­la u Iz­ra­elu na ra­čun BiH, i je li išta rek­la što je Kom­ši­ća i Dža­fe­ro­vi­ća tre­ba­lo iz­ves­ti na ba­ri­ka­de, va­lja­lo bi ras­pra­vi­ti iz­me­đu dvi­ju dr­ža­va. Ni­je na Hr­vat­skoj da se pos­tav­lja po­kro­vi­telj­ski pre­ma jed­noj su­ve­re­noj dr­ža­vi, ni na BiH da su­di Hr­vat­skoj za­to što je svo­je stra­te­ške ci­lje­ve os­tva­ri­la pri­je nje. Nit­ko BiH ne mo­že po­mo­ći vi­še od Hr­vat­ske, i nit­ko Hr­vat­skoj ne mo­že na­šte­ti­ti vi­še od BiH, ako bi se u Za­gre­bu i u Sa­ra­je­vu ina­ti­li je li go­ri boš­njač­ki „is­la­mi­zam“ili hr­vat­ski „fa­ši­zam“, tre­ba li gra­di­ti no­ve mos­to­ve ili ru­ši­ti one ko­ji još ni­su ni sa­gra­đe­ni, ili tko tre­ba bi­ra­ti hr­vat­ske pred­stav­ni­ke u ti­je­li­ma za­jed­nič­ke dr­ža­ve? Želj­ko Kom­šić da­je naj­ja­če do­ka­ze da su Hr­va­ti nje­gov iz­bor s pra­vom do­ži­vje­li kao udar na svo­ju rav­no­prav­nost; nje­go­vo je da šti­ti in­te­re­se BiH, pa i pro­tiv Hr­vat­ske, ako ih ona ugro­ža­va. S Pe­lje­škim mos­tom to ni­je slu­čaj: bi li u EU ba­ca­li mi­li­ju­ne u vo­du da ni­su pro­vje­ri­li da je sve re­gu­lar­no s nje­go­vom grad­njom? No, tre­ba li i tak­vo­ga Kom­ši­ća ig­no­ri­ra­ti još če­ti­ri go­di­ne, iako se on otu­đio i od Hr­va­ta i od Hr­vat­ske? Dra­gan Čo­vić je dru­ga kraj­nost, on je vi­še u Hr­vat­skoj ne­go u BiH. Vri­je­me neo­vis­ne hr­vat­ske po­li­ti­ke ne pos­to­ji od ru­še­nja Stje­pan Klju­ića i pov­la­če­nja Kre­ši­mi­ra Zu­ba­ka. Otva­ra li se iz­me­đu Kom­ši­ća i Čo­vi­ća pros­tor za for­mi­ra­nje i no­vih lič­nos­ti i no­ve po­li­ti­ke ko­ji BiH ne­će vo­di­ti iz Za­gre­ba, ali ni bez Za­gre­ba?

Šte­ta je što se još jed­nom na­šoj pred­sjed­ni­ci pri­pi­su­ju lo­še na­mje­re pre­ma BiH sa­mo na os­no­vi jed­nog no­vin­skog tek­s­ta (dok se druk­či­je ne ut­vr­di). Da je on­dje na če­lu dr­ža­ve druk­či­ja gar­ni­tu­ra, a ne koc­kar­ski par ko­ji se na ne­vi­đe­no kla­di pro­tiv Hr­vat­ske, pr­vo bi do­bro pro­vje­ri­li što je Ko­lin­da Gra­bar-Ki­ta­ro­vić stvar­no rek­la, da joj ne su­de na te­me­lju laž­nih po­da­ta­ka, a kad bi se uvje­ri­li da je to i rek­la, tra­ži­li bi na­či­na da iz­ra­ze oprav­da­no ne­za­do­volj­stvo a da ne do­ve­du u pi­ta­nje do­bre od­no­se dvi­ju dr­ža­va. Ta­ko ra­de zre­le dr­ža­ve. Jed­na iz­ja­va, čak i da je ta­ko gru­ba ka­ko su je pre­ni­je­li ne­ki me­di­ji, ne iz­a­zi­va rat me­đu pri­ja­te­lji­ma. Od dvjes­to­ti­njak dr­ža­va na ku­gli ze­malj­skoj, u ne­koj za­miš­lje­noj ili iz­miš­lje­noj rang-lis­ti važ­nos­ti, za Hr­vat­sku ni­je naj­važ­ni­ji ni SAD, sa svim stra­te­škim pred­nos­ti­ma ko­je pru­ža naj­moć­ni­ja svjet­ska si­la, ni Ki­na, s go­le­mim gos­po­dar­skim po­ten­ci­ja­li­ma, ni Ru­si­ja, sa svo­jim ge­opo­li­tič­kim pre­ten­zi­ja­ma. Naj­važ­ni­ja dr­ža­va ni­je ni u Eu­rop­skoj uni­ji, iako je on­dje te­ži­šte svih hr­vat­skih in­te­re­sa, tre­nu­tač­nih i du­go­roč­nih po­djed­na­ko. Uz­mu li se u ob­zir sve okol­nos­ti ko­je jed­na dr­ža­va mo­ra uzi­ma­ti u ob­zir kad bira svo­je vanj­ske pri­ori­te­te,

Bos­na i Her­ce­go­vi­na je za Hr­vat­sku naj­važ­ni­ja dr­ža­va, što god tko go­vo­rio o nje­zi­nim unu­traš­njim (ne)pri­li­ka­ma. Ili baš zbog to­ga. Naj­pri­je, dvi­je su dr­ža­ve su­sje­di: ni one ne mo­gu bi­ra­ti s kim će ži­vje­ti u su­sjed­stvu, što je i do­bro, jer se po­ne­kad, kao po­s­ljed­njih ne­ko­li­ko da­na, či­ni da ni jed­na ne bi iz­a­bra­la dru­gu kad bi mo­gla bi­ra­ti; dvi­je dr­ža­ve, i nji­ho­vi na­ro­di, za­tim di­je­le du­gu i te­šku po­vi­jest: ka­ko­god o njoj raz­li­či­to su­di­le, ona ih po­ve­zu­je vi­še ne­go što bi ih smje­la raz­dva­ja­ti; iz­me­đu dvi­ju dr­ža­va, da­lje, naj­du­ža je me­đu­sob­na gra­ni­ca: ona će uvi­jek bi­ti iz­vo­ri­šte pro­ble­ma bu­du li jed­na dru­goj okre­ta­le le­đa ili pod­me­ta­le no­ge, s kri­vim uvje­re­njem da gra­ni­ce di­je­le a ne spa­ja­ju; i ko­nač­no, mo­žda i naj­važ­ni­je, Bos­na i Her­ce­go­vi­na je je­di­na dr­ža­va u svi­je­tu, pos­li­je Hr­vat­ske, ko­ja je do­mo­vi­na (i) Hr­va­ti­ma: uz Sr­be, ko­ji uži­va­ju is­ta pra­va ali u ši­rem op­se­gu, Hr­va­ti su je­dan od ri­jet­kih na­ro­da ko­ji ima pra­vo na dvi­je (vlas­ti­te) dr­ža­ve. U sret­ni­jim okol­nos­ti­ma, to bi tre­bao bi­ti pri­vi­le­gij; u ma­nje sret­nim, ili ne­sret­nim, to je po­ne­kad pra­va po­ko­ra.

Ne­po­treb­ne cr­ve­ne kr­pe

Za­što su dvi­je dr­ža­ve ko­je se na kar­ti dr­že kao no­kat i me­so od for­mi­ra­nja u sa­daš­njem dr­žav­nom iz­da­nju u sta­nju la­tent­no­ga su­ko­ba i ne­po­vje­re­nja da ih mo­že omes­ti ne­ko­li­ko ri­je­či, stvar­nih ili iz­miš­lje­nih? Do­volj­no je bi­lo da “gla­go­lji­va” hr­vat­ska pred­sjed­ni­ca u ne­ra­zjaš­nje­nom tek­s­tu ili ne­jas­nom kon­tek­s­tu spo­me­ne Bos­nu i Her­ce­go­vi­nu i nje­zin “mi­li­tant­ni is­lam“, pa da u Sa­ra­je­vu pro­klju­ča vul­kan te­ških ri­je­či ko­je pa­da­ju po Hr­vat­skoj, kao da je naj­lju­ći ne­pri­ja­telj Boš­nja­ci­ma i BiH (i ma­lo­broj­nim Hr­va­ti­ma ko­ji se svr­sta­va­ju uz Želj­ka Kom­ši­ća). Što je, po­bo­gu, Ko­lin­di Gra­bar-Ki­ta­ro­vić uopće tre­ba­lo da pred iz­ra­el­skim su­go­vor­ni­ci­ma va­di na stol pro­ble­me is­la­ma, bo­san­skog ili iran­skog, sve­jed­no, kad se do­bro zna da su oni za tu dr­ža­vu cr­ve­na kr­pa kao kad bi u ne­koj ra­di­kal­noj mus­li­man­skoj zem­lji go­vo­ri­la o Ži­do­vi­ma i o Iz­ra­elu. Da se iza nje već ni­su vuk­li re­po­vi s me­đu­na­rod­nih pu­to­va­nja, pa ih je i sama mo­ra­la re­za­ti do­dat­nim ška­ra­ma, ri­jet­ko bi se tko kla­dio, osim mo­žda uvjež­ba­nog koc­kar­skog pa­ra iz Sa­ra­je­va; oni vje­ru­ju da hr­vat­ska pred­sjed­ni­ca ne­ma pa­met­ni­jeg pos­la ne­go da pre­bra­ja is­la­mis­te u BiH. U Hr­vat­skoj nit­ko oz­bi­ljan ne go­vo­ri o „mi­li­tant­nom is­la­mu“, čak i kad se tu i ta­mo ot­kri­je da se is­lam­ski fun­da­men­ta­lis­ti vra­ća­ju pos­li­je iz­gub­lje­nih bi­ta­ka. Za­što bi pred­sjed­ni­ca so­li­ra­la? Net­ko je mo­rao opas­no mu­lja­ti s iz­ja­vom hr­vat­ske pred­sjed­ni­ce, što se ni­kad ne ra­di u tak­vim pri­li­ka­ma: ili no­vi­nar­ka ko­ja se vr­ti kao mač­ka oko vru­će ka­še oko pu­nog sa­dr­ža­ja spor­ne iz­ja­ve, ili iz­ra­el­ske vlas­ti ko­je su ne­ko­rek­t­no, mo­žda i ten­den­ci­oz­no, pre­ni­je­le što je hr­vat­ska pred­sjed­ni­ca mo­gu­će go­vo­ri­la u če­ti­ri oka, ili sama Ko­lin­da Gra­bar-Ki­ta­ro­vić ko­ju zna­ju po­ni­je­ti emo­ci­je, ka­ko pos­li­je sinj­ske Al­ke An­drej Plen­ko­vić objaš­nja­va be­ne­vo­lent­no nje­zi­nu eufo­ri­ju pred mi­kro­fo­nom. Kod nje je za­mjet­na po­tre­ba da sva­ki dan bu­de u jav­nos­ti, a ne­ma do­volj­no „što­fa“jer Pan­tov­čak ni­je vi­še mjes­to od­lu­či­va­nja. Dr­žav­na po­li­ti­ka 20 go­di­na vo­di se neg­dje drug­dje, i s tim mo­ra­ju ra­ču­na­ti svi ko­ji se uklju­ču­ju u pred­sjed­nič­ku utr­ku. Hr­vat­skoj ne tre­ba ni­kak­va auto­ri­tar­na vlast, tre­ba joj od­go­vor­no i kom­pe­tent­no vod­stvo. Bu­du­ći da vi­še ne dr­že vlast, še­fo­vi dr­ža­ve obra­ća­ju se biračima da bi ta­ko za­dr­ža­li ili pro­ši­ri­li su­že­ni pros­tor svo­ga utje­ca­ja. Ko­mu­ni­ka­ci­ja pos­ta­je po­s­ljed­nje sred­stvo nji­ho­va vla­da­nja. Ne mo­že se re­ći da in­fla­ci­ja ri­je­či po­či­nje od sa­daš­nje pred­sjed­ni­ce; ni­je la­ko odre­di­ti kad je doš­lo do de­val­va­ci­je sa­mo­ga jav­nog go­vo­ra, pa i sa­me pred­sjed­nič­ke funk­ci­je? I Sti­pe Me­sić je uvi­jek imao što re­ći: na taj je po­gon svo­ju osi­ro­ma­še­nu funk­ci­ju še­fa dr­ža­ve odr­ža­vao na ži­vo­tu; on je bio ro­đe­ni ko­mu­ni­ka­tor da je sva­šta mo­gao pro­da­va­ti pod bu­bre­ge. Ni Ivo Jo­si­po­vić ni­je šu­tio, da ne bi uve­nuo kao fi­kus, ali on je su­vi­še vje­ro­vao u po­vi­jes­ne go­vo­re da bi pa­zio na dnev­ne do­ze go­vor­nič­ke te­ra­pi­je. S Ko­lin­dom Gra­bar-Ki­ta­ro­vić pred­sjed­nič­ka je funk­ci­ja iz­lo­že­na broj­ni­jim ko­njun­k­tu­ra­ma; za nju je ka­rak­te­ris­tič­no da se ho­će do­pas­ti do­ma­ći­ni­ma, gdje god bi­li, u raz­li­či­tim di­je­lo­vi­ma zem­lje i na raz­nim stra­na­ma svi­je­ta. Nes­po­ra­zu­mi s pu­ta zbu­nju­ju po­li­tič­ku pu­bli­ku u zem­lji, a oso­bi­to iz­van zem­lje, naj­no­vi­je u su­sjed­stvu, i pos­ta­ju pro­blem dr­ža­ve a ne sa­mo nje­zi­ne še­fi­ce. Po­li­ti­ča­ri se raz­li­ku­ju po to­me što go­vo­re i ka­ko go­vo­re. „Tre­ba raz­li­ko­va­ti čo­vje­ka od nje­go­ve po­li­ti­ke“, pi­sao je no­be­lo­vac Ro­ger Mar­tin du Gard. „ Ali, da bis­te ra­zu­mje­li nje­go­vu po­li­ti­ku, tre­ba ra­zu­mje­ti čo­vje­ka“. Od­no­si Hr­vat­ske i BiH još su jed­nom stra­da­li, a da se ne zna je­su li pa­li kao žr­tva lo­še mon­ta­že ili jed­ne auten­tič­ne a neo­d­mje­re­ne iz­ja­ve. U sva­kom slu­ča­ju, po­ka­zu­je se ko­li­ko su od­no­si krh­ki kad ih mo­že ugro­zi­ti pre­ja­ka ri­ječ ili pres­la­ba ma­ni­pu­la­ci­ja. Ako je Ko­lin­da Gra­bar-Ki­ta­ro­vić do­is­ta iz­ja­vi­la da je u BiH na dje­lu „mi­li­tant­ni is­lam“, on­da su se iz­ra­el­ske vlas­ti po­ni­je­le kao lo­ši do­ma­ći­ni kad su tak­vu iz­ja­vu pus­ti­le kroz svo­je fil­tre. Tko je jed­nom bio za sto­lom u za­tvo­re­nim dr­žav­nič­kim raz­go­vo­ri­ma, taj zna da se on­dje go­vo­ri u svi­le­nim ru­ka­vi­ca­ma; a hr­vat­ska bi pred­sjed­ni­ca, da je ta­ko uda­ra­la po Bos­ni, mo­ra­la ima­ti na ru­ci bok­sač­ke

Hr­vat­ska je pred­sjed­ni­ca bi­la sa­vr­še­na u svo­joj dr­žav­nič­koj ulo­zi kad se u Iz­ra­elu (za)kle­la da se ho­lo­ka­ust ne mo­že za­bo­ra­vi­ti. Za­bo­rav­lja li ga i sama kad pri po­vrat­ku u do­mo­vi­nu pre­šut­no pris­ta­je na to da se ve­li­čans­tve­na voj­na po­bje­da iz Do­mo­vin­skog ra­ta sla­vi i pod slo­ga­nom pod ko­jim su po­bi­je­ni hr­vat­ski Ži­do­vi?

Krh­ki od­no­si Pred­sjed­ni­ca RH Ko­lin­da Gra­bar­Ki­ta­ro­vić s biv­šim hr­vat­skim i boš­njač­kim čla­nom Pred­sjed­niš­tva BiH Dra­ga­nom Čo­vi­ćem i Ba­ki­rom Izet­be­go­vi­ćem

URED PRED­SJED­NI­CE

In­kog­ni­to u Ja­se­no­vac Na­ru­ša­va li se so­li­dar­nost s pre­os­ta­lim hr­vat­skim Ži­do­vi­ma kad se u Ja­se­no­vac ide go­to­vo in­kog­ni­to?

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.