Tri o gos­ti­ma

Na­ši lju­di vi­še ne mo­gu ži­vje­ti u gra­do­vi­ma. Za njih su mjes­ta u cen­tru, a mi – na pe­ri­fe­ri­ju. Prok­le­ti tu­ris­ti!

Večernji list - Hrvatska - Obzor - - Futuring -

Čim za­to­pli, evo opet njih. Oni do­la­ze ova­mo, a da i ne zna­ju ka­mo su doš­li. Iz­gle­da­ju čud­no. Vr­lo su glas­ni i ne go­vo­re na­šim je­zi­kom. Oni uopće ne po­štu­ju na­šu kul­tu­ru. Za­pra­vo uopće ne­ma­ju po­što­va­nja pre­ma na­šoj tra­di­ci­ji. Mi ne zna­mo odak­le su oni doš­li. Do­la­ze u ve­li­kim gru­pa­ma. Zar ni­je neo­bič­no da je to­li­ko mu­ška­ra­ca? Ve­li­ke gru­pe mu­ška­ra­ca do­la­ze, ho­da­ju gra­dom. Is­to ta­ko, oni pu­še dro­gu. Stal­no su na mo­bi­te­li­ma. Za­što su to­li­ko na mo­bi­te­li­ma? Uđu u ka­fi­će sa­mo da bi pu­ni­li mo­bi­te­le. Gle­da­ju na­še že­ne i že­le ih. Oni si­lu­ju na­še že­ne. Zbog njih, mi se osje­ća­mo ne­si­gur­no. Ču­je­mo ih na­ve­čer ka­ko se de­ru i ha­ra­če uli­ca­ma. Mi ne mo­že­mo zna­ti što oni že­le. Me­đu nji­ma mo­že bi­ti te­ro­ris­ta. To nit­ko ne pro­vje­ra­va. Od nas se oče­ku­je da bu­de­mo pris­toj­ni pre­ma nji­ma, da im pov­la­đu­je­mo, da im stal­no po­ma­že­mo. A oni sa­mo uzi­ma­ju. Užas­no su ne­za­hval­ni! Oni do­la­ze ova­mo kao da ov­dje pri­pa­da­ju. Oni sa so­bom mo­gu do­ni­je­ti raz­ne bo­les­ti. Mi ne zna­mo gdje su oni bi­li pri­je ne­go što su doš­li ova­mo. Mi bi­smo vo­lje­li kad bi k na­ma do­la­zi­li vi­so­ko­obra­zo­va­ni lju­di, s obi­te­lji­ma. Ali sa­mo s jed­nim dje­te­tom ili dvo­je dje­ce. Ne ci­je­le obi­te­lji! Mi ne­ma­mo ka­pa­ci­te­ta za vi­še, dalj­nju rod­bi­nu. Sa­mo bi­smo vo­lje­li ne­ke fi­ne lju­de. Ali i to u svo­jim gra­ni­ca­ma. Pos­to­ji li­mit. Mo­ra­mo mis­li­ti na na­še gra­đa­ne. Ne mo­že bi­ti vi­še njih ne­go nas. Mi ne­ma­mo ka­pa­ci­te­ta za to. To je ne­pre­gled­na ko­lo­na lju­di, straš­no ih je gle­da­ti. Svi ima­ju ne­ke praz­ne po­gle­de i ta­ko pro­la­ze kroz grad. Mis­lim, to ula­zi sa­da u grad i pre­ko bro­do­va. Tko to mo­že kon­tro­li­ra­ti? Eu­ro­pa će se ras­pas­ti zbog njih. Svag­dje gdje do­đu, sve auto­mat­ski pos­ta­je skup­lje. Na­ši lju­di uopće vi­še ne mo­gu ži­vje­ti u gra­do­vi­ma zbog njih. Nji­ma se da­ju mjes­ta u cen

tru, a mi mo­ra­mo na pe­ri­fe­ri­ju, iz­van gra­da. I idu­će lje­to do­ći će ih još vi­še. I još vi­še. Dok ne nes­ta­ne­mo. Dok ne pos­ta­ne­mo nji­ho­vi ro­bo­vi. To je ono što oni že­le. Da bu­de­mo nji­ho­vi ro­bo­vi, ako već ni­smo.

Prok­le­ti tu­ris­ti!

Ma­lo što mi dje­lu­je is­crp­lju­ju­će i be­smis­le­no kao bi­ti tu­rist. Ne­kad smo tu­ris­te na­zi­va­li gos­ti­ma jer su na ne­ki na­čin bi­li gos­ti u gra­du, mjes­tu ili na pla­ži. Sa­da je pre­ko­mjer­ni tu­ri­zam obr­nuo ulo­ge i gra­do­ve; mjes­ta, pla­že i (lo­kal­ni) lju­di su pos­ta­li gos­ti u fo­to­al­bu­mu tu­ris­ta. Tu­ri­zam pre­obli­ku­je grad, zah­ti­je­va auten­tič­no i fo­to­ge­nič­no, po­seb­no i pre­poz­nat­lji­vo, sve u is­ti mah. Tu­rist, za raz­li­ku od gos­ta, vi­še ni­je du­žan pra­ti­ti pra­vi­la, pi­ta­ti ili ne­što pro­vje­ri­ti. Sve je na ras­po­la­ga­nju. Za­to tu­ris­ti mo­gu u ja­pan­ka­ma i bez vo­de pla­ni­na­ri­ti pre­ma osam­lje­nim pla­ža­ma, mo­gu zas­pa­ti na luf­ti­ću, mo­gu raz­ro­va­ti po­lje polj­skog cvi­je­ća, smi­ju se po­sra­ti u usku uli­či­cu na Hva­ru, to­tal­no mo­gu sek­su­al­no uz­ne­mi­ra­va­ti že­ne. Pos­to­ji uvje­re­nje da je za­to grad(ić) tu. Jef­ti­ne avi­okom­pa­ni­je le­te iz ve­li­kih gra­do­va di­rek­t­no u gra­do­ve i mjes­ta na oba­li. Pri sli­je­ta­nju, na­šem tu­ris­tu je omo­gu­će­no ins­tant-opu­šta­nje. Tu­rist vje­ru­je u ak­tiv­ni od­mor, lju­te­ći se na mjes­to jer ne­ma vi­še to­ga za po­nu­di­ti (lo­ka­ci­ja za fot­ka­nje), na dru­ge lju­de (jer se fot­ka­ju na is­tom mjes­tu), na res­to­ra­ne (jer im je ta­njur ne­fo­to­ge­ni­čan) i na ki­šu (iz oči­tih raz­lo­ga). Tu­ri­zam je sa­da si­no­nim za do­ku­men­ti­ra­no i do­bro is­ko­ri­šte­no slo­bod­no vri­je­me. Ner­vi­ra me bi­ti tu­rist jer to se te­me­lji na griž­nji sa­vjes­ti, fe­ti­šu gle­da­nja. Si­gur­no još mo­gu ne­što vi­dje­ti. Ka­ko ni­si to išao po­gle­da­ti? Ne­dav­no sam bio u Lon­do­nu. I ma­lo slo­bod­nog vremena, uvje­ren da je to znak zre­los­ti, od­lu­čio sam is­ko­ris­ti­ti tu­ris­tič­ki. Išao sam gle­da­ti zgra­de, pje­ške, bi­cik­lom ili s bro­da. Je­di­no što sam vi­dio bi­li su fo­to­apa­ra­ti. Ka­mo god da sam do­šao, gle­dao sam lju­de ko­ji gle­da­ju zgra­du, do­uble­dec­ker, Buc­kin­g­ham­sku pa­la­ču, svi­jet pre­ko svo­ga fo­to­apa­ra­ta ili mo­bi­te­la. U tre­nut­ku ka­da sam shva­tio da u kvar­tu po­pu­lar­nom zbog jed­ne ro­man­tič­ne ko­me­di­je gle­dam u sim­pa­tič­ne ku­ći­ce ne­kih bo­ga­tih lju­di, odus­tao sam od tu­riz­ma. Ku­pio sam ma­mi mag­net i jed­nos­tav­no se po­mi­rio s či­nje­ni­com da sve mo­gu gle­da­ti na in­ter­ne­tu. Ono što tu­ri­zam is­klju­ču­je iz svog pro­gra­ma jest stvar­nost. Ona kva­ri do­bro ras­po­lo­že­nje. Os­ta­tak slo­bod­nog vremena u Lon­do­nu pro­veo sam kao gost. Po­sje­tio bih svo­je pri­ja­te­lje i poz­na­ni­ke i raz­go­va­rao o Brexi­tu, Bo­ri­su Joh­n­so­nu, ner­vo­zi i na­si­lju na uli­ca­ma, naj­ez­di na­pa­da no­že­vi­ma. Dak­le, sve an­ti­tu­ris­tič­ke te­me.

– Užas­no je te­ško tre­nu­tač­no bi­ti pri­pad­nik ma­nji­ne u En­gle­skoj – re­kao mi je moj pri­ja­telj Ra­shin, us­pje­šan od­vjet­nik.

Mo­ja oče­ki­va­nja od gra­da su neo­bič­no jed­nos­tav­na. Vo­lim po­pi­ti ka­vu, ma­lo pro­ma­tra­ti lju­de i pro­či­ta­ti no­vi­ne. Od os­ta­lih ak­tiv­nos­ti u gra­du vo­lim pje­ši­ce do­la­zi­ti do svo­jih pri­ja­te­lja i pu­tem ma­ha­ti lju­di­ma ko­je poz­na­jem, pa i s nji­ma po­pi­ti ka­vu. To me ve­se­li. Vra­tiv­ši se u Za­greb, na tre­nu­tak sam se osje­tio kao tu­rist. Uvi­dio sam da je uli­ca u ko­joj ži­vim u ne­ko­li­ko ljet­nih tje­da­na pos­ta­la apart­man­sko na­se­lje. I ki­no Eu­ro­pa, mjes­to ko­je me go­di­na­ma do­če­ki­va­lo s pro­gra­mom, ka­vom i gdje bih uvi­jek vi­dio ne­ko­li­ko poz­na­tih li­ca, za­tvo­re­no je. Praz­na te­ra­sa okru­že­na ske­la­ma dje­lo­va­la je sa­blas­no i uk­le­to, na­to­pi­le su je mo­je us­po­me­ne i frus­tra­ci­je. Pros­tor je, to je si­gur­no, is­pu­njen mo­jim us­po­me­na­ma, for­ma­tiv­nim stu­dent­skim go­di­na­ma i te­ško je o nje­mu go­vo­ri­ti objek­tiv­no. Za­to sam valj­da i bio uvje­ren, kao na­iv­ni in­te­lek­tu­al­ni no­vak, da će ki­no Eu­ro­pa bi­ti pri­je­lom­ni do­ga­đaj u ra­zvo­ju gra­da, toč­ka pre­okre­ta, re­vo­lu­ci­ja. Vje­ro­vao sam da će ci­je­la jed­na ge­ne­ra­ci­ja grak­nu­ti na odu­zi­ma­nje in­k­lu­ziv­nog i si­gur­nog pros­to­ra, to­po­gra­fi­je na­ših us­po­me­na. Vje­ro­vao sam da će­mo se oku­pi­ti u obra­nu pros­to­ra gdje smo se lju­ba­ka­li i gle­da­li re­mek-dje­la svjet­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je, čes­to is­to­dob­no. I is­kre­no sam mis­lio da će­mo uoči­ti da je ki­no Eu­ro­pa je­di­ni pros­tor, ma­li be­dem gra­da u obra­ni pro­tiv pro­vin­ci­ja­liz­ma (i tu­ris­ti­fi­ka­ci­je). Za tri­de­se­tak ku­na, ima­li smo pri­li­ku ući u in­tim­ni pre­sjek svi­je­ta. Po­no­vio sam sto pu­ta, ali pro­gram ka­kav ima ki­no Eu­ro­pa ne pos­to­ji nig­dje. U vre­me­nu gdje je sve ‘user fri­end­ly’, la­ko je uzi­ma­ti pro­duk­te na­por­nog ra­da zdra­vo za go­to­vo. A ka­da se ki­no za­tvo­ri, vr­lo br­zo će­mo uvi­dje­ti da smo za­pe­li s ro­man­tič­nim ko­me­di­ja­ma na Net­flixu i ti­nej­džer­skim fran­ši­za­ma u Ci­nes­ta­ru. I da, do­bit­ni­ka na­gra­de kri­ti­ke u Ber­li­nu ne­će­mo na­ći na tor­ren­ti­ma. Grad je iz­gu­bio toč­ku su­sre­ta. Za­greb je od­ne­dav­no pri­je sve­ga tu­ris­tič­ko odre­di­šte (kao uos­ta­lom i mno­gi dru­gi ma­li i ma­nji gra­do­vi). Šarm tu­ris­tič­ki za­nim­lji­vih gra­do­va či­je se ime­na te­ško iz­go­va­ra­ju ne kri­je se u to­me ka­ko su po­ve­za­ni sa svi­je­tom. Ti­su­će tu­ris­ta ko­ji ho­da­ju uz­duž Ili­ce tra­že auten­tič­nost kak­vu ne mo­gu pro­na­ći do­ma. A on­da, ka­da pro­đu sve štan­do­ve, ku­pe sve pek­me­ze, ukra­se i li­ci­tar­ska sr­ca, fo­to­gra­fi­ra­ju sva­ku ku­ću na Gor­njem gra­du, že­le po­jes­ti ham­bur­ger ko­ji ima is­ti okus kao u onom dru­gom gra­du či­je ime ne mo­gu iz­go­vo­ri­ti. I ka­da odu svi tu­ris­ti, os­ta­ve sve Air­b­nb sta­no­ve u cen­tru gra­da i ne­ma­što­vi­tu pus­toš tu­ris­tič­ke po­nu­de, ho­će­mo li na­po­kon uvi­dje­ti da pos­ta­je­mo gos­ti u gra­du ko­ji smo oda­bra­li za ži­vot?

Ono što tu­ri­zam is­klju­ču­je iz svog pro­gra­ma jest stvar­nost. Ona kva­ri do­bro ras­po­lo­že­nje

Di­no Pe­šut

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.