Du­ho­vi­te is­po­vjed­ne pri­po­vi­jet­ke na ra­skoš­noj i ži­vah­noj ika­vi­ci po­sve­će­ne ba­bi Aj­du­ku­ši

Večernji list - Hrvatska - Obzor - - Animirane Bajke Za 21. Stoljeće -

Ni­ko­la Ku­jun­džić je umi­rov­lje­ni sve­uči­liš­ni pro­fe­sor na Far­ma­ce­ut­sko-bi­oke­mij­skom fa­kul­te­tu u Za­gre­bu, a tri pu­ta je bio i de­kan. Ima op­sež­nu znans­tve­nu bi­bli­ogra­fi­ju, a do­bio je i ti­tu­lu pro­fe­so­ra eme­ri­tu­sa. Kra­jem proš­le go­di­ne uko­ri­čio je i svo­je li­te­rar­ne auto­bi­ograf­ske proz­ne za­pi­se u knji­zi “Ne za­bo­ra­vi se smi­ja­ti” ko­ju je obja­vi­la Fi­to­far­ma­ci­ja, a ured­nič­ki pot­pi­sa­la Di­ja­na Vlat­ko­vić. Za re­cen­zen­te je uzeo in­te­lek­tu­al­ce ran­ga Pe­tra Gu­de­lja, Mi­la­na Iv­ko­ši­ća i Ma­te Ma­ra­sa, što zna­či da je u pi­ta­nju li­te­rar­no am­bi­ci­oz­na oso­ba ko­ja se ne sti­di svo­jeg pi­sa­nja, da­pa­če. Shod­no to­me, ne iz­bje­ga­va miš­lje­nje auto­ri­te­ta ko­ji baš i ne­ma­ju dla­ku na je­zi­ku. Knji­gu je Ni­ko­la Ku­jun­džić po­sve­tio svo­joj ba­bi Aj­du­ku­ši ko­ja je auto­ra uvi­jek is­pra­ća­la re­če­ni­com “Pri­kr­sti se, sin­ko! I ne za­bo­ra­vi se smi­ja­ti”, što je naz­na­če­no u po­vi­jes­ti ove op­sež­ne knji­ge ko­ja ima tri sto­ti­ne stra­ni­ca i po to­me se pri­lič­no raz­li­ku­je od dru­gih su­vre­me­nih zbir­ki pri­po­vi­je­da­ka ko­je čes­to je­dva do­seg­nu sto­ti­njak stra­ni­ca. Knji­ga “Ne za­bo­ra­vi se smi­ja­ti” uzor­no je oprem­lje­na, na nas­lov­ni­ci se na­la­zi ba­kro­pis poz­na­tog aka­dem­skog sli­ka­ra Fra­ne Pa­ra, a tu je i krat­ki rječ­nik tu­đi­ca te ma­nje poz­na­tih ri­je­či i lo­ka­li­za­ma. Taj je rječ­nik do­bro­do­šao jer je ove­ći dio knji­ge na­pi­san na je­zi­ku rod­nog Ku­jun­dži­će­va kra­ja, a tre­ba re­ći da je Ku­jun­džić ro­đen u Ivan­be­go­vi­ni u op­ći­ni Pod­bab­lje, žu­pa Imot­ska Po­lji­ca. U Ku­jun­dži­će­vu slu­ča­ju, tu je ri­ječ o iz­nim­no ra­skoš­noj, ži­vah­noj i po­let­noj ika­vi­ci, dak­le mak­si­mal­no ra­zi­gra­nom autoh­to­nom je­zi­ku ko­ji će bi­ti in­te­re­san­tan i je­zi­kos­lov­ci­ma, ali i an­tro­po­lo­zi­ma i et­no­lo­zi­ma, a sva­ka­ko či­ta­te­lji­ma pa čak i oni­ma ko­ji se te­že pro­bi­ja­ju kroz auten­tič­ne obli­ke ikav­skog go­vo­ra. Tre­ba od­mah re­ći i da je naj­ve­ća pred­nost Ku­jun­dži­će­va pi­sma u ko­jem se sje­ća dje­tinj­stva i mla­de­nač­kih da­na upra­vo ne­vje­ro­jat­na, is­kon­ska na­rod­na du­ho­vi­tost ko­ja se ne mo­že od­glu­mi­ti. Ili je čo­vjek du­ho­vit ili ni­je, ne­ma tre­će­ga. Pr­vih ne­ko­li­ko pri­ča ko­je ni­su na­pi­sa­ne na je­zič­nom stan­dar­du ta­ko fr­ca­ju od

Ni­ko­la Ku­jun­džić, Fi­to­far­ma­ci­ja, ured­ni­ca Di­ja­na Vlat­ko­vić, ci­je­na 129 ku­na ša­la i po­ša­li­ca, kat­kad i na ru­bu uškop­lje­ne po­li­tič­ke ko­rek­t­nos­ti ka­ko je da­nas do­živ­lja­va­mo. Te su pri­če ujed­no i pot­pu­no os­lo­bo­đe­ne erot­skih ste­ga i ob­zi­ra te na ma­ho­ve pod­sje­ća­ju i na onu neo­buz­da­nu i mno­gi­ma te­ško ra­zum­lji­vu slo­bo­du sla­von­skog be­ćar­ca ko­ji če­pr­ka po ljud­skoj ka­rak­ter­noj va­tri ta­mo gdje je ona naj­o­pas­ni­ja. Uos­ta­lom, Ku­jun­džić u dru­gom di­je­lu knji­ge do­no­si i pri­god­nu pri­po­vi­jet­ku “Be­ća­ri” u ko­joj opi­su­je mo­gu­će je­zič­ne ne­po­dop­šti­ne či­ja je žr­tva svo­je­dob­no bio Erich Aus­per­ger, aus­trij­ski vi­so­ko po­zi­ci­oni­ra­ni sve­će­nik ko­ji je po­ha­đao ču­ve­nu Ve­li­ku is­u­so­vač­ku gim­na­zi­ju u Trav­ni­ku, te je u jed­nom pre­da­va­nju po­sve­će­nom te­mi ce­li­ba­ta ri­ječ dje­vac po­is­to­vje­tio s ri­je­čju be­ćar, što je iz­a­zva­lo ur­ne­bes­nu re­ak­ci­ju nje­go­vih ko­le­ga sve­će­ni­ka ko­ji su pu­no bo­lje od Aus­tri­jan­ca zna­li pra­vo zna­če­nje ri­je­či be­ćar. Ku­jun­dži­će­ve pri­če pu­ne su slič­nih skli­skih i atrak­tiv­nih te­ma, po­go­to­vo iz vremena ka­da su imot­skim kra­jem vla­da­li ko­mu­nis­ti po­ku­ša­va­ju­ći uma­nji­ti utje­caj vje­re na ži­vot ma­hom ru­ral­nog i po­bož­nog sta­nov­niš­tva ko­je ni­je mo­glo za­mis­li­ti sva­kod­ne­vi­cu bez tra­di­ci­je, a on­da i bez vje­re u Bo­ga. Iako ne pi­še o po­li­ti­ci, Ku­jun­džić ne bje­ži ni od po­li­tič­kih te­ma i to u onom omje­ru u ko­jem se po­li­ti­ka ba­vi­la obič­nim lju­di­ma, lju­di­ma od kr­vi i me­sa ko­je su od­ga­ja­le sta­ri­je že­ne, ma­hom ba­ke (po­put već spo­me­nu­te ba­be Aj­du­ku­še) u tra­di­ci­onal­nom, pa­tri­jar­hal­nom du­hu ko­ji je ipak imao i važ­na obilježja ma­tri­jar­ha­ta, ma ko­li­ko se šu­tje­lo o to­me. Iako Ku­jun­džić ne­ke pri­če stav­lja i u ur­ba­ni kon­tekst da­naš­nji­ce, pu­no je bo­lji i na­dah­nu­ti­ji te pri­po­vje­dač­ki kon­cen­tri­ra­ni­ji ka­da pi­še o dje­tinj­stvu i za­vi­ča­ju, dak­le ka­da pi­še o se­lu, a ne o gra­du. Či­ta­te­lji­ma bi po­seb­no pre­po­ru­čio pri­po­vi­jet­ku “Is­po­vi­jed”, ko­ja bi mo­gla pos­lu­ži­ti i kao pred­lo­žak za ne­ki do­ma­ći film ka­da bi je se do­hva­tio ne­ki hra­bri i za­nim­lji­vi re­da­telj. Jer, ko­li­ko god smi­je­ha bi­lo u Ku­jun­dži­će­vim pri­ča­ma, ima ba­rem jed­na­ko to­li­ko i pla­ča i sjet­nog tu­go­va­nja. Jed­no bez dru­go­ga jed­nos­tav­no ne ide.

“Ne za­bo­ra­vi se smi­ja­ti”,

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.